(Други део) ЗА САЈТ ,,СРПСКА ИСТОРИЈА“ ГОВОРИ ПУКОВНИК ЉУБИНКО ЂУРКОВИЋ КОМАНДАНТ ОДБРАНЕ КОШАРА

Интервју за сајт Српска историја водио Бранко Димески

Први део (отвори линк)

-Како видите  улогу Генерала Драгољуба Драже Михаиловића и Равногорског покрета?

Улога Драгољуба Драже Михаиловића је значајна и пресудна у борби српског народа у Другом светском рату и у генералној победи над фашизмом. Наиме, Дража је први покренуо први антифашистички покрет на територији поробљене  Европе и почео да наноси врло значајне губитке непријатељу и то спречавањем непријатеља да врши продоре према Пиринеји. Оно што је битно да јесте да је он био представник државотворног покрета, јер је регуларна војска вршила одбрану после распада тадашње Краљевине Југославије и самим тим је ауторитативно у име југословенске војске у отаџбини почео мобилизацију, а тој мобилизацији су се углавном одазивали родољуби, патриоте, домаћини људи, који су увидели одређене пропусте, односно распад земље због декларисања усташоидних формација, како у Хрватској, тако и на КИМ, у Босни и у Словенији. То је био једини покрет који је стао уз сав праводољубиви народ, без обзира које је вере и нације. Разуме се, штитио је највише српски народ, зато што је српски народ и поред окупације, дејства и усмереног терора од окупатора немачких фашиста био изложен нападу домаћих издајника из редова муслимана, Хрвата, Словенаца (чак је било фашизоидних формација спрског народа). Важност улоге Драже Михаиловића су и Савезници признали.

Историја о Дражи Михаиловићу је дуго прикривана, а ми сада долазимо до допуњених сазнања, јер су отворене архиве. Створен је такав амбијент да се може слободно о томе причати. Сазнајемо о величини његових способности и о стратешким потезима које је повлачио како би са својом војском нанео што више губитака непријатељу и заштитио народ за који се борио. Оно што свакако није занемарљиво рећи, а то признање је стигло и од државе: он је рехабилитован као личност у законским нормативима, а о правима бораца је унесен члан где се статус војника југословенске војске у отаџбини равноправно третира као антифашистички покрет. Оно што баца сенку на други антифашистички покрет јесте да су се они борили за власт и штитили народ, док се југословенска војска у  отаџбини, на челу са Дражом Михаиловићем, као државотворни покрет борила против нацизма и фашизма за ослобођење земље од окупације и то је велика и суштинска разлика. Југословенска војска отаџбине је учествовала у ослобађању 27 градова, од Крушевца до Горњег Милановца.

Када је Кесеровић ослободио Крушевац са руском Црвеном армијом и када се појавио на балкону Хотела Европе и одржао говор, после тога је добијен сигнал и он је ухапшен и стрељан од партизанских страна које нису ни учествовале у ослобађању.

Многе припаднике југословенске војске отаџбине су извели на суђења и доносили пресуде без икаквих доказа, како би омаловажили њихову улогу у ослобођењу и вођењу борбе против фашизма односно нацизма.

Драгољуб Михаиловић је био краљев официр, школован у Франуској. Покупио је манире једног одважног војсковође, једним одважним држањем, једним интригантним вођењем операције и велике помоћи и сарадње са Савезницима, тако да је то и тек како карактеристика једног српског официра који је знао да своје умеће и знање порилагоди том герилском начину ратовања који је био најзаступљенији у то доба на просторима Краљевине Југославије, а примењујући одређена дејства која су њему била својствена, зато што је он био оспособљен – био је специјалиста за герилски начин ратовања. Те четничке форамције су допринеле и изводиле операције које су биле за дивљење. Рецимо, ми смо учили да је Валтер био изданак партизанског покрета, међутим није. Исти случај је са серијом „Отписани”. То су изводили све Дражини људи. Осмишљено је деловање које је дало велики допринос у оружаној борби против фашизма у том периоду 1941-1945. године.

Оно што је карактеристично – та војска није сломљена од непријатеља, већ једном несмотреном политичком игром запада која је вођена према Србима. Вековни циљ запада је да Србију баци на колена и у свим историјским преломним тренуцима користи прилику да то учини и пољуља српство. Тада понарочито, јер је запад, односно комунистичко опредељење које је дошло на крилима победе Совјетског Савеза отело краљевину Србима. Отело ју је из реалног живота, али је краљевина остала у срцу сваког Србина, у срцу грађана тадашње Југославије, а и касније. Међутим, репресивним средствима, та љубав према краљевини је гушена у тих 75 година разноразним насилничким методама које не би требало да служе на част том новом уређењу које је дошло после Другог светског рата. Народ се удаљио из страха да би могао да претрпи репресије. Људи су се дистанцирали од идеје и јавног изношења и показивања љубави према краљевини с вером у Бога. Надам се да ће се у скорије време вратити краљевина Србије. И блаженопочивши Патријарх Павле је рекао да ће краљевина објединити јединство српског народа и свих грађана Србије у историјским границама Србије и да ће тај бљесак учинити у овом времену да се кроз будућа времена разбукти пламен код свих грађана Србије за жељом и тежњом да се врати оно што је вековима било вредност, а то је круна, вера, јединство и моралне вредности. Ми данас можемо причати о томе, тежити и очекивати да се то обистини у што скорије време. За све то навелико има заслугу покојни ђенерал Михајловић, који је оставио својим делима залог да ми то данас треба да учинимо,

-Колико је важно за српски народ да дoђe до уједињења око  националне идеје?

Сада се дешава осјет српства за српски народ, за грађане Србије, за сав родољубиви, праводољубиви свет у региону, у српским заједницама, у српским земљама, у српској Црној Гори у српској Херцеговини, у Републици српској… Ма где били Срби, сада је Божијом руком подигнута завеса. Запаљен је тај угарак који треба да се разбукти у свеопшту идеју српства и уједињења српства ма где они били; да око те националне идеје остваре себе за будућност, а да исправе грешке из прошлости. То уопште није лако, али је могуће уз напоре сваког појединца, поготово институција. Српска академија наука треба са свих звона да огласи мобилизацију и да износи истину о српским страдањима, историји, српској величини и заслузи, не само за битисање српства, већ и за битисање цивилизације. Ми имамо једног Теслу, Миланковића, Пупина  и друге знамените и значајне личности и у спорту (данас Ђоковића) који су васкрсли свет у својим областима. Шта би била данашња цивилизација и научно-технолошки развој у свим сегментима да није било ова три величанствена научника у нашој блиској прошлости? Ти знаменити Срби нису дозволили да то остане у једном окружењу људи који су имали одређену незаслужену моћ и то су поклонили читавом свету. То је значај српства и српство сада треба да на сваком месту у сваком тренутку обелодањује истину о својој заслузи  за оно што Срби су учинили за свет и што чине сада. Да се за тренутак само присетимо и садашњег И блиског тренутка када је извршена НАТО агресија на Србију, односно Савезну Републику Југославију и тог витешког отпора који је допринео да се одбрани православље, да се одбране темељна међународна права и вредности друштва и да се не подлегне том посрнућу где људи без моралних вредности владају светом. То је управо начело које је окрњило, оронуло НАТО пакт и Америку и западни свет. Том њиховом посрнућу које се сада дешава је значајно допринело српство. Србија, односно Савезна Република Југославија и сви њени грађани пружили су отпор тој немани која је хтела да влада читавим светом, по њима важећим правилима, а то је израбљивање рада, моралних квалитета и природних богатстава Србије и нама блиских српских региона који су из састава бивше Југославије. Ми у тој истини треба да говоримо само оно што јесте: не може се говорити  да је у Војводини било 400 000 Немаца, а да се притом не изнесе чињенични податак да је у Немачкој живело 4 000 000 Срба. Не може се говорити, а да се не спомене да на су на просторима данашње Албаније живели Лужички Срби и коју генезу су они прошли да би данас били албанизовани, не само на просторима данашње Албаније него и на просторима Србије. Цела Дреница је била српска и Срби су ту живели до осамсто и неке године, а онда су под турском окупацијом попримили ислам, а временом је то становништво албанизовано. Српска историја мора бити обелодањена ,не можемо дозволити да нам краду и отимају све што је наше. Суштинска је истина да у попису осамсто осамдесет и неке године на просторима данашње Хрватске нису живели Хрвати, а да је данас њихово опредељење метармофозом од Срба дошло до Хрвата (и они на то имају право), али истина се мора знати. Не може се тапија на вековно својство Срба и на језик и културу сада придавати неком другом, без икаквог сазнања да се то учинило отимањем. То није ни вредно поштовања и треба то назвати правим именом, да би будуће генерације то знале. Када би то хрватска садашња омладина знала, другачије би се односили према Србима. Када би Албанци са простора Дренице знали за њихово вековно постојање, другачији би однос имали према Србима. Ми немамо разлога да било шта скривамо о Србији. Срби су мали народ по броју глава, али велики по својим делима и по традицији. Наш однос према свим вредностима заснива се на части, на принципима моралних вредности и у многоме значи и за битисање и нашег непосредног окружења, регије, а и читавог света. Ми не смемо дозволити да нас је срамота да то обелоданимо и да отворено говоримо да у Турској живи 7 000 000 Срба исламске вероисповести, али су они Срби. Последњи подаци говоре да их је и 10 000 000. Ако се они не стиде, завредновали су материјално и културално богатство које су наследили од Срба. И како је могуће да сви оду у западни свет не стидећи се да се диче да су у германском и енглеском окружењу, а када се у Србији нађе неко ко није изводно Србин, то је поражавајуће да он живи у Србији, или да је Србин по држављанству, не тражећи излаз у националном опредељењу. У Србији су они фактички Срби по држављанству, а национална припадност је једна категорија која вуче наследне особине у далекој прошлости. Биле оне модификоване или немодификоване, ми их као такве у реалном аспекту требамо представити са истинским знањем како је то тога дошло и који су сада постулати на којима ми вреднујемо нацију, веру, територију, државотворност. У свему томе ми не треба да будемо пасифизирани. Наша дипломатија и научна јавност треба да буде одбрамбено активна да одбрани наше вредности уз помоћ истине и у реалном времену и тренутку у коме сада живимо; да буде јасно приказано са аргументима, без икаквог стида и срама, да је српство на овим просторима у историјским границама завредновано да живи једним слободарским животом. Кад кажем западни свет, не мислим на тај народ, на грађане тих земаља, њихову интелектуалну елиту, већ на државе којима управо те вредности сметају и желе да затру српство, али нису свесне да затирањем српства доводе у  катаклизму саме себе. Јер, тај прогресивни развој у свету није могућ без тог сегмента, ма колико се он третирао по величини територије или броју становника. Напредак  света једино се може завредновати присуством Срба и њиховим културолошким  и технолошким развојем и стварањем оазе за Србе, а то су историјске границе Срба.

-По вашем мишљењу колико је однос матице и дијаспоре важан?

 Да би се створило јединство Срба и да би се то јединство остварило у пуној мери, потребно  је јединство матице и дијаспоре. Потребно је остваривање националних тежњи, идеја, повратак Краљевини Србији и стварање Србије у историјским границама. Потребно је поштовање и заштита Срба ван тих граница и обједињавање, не само у једном теоретском смислу, или пак правног карактера – без великог значаја дијаспоре и матице. Дијаспора мора у тој мери учествовати у напретку и развоју Србије као матице у сваком смислу: и у политичком и у културолошком и у економском – тај напредак би био вишеструко значајан – како за саму Србију, тако и за дијаспору, јер би као матица тако јака Србија давала велики ослонац за њихов и рад и развој у расејању. Јака Србија давала би, не само погодности, него залеђину сваком Србину, ма где он био. Зато, у случају  неког неуспеха у економском смислу, или неком другом, сваки Србин који се нашао у расејању могао би да се врати у своју матицу у свако доба, јер би га ту чекао један  развојни пут, који би наставио тамо где је стао због неких несугласица и проблема. Тако Србија и сви Срби и све институције треба непрестано да на томе да раде – на остварењу тог јединства и циљно усавршавати начин и методологију – како доћи до апсолутног јединства  и реализације пројеката где би носиоци били Срби у расејању у својој матици земљи.

Најфинији, најплодотворнији капитал би био да наши људи из расејања дођу са капиталом и да добију одређен капитал и субвенције од државе и да са тим субвенцијама обезбеде одређени економски развој, просперитет за успостављање домаћег становништва, односно за грађане Србије.

Држати тесну везу са дијаспором је нужан предуслов и услов постојања јединства дијаспоре и матице, али та веза дијаспоре се мора држати у свим сегментима. И у економским и у културолошким  и у националним интересима је налажење могућности усавршавања кадрова у тим развијеним западним земљама, под окриљем дијаспоре. Зашто се нама дешава да нам омладина и студенти одлазе на размену студената или на одређене врсте школовања у Америку, а тамо им се смештај налази код домаћег становништва, тачније код Американаца? Јесте, свакако је лепо да се упознају друге културе и обичаји, други народ, али не би требало изричито томе прибегавати јер, ако се већ смештају у породице, могу се сместити у српске породице. Или, зашто сијасет људи у матици, у Србији, поседује разноразне патенте или пројекте, али нема подршку државе у верификовању или пуштању тих патената у масовну продукцију? Зашто се не понуди помоћ матици или Србима у расејању који имају добре економске могућности и на тај начин и једни и други остваре добробит у остваривању тих материјалних сатисфакција који доносе такви пројекти? Требало би мотивисати регенерацију друштвеног уређења и тежњу ка обнови Краљевине Србије. Мислим да би то дошло до изражаја, зато што та титулација вековних вредности и круне коју Србија има од Немањића (и сада је има на застави и у државотворној симболици) у реалном  животу није заступљена. Треба настојати да се у догледно, реално време обнови краљевина, парламентарна монархија, која би омогућила управо ту вековну тежњу, јединство српског народа. Све те поделе које су се дешавале у задњих 100 година требало би да обједини круна!

Први део (отвори линк)

Интервју за сајт Српска историја водио Бранко Димески