Интервју

Драган Ђоговић, угледни српски дијаспорац за Српску историју

За сајт Српска историја говори угледни српски диjаспорац из Дизелдорфa, Драган Ђоговић, бизнисмен, уметник, публициста, хуманитарац и активиста. Рођен у Сарајеву, српски држављанин. Живи од своје ране младости у дијаспори.

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

-Рођени сте у Сарајеву у којем сте живели до ваше 21. године, шта вас је нагнало да се у то време из тадашње СФР Југославије отиснете у бели свет?

Тоталитарни комунистички режим, прогањање, недостатак слободе и права на властити изражај мисли и критичких ставова, немогућност остварења идеја и употребе умних способности у сврху стицања материјално-финансијског добра, неопходног средства за живот, разлози су мог одласка из земље.

-Потом сте за врло кратко време, постали врло успешан и угледан бизнисмен. Живели сте у Франкфурту, Мајами Бичу, на Бахамским острвима, Бечу, затим у Рио де Жанеиру, Боготи, а већ дуже време настањени сте у Дизелдорфу, са периодичним боравком у Бечу. Да ли је било тешких тренутака у вашем животу?

Наравно да их је било. Одласком из Сарајева, моја прва излазна станица је био Франкфурт, у који сам стигао са руксаком на леђима, у којем је било пар одјевних стварчица, два преостала путна сендвича и са четрдесетак њемачких марака у џепу.

Била је то почетна фаза неимаштине и непроспаваних ноћи. Бирао сам контакте са људима, избјегавајући проблематичне и криманалне особе. Вјеровао сам у себе и своје способности. Десетак мјесеци касније, стао сам на своје ноге, поставши врло имућан човјек.

Током свог даљњег живота, из специфичних разлога, падао сам неколико пута на нулу, од које сам се рапидно као феникс из пепела изнова високо уздизао.

-У српској дијаспори важите за једног од највећих хуманитараца међу Србима. Помажете свесрдно људима у невољи. Памте се и препричавају ваша племенита дела. За време рата деведесетих година, слали сте огромну хуманитарну помоћ Србима у угроженим подручјима. Многе српске породице које нисте чак ни познавали, избавили сте из ратних жаришта и обезбедили им нови живот у Немачкој, Аустралији, Канади и Америци, а да никада нисте дозволили медијима да о томе јавно пишу. Зашто?

Никада ни једну ријеч нисам изустио о својим добрим дјелима. Сматрам да такве ствари на велика звона не треба да се износе у јавност. Нека тако и сада у овом разговору остане на томе. Желим само да надодам да ми је јако жао што у данашње вријеме нисам више у позицији и могућности да пружам помоћ као раније. Има Богу хвала других који то чине. Жалосно је да има много и оних који богатсво у изобиљу имају, а ни једно, чак ни  ситно добро  никоме не пружају.

-За време НАТО агресије на нашу земљу, у немачкој јавности сте се једним вашим гестом посебно истакли, а који вас је накнадно скупо коштао. Шта се то заправо тада догодило?

Када је започело злочиначко НАТО бомбардовање Србије, био сам врло тужан, али и јако бијесан.  Као Србин, дијаспорац, љубитељ свог народа и отаџбине, осјетио сам се обавезним да против тога нешто учиним. Конципирао сам планове протеста по великим градовима широм Њемачке.

 Уложио у реквизите, транспаренте, плакате и оглашавања. Нажалост, десило се чега сам се и прибојавао, одзив Срба био је јако мали. Страх и сјећања, из предходних година, када су се Срби по Њемачкој сатанизовали на сваком кораку, била су још увјек дубоко урезана.

Онда сам, не одустајући од својих намјера, на кров мог хотела „Космополит,“ којег сам већ низ година имао у строгом центру Дизелдорфа, преко цијеле његове ширине, поставио огроман транспарент, на којем је на њемачком језику писало:

„НАТО ЗЛИКОВЦИ, ПРЕСТАНИТЕ СА ЛАЖИМА И БОМБАРДОВАЊЕМ СРПСКОГ НАРОДА, РАДИ ВАШИХ ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКИХ ЦИЉЕВА“

Већ првог дана,  моја акција је изазвала огромну јавну пажњу, што ме душевно испунило. Захтијевало се од стране градских органа да са крова хотела уклоним транспарент. Слиједиле су велике казне за казном, које сам одмах плаћао, али транспарент нисам скидао све до последњег дана бомбардовања. Дуго сам се опирао њиховој намјери да ми одузму хотелску концесију за рад. Након пар година, исцрпне борбе са градским властима, не желећи да ме судски побједе, самовољно сам затворио хотел.

-Ви сте оснивач и покретач иницијативе за формирањем ,,Меморијалног центра српским жртвама геноцида. Гостовали сте на HAPPY TV и другим телевизијским каналима по овој теми. Поседујете ФБ страницу која је посвећена овој иницијативи и прикупља чланове од 2015. године, реците нам када сте дошли на ову идеју и докле се стигло са иницијативом?

Идеју за формирањем Меморијалног центра вукао сам са собом још из ђачких дана. Као дванаестогодишњак, наставнику историје изразио сам своје мишљење да није у реду што свуда ничу партизански споменици као печурке, а још увјек нигде нема Меморијала за српске жртве, због чега сам на његово запрепашћење приведен код директора школе. Одвели су ме у  милиционерску станицу, где сам добио такве шамарчине да ми од њих још и данас звони глава.

Иницијативу за подизањем Меморијалног центра покренуо сам први пут још давне 1989-те године.  Предлог за формирањем Меморијалног центра, потписан под знаком подршке, од стране још 150 знаменитих српских дијаспораца из тог времена, послао сам тадашњим српским властима. Идеја која је својевремено задобила најширу подршку у српском расејању, у Београду је дочекана на нож.  Од тада, па до данас, појављивали су се противници којих је нажалост с временом све више.  Следећи поднесак прослиједићу када се за то стекну повољнији услови.

Надам се већ ускоро.

-Аутор сте и ФБ странице ,,My voice for global peace“ која окупља преко 30000 људи. Чиме се бави страница и који вам је циљ?

,,My voice for global peace“ је моја основана организација, community, заједница, како хоћете, која окупља људе  из цијелог свијета, који дижу свој глас против ратова и насиља. Организација ће имати своје регистровано официјелно сједиште у Бечу, Аустрија. Управо је ових дана завршена Wеб-страница која ће бити оnline активна након регистрације организације. Чека се само на окончање епидемије корона вируса. Интересантно је да највећи број чланова долази из Индонезије, док је Србија на предпоследњем мјесту.

-Истина о стравичном геноциду над Србима продире у свет, коначно да после оволико деценија смогнемо снаге за овакав филм. Који је дефинитивно узбуркао страсти и Хрвате који су видно узнемирени. Како видите ову узнемиреност око филма Дара из Јасеновца?

Код Хрвата, тренутно не видим никакву узнемиреност. Фалсификовање историје и прање мрачне прошлости, план је и програм, који све хрватске власти већ годинама спроводе, док Запад затвара очи и срамно ћути!  Оркестрирана хајка на српски филм „Дара из Јасеновца“ потресне истините приче о страдању Срба у злогласном усташком логору, продукт је такве прљаве кампање. Неспорна је такође чињеница да избацивање нашег филма из трке за Оскара, а пролаз бошњачког филма „Kvo vadis, Аida? „(Аида из Сребренице), има политичку позадину.

 Де факто, илузорно је очекивати да ће се данашња Хрватска, (пријашња НДХ, савезница нацистичке Њемачке у другом свјетском рату) икада постидјети своје злогласне прошлости, и својих бестијалних геноцидних злочина. Сходно томе, тезу поткрепљује шокантна чињеница (показало је истраживање загребачког Јутарњег листа) да више од 40 одсто Хрвата оправдава усташки геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима.  Снимање филмова о српским страдањима мора се наставити.

-Да ли имамо снаге за изградњу Меморијалног центра за све српске страдалнике?

Снаге имамо, али  нажалост још недовољно. Када се потисне отпор и стекне политичка воља већине чланова владе Србије и Народне скупштине, дозволиће се формирање Меморијалног центра српским жртвама геноцида. Србија сјајно напредује у том правцу. Почели смо са обиљежавањем годишњица српског страдања, што је до пре неколико година било незамисливо. Сигуран сам да ће се у блиској будућности оформирати и тај дуго очекивани Меморијални центар,  ради откривања истине и трајног сјећања на жртве геноцида над Србима.

-Воде се и велике полемике око споменика Стефану Немањи у Београду, који нисмо имали вековима, па се и за то смогло снаге. Сад Срби воде полемику око мача и крста. Шта ви мислите о томе?

Пресрећан сам као и милиони других Срба у Србији, Републици Српској и широм дијаспоре, што је подигнут тако један грандиозни споменик, творцу српске средњовјековне државе. Очекујем да ће бити подизања споменика и другим српским великанима. Прошло је деценијско вријеме сатирања српског идентитета, традиције, културе и историје. Срби се освешћују.

Полемику око споменика, мача и крста, воде аутошовинисти и припадници антисрпског фронта. Срећом, они су мањина, али и као такви, врло опасни. Велики је то општедруштвени и културолошки проблем Србије, који се мора ријешити.

-Ви се залажете за уставну парламентарну монархију? Да ли је Србија спремна за краља?

Кад се спомене појам Краљевина, одмах и сваком лаику одзвони јасно у ушима да се не ради о некој новопеченој банана држави, него о држави и народу вјековног постојања, богатом историјом и националном културом. Због тога сам за то да наша земља носи назив Краљевина Србија.

Наравно, демократски политички режим, у којем сва власт припада народу путем избора или директних представника власти, остао би исти. Краљ би имао искључиво репрезентативну функцију. Са таквом формом били би слични Великој Британији, Шпанији, Шведској…, али ипак јединствени у свијету.  Да смо имали такву форму државног уређења деведесетих, до бомбардовања и отимања Косова не би дошло.  Данас би се навјероватније писала сасвим друга историја.

-Бавите се и анимацијом, одличне су вам и политичке карикатуре, пишете текстове. То вам је хоби? У неким вашим текстовима сте прогнозирали догађаје који су се касније заиста остварили. Имате ли неко шесто чуло, видовитост, како успевате у томе?

Све се то може сврстати у хоби, али бих пре рекао да су то моје активности са сврхом и циљем.    Наравно да видовитост немам. У питању је логика и способност препознавања тренутних информација у будућем облику. У томе је сва филозофија и мудрост.

– За крај нашег разговора, имате ли неку поруку?

Наравно, она гласи: Срби, ујединимо се… превазиђимо подјеле-антагонизам, дуготрајну неморалну појаву међу нама. Будимо једни другима духовна породица, јер само такви опстајемо и одољевамо свим искушењима данашњих и предстојећих времена.

Интервју водио Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

Back to top button
Close
Close