Др Дејан Микавица: Ко ће нас спасити и зашто сам песимиста?

Не верујем да је могуће обновити Србију као државу српског народа чак и ако сам учествовао у писању њеног устава из 2006. и њене преамбуле која се односи на Косово и Метохију. После свих траума, трагедија, голгота, покоља и драма којима су Срби били изложени у претходном веку, после пропасти Србије (1914) ни једна неопходна поука није наишла на одзив научних, културних и образовно-просветних установа и институција, чак ни када је Краљевина Србија била у прилици да се пита, колико толико. Краљевина СХС/Југославија је поништила сваки вид српске државности и националних права Срба која су подразумевала грађанску и колективну равноправност.

Конститутивност српског народа је изједначена/поништена са равноправношћу највећих, историјских српских непријатеља у оквиру једне, заједничке државе. Ни после тога, у наредне две деценије, ништа се није променило и Александрова Југославија ни политички ни институционално ни правно није предузела ништа да би Срби на југословенском простору имали истинску политичку и националну равноправност или макар гаранције да неће бити дискриминисани, понижавани и протеривани са простора на које су имали и етничко и историјско право.

Убијање и дискриминација Срба која је спровођена континуирано у Османском царству и Хабзбуршкој монархији, настављена је, на нешто другачији начин, у првој југословенској држави. Све оно што су прижељкивано и чему су тежили Срби као народ (који је државу изгубио у 15 веку) поништено је и заборављено, све чему се тежило од вожда Карађорђа и Илије Гарашанина до Јована Ристића… Оно што је био основни смисао Српске националне политике дискредитовано је прихватањем принципа погубне европске рационалистичко-просветитељске филозофије која се сводила на то да је Нација само- заједница језика. Српска световна, интелектуална елита је довршила Суноврат државотворне доктрине српског народа, урушила његову националну мисао коју су бранили чак и српски деспоти у Угарској, српска црква, Пећка патријаршија у шеснаестом и седамнаестом веку и у осамнаестом веку Карловачка митрополија.

После убиства краља Александра и после стварања хрватске државе у југословенској држави завршено је оно што је Нишком декларацијом владе Србије злослутно наговештено. Велики век Србије окончан је 1914. године, а 1918.  пут у Суноврат, трагедију и пропаст Србије осигуран је дефинитивно. Наравно, политичко и државно самоубиство постало је извесно одбијањем пакта са Немачком (1941). Помогли смо, колико год смо могли, другима, а себе смо оставили на цедилу.

И наравно, највећим српским непријатељима (Турцима и Хрватима) омогућили да остваре оно што је представљала својевремено  Турска фетва против Карађорђевих устаника или оно што су представљале одлуке Хрватског сабора од средине шеснаестог века па све до пропасти Аустроугарске.

И у првој Југославији, неразумни представници српске световне интелектуалне и политичке елите нису били у стању да раздвоје жито од кукоља, рационалистичко-просветитељске филозофију од националне традиције и српских идентитетских и државотворних интереса. Несвесно или случајно, изиграли су свој народ! Краљ Александар их је послушао јер то уосталом није било у супротности са његовим мегаломанским политичким амбицијама, а ни ,,силе савезнице” нису имале ништа против да Срби укину своју државу, створе нову и другачију, са својим традиционалним непријатељима и тако пониште све оно чему су тежили пречански Срби, црногорски и србијански Срби, од деспота Павла Бакића, грофа Ђорђа Бранковића до вожда Карађорђа, Његоша и Илије Гарашанина.

Српски интелектуалци су наставили да ћуте и после Великог рата и у времену које називам Трагичним веком Србије а које траје од 1914. до 2000. године. И ћуте и данас … Или се огласе, али  успут, ако препознају у неком политичком тренутку своје материјалне и статусне интересе. И тако је све до данас, после геноцида у Ендехазији, после титоистичке диктатуре, после рата за српско/Југословенско наслеђе. Од Петог октобра 2000. до 5. новембра 2021. Нигде не можемо да нађемо неког или нешто што би нас охрабрило или уверило да је спас ипак могућ, да се вреди борити за своју нацију и за своју државу.

Понекад, у медијима видимо по неког од наших истомишљеника и пријатеља како се очајнички боре за ову ,,нашу” земљу (нпр. Бокан или Адамовић) али колико слуха за то има ,,наша” држава?

Ми немамо још увек научне и просветно-образовне институције и установе које се боре за оно што се некад називало Српска заветна мисао, наши државни министри су неуки и необразовани, нашој држави национално опредељени интелектуалци представљају баласт… Оно што је било преседан у историји српске политике, сада се већ може сматрати континуитетом.

Пише, др Дејан Микавица