Ђорђе Бојанић: Бисери расути по целом свету… треба размишљати стратегијски о њиховом повратку у матицу
Данас, ми ван матице, у 159 држава света имамо око 4 милиона Срба, који су емигрирали, ако гледамо генетски (оних који немају наше држављанство) има нас око 20 милиона (од сеоба…).
Да ли неко размишља о стратегији њиховог повратка у матицу… по мени и то је једна од кључних тема која вапи за дијалогом. И то је један вид стратегије… они су нама у матици преко потребни, поготову сада… а верујем да смо потребни и ми њима.
Мислим да је јасно да су Срби у расејању највећа капитална инвестиција Србије. Данас у просеку у Србију од дијаспоре улази годишње око 5 милијарди евра (као инвестиције, помоћ родбини…). Замислите Србију са десет милиона становника и плус у окружењу око 2 милиона. Нама је данас потребна свака српска породица из емиграције.
Сада да се вратимо историји…
После девет великих сеоба српски народ је расут на пет светских континената, и ту емиграцију можемо разврстати у више група: средњовековна исељавања и сеобе, попут великих сеоба Срба, крајем 17. и у 18. веку (прва и друга) у источну и западну Европу, после сеоба прва мања емиграција ишла је са открићем злата у Америци, 1848. Године, тада Срби у већем броју долазе у Америку, следећа већа миграција трајала је од почетка XIX века до Првог светског рата. После тога имамо исељеника који су се отиснули у свет пре Другог светског рата, послератна политичка емиграција и њихови потомци који су били принуђени на одлазак из земље победом комуниста у грађанском рату од 1941. до 1945. године, економска емиграција, радници разних занимања и стручњаци који су отишли у западноевропске и прекоморске земље 1961—1991. у потрази за професионалним и материјалним успехом и избеглице од рата и последица рата у бившој Југославији од 1991. наовамо… а тренд исељавања се и сада појачава, одлазак из економског разлога и посла, егзистенција.
Забрињавајуће је то што многе земље, као што су Немачка и Аустрија, у којима живи велики број Срба, давање држављанства условљавају , одрицањем од српског држављанства. Осим тога, многе земље приликом пописа становништва не воде етничку и националну статистику. Па зато данас и немамо дефинисан тачан број Срба у расејању, дијаспори.
Да не заборавимо да широм света имамо много учених људи који су велики родољуби и који маштају о томе да Србија постане уређена и успешна земља. Велики број наших људи сања о томе да се, у случају да се догоде одређени позитивни помаци, постепено врате у Србију.
Занимљив податак је да између 2002. и 2012. године САД, Аустралија и Канада издали су преко 150.000 исељеничких виза за наше суграђане.
Код Срба влада уверење да је Чикаго највећи српски град после Београда, на последњем попису становништва у САД, свега 20.000 становника Чикага је рекло да су Срби, а има их бар 5 пута више, али ипак надам се да тај други део бар зна ко су и одакле су дошли.
Велики проблем је и то што Срби у околним државама (Црна Гора, Република Српска, Македонија, Албанија, Хрватска, Словенија, Румунија) већ деценијама немају скоро никакву заштиту од своје матице… али ипак надамо се да долази боље и разумније време за њих.
Проблем је извесна врста презира и нека врсте љубоморе једног дела становника Србије према “дошљацима”, било према онима из покрајина или некадашњих република, било становника главног града према људима из других крајева Србије — постојала је и постоји… то је оно што стварно брине.
Примећује се и осећа да су Срби у матици према судбини Срба ван матице постали равнодушни, некако апатични. Што је то тако, дискутабилно је питање.
Данас нам је слога и јединство толико неопходно да без тога тешко може да нам у будућности буде боље, без те слоге нико неће да нас цени и поштује… поготову та Европа.
Не дозволимо да нас презиру, морамо бити сложни у овим свакако тешким временима… то је и једини начин да опстанемо, уједињење и груписање је неопходно!!!
Приредио Ђорђе Бојанић