Бранко Димески

Димески: Косовски Божури на северу Норвешке чувају истину о страдању наших предака

Одједном угледах обрисе логора и оно што приметих сломило ме и бацило на колена. Дубоки снег прекрио је шуму, док остаци логора нису били прекривени снегом већ цвећем црвене боје које је нарасло и прекрило зидове логора. Снег се ту никада не задржава, а мирисно  цвеће црвених латица  никада не престеје да цвета и у чудесном низу пружа се до самог пута који су српски логораши градили.

Пре отприлике две године за потребе снимања филма Логор смрти у Карашјоку, боравио сам на крајњем северу Норвешке у месту Карашјок. У Карашјоку живе Лапонци који ће вас срдачно дочекати, јер нису заборавили жртву и голготу кроз какву је српски народ прошао градећи пут од Карашјока до Финске за време Другог светског рата.

По речима Лапонаца на температури од -50 српски логораши су градили пут и мост, а притом да нису имали адекватну гардеробу, обућу и довољно хране како би се одупрели екстремним временски условима.

Умирали су и убијани од нацистичких власти на начин који људски ум не може да замисли.

Дирнуло ме је гостопримство дивних Лапонаца као и природа која ће сваког оставити  без даха. Карашјок је иначе једна од најатрактивијих туристичких дестинација у Норвешкој.

Међутим ангажман око филма ми није дозвољавао да пуно тога посетим, већ смо одмах кренули са послом. Док смо обилазили сведоке и разговарали са њима рекоше нам да се на путу до Финске налазе остаци логора у којима су Српски логораши били заточени.

До самих логора одвео нас је господин Хјалмар Стоминг који одлично познаје историју дешавања из Другог светског рата.

Возили смо путем који су наши логораши градили и док је господин Хјалмар говорио кроз какве муке су наши мученици пролазили. Срце је лупало , а сузе саме навирале.

Искрено схватио сам у тренутку, колико смо дужни нашим прецима. Наједанпут се ауто зауставио на сред пута недалеко од границе са Финском. Густа шума са једне стране док са друге стране протиче  река која дели Норвешку и Финску.

Затим нас господин Хјалмар поведе кроз дубоку и густу шуму која је била покривена снегом с’обзиром да је било зимско време.

Одједном угледах обрисе логора и оно што приметих, сломило ме и бацило на колена.

Дубоки снег прекрио је шуму, док остаци логора нису били прекривени снегом већ цвећем црвене боје које је нарасло и прекрило зидове логора. Снег се ту никада не задржава, а мирисно цвеће црвених латица никада не престеје да цвета и у чудесном низу пружа се до самог пута који су српски логораши градили.

Оно чега сам се  одмах присетио након призора који сам угледао јесте Косовски Божур на Косову пољу.

Димески: Косовски Божури на северу Норвешке чувају истину о страдању наших предака
Фото: Бранко Димовић Димески

Констатовао сам да без обзира на чињеницу да је прошло  80 година од страдања Срба у Карашјоку то цвеће чува истину на страдање наших предака и дозива нас потомке да обиђемо ово, али  сва друга  стратишта где је наш српски народ пострадао.

Зову нас роде! Зову!

Морамо учинити све да не заборавимо наше претке и захвалимо се свима који поштују и чувају сећање на страдање наших предака.

Залијмо и негујмо цвеће које док пркоси времену чува сећање на наше свете мученике и њихову жртву.

*Фотографије које сам начинио приказују остатке логора и цвећа које се у низу простире до пута који су српски логораши градили на северу Норвешке.

Пише: Бранко Димовић Димески

Приредила: Српска историја

Back to top button