Даница Мандрапа освојила другу награду на конкурсу о невином страдању у Јасеновцу
Ученица шестог разреда основне школе “Јован Јовановић Змај” Даница Мандрапа освојила је друго мјесто на конкурсу “Страдања и сјећања на невине жртве у концентрационом логору Јасеновац” у конкуренцији основних школа.
На конкурс је пристигло 229 радова. Рад Данице Мандрапе носи наслов “Само ти дијете ради свој посао. Нама је Бог живот вјечни дао”.
Да пише на ову тему инспирисала је честа прича њених родитеља који су јој говорили о страдању Срба у Јасеновцу као и прича њене наставнице српскога језика Наде Миљковић којој се пуно захваљује на подршци.
“Конкурс је дошао у прави час и све оно што сам запамтила написала сам у неколико реченица. Овај састав сам посветила свим страдалим жртвама, али сам највише писала о мом чукунђеду Вукашину Мандрапи коме је усташа кидао дијелове тијела, а на то је Вукашин рекао реченицу који многи људи цитирају ‘Само ти дијете ради свој посао’”, рекла је Даница.
Овај састав написала је у једном даху и након написаног састава осјећала је олакшање јер све што се стави на папир оставиће траг.
Јавна установа „Спомен-подручје Доња Градина“, заједно с Републичким педагошким заводом Републике Српске, дванаести пут је расписала конкурс за најбоље литерарне и ликовне радове ученика основних и средњих школа на тему „Страдања и сјећања на невине жртве у концентрационом логору Јасеновац“.
“Само ти дијете ради свој посао…”
Породичне приче некада није паметно износити пред очима знатижељних, али моја дужност је да ову причу испричам и да је на један посебан начин пренесем у писано ђело. Те страшне 1942. године, била је сурова зима, а вихор зла јурио је јасеновачким логором. Нико није слутио шта ће се десити. Увели су га. Била је то мала, мрачна соба, а ушао је и он – страшни усташа. Вукашин га се плашио, али је био ријешен да још само поносом одбрани своју вјеру, поријекло и име.
Крвник је држао велики нож у руци и сваки пут када би Вукашин одбио да ускликне – Анте Павелићу, он би му унаказио неки дио тијела. У почетку је бољело, касније није осјетио. Скрушено, понизно, чекао је смрт, она је звучала и изгледала као спас.
Кажу и на бол се човјек навикне, не знам. У то вријеме наша породица била је угледна, трговачка. Као и сви, и Вукашин је имао своју љубав, планове за будућност, био је спреман на изазове и, ја вјерујем, на велика ђела. Али све то су му покварили.
Његова прича, храброст, одважност се у мојој породици преноси од уста до уста, не шапућући већ с поносом. Старији чланови моје породице остављају је као завјет, да се не заборави, да се сјећамо и о њему причамо како заслужује.
Понекад се питам шта је све могло бити да га нису одвели у логор и невиног казнили они који су узели за право да се играју Бога. Његове ријечи упућене злотвору који покушава да га понизи сакаћењем данас звоне, многи их цитирају: “Само ти дијете ради свој посао. Нама је Бог живот вјечни дао”.
Страшна судбина мога чукунђеда била је колективно зло, мала прича коју су нам преживјели касније посвједочили. То је прича свих оних који су били довољно храбри да кажу НЕ, да одбију и по посљедњи пут дају себи право на избор.
Моја наставница ми данас каже: “Пиши”, а родитељи:”Слушај и памти”, а ја се надам да сам овим текстом оставила траг који је ђелић мозаика за велику причу о моме ДЕДИ.
Желимир Ковачина
Преузето ХЕРЦЕГОВИНА ПРЕС
