Да ли су спаљене мошти Св. Саве?

Пише: Марко П. Петровић

До сада су се полемике водиле углавном око тога јесу ли мошти свеца спаљене на Врачару или на Ташмајдану. Улог је, међутим, сада подигнут тврдњама да оне никад нису ни претворене у прах и пепео.

Најслабија карика у целој причи су, свакако, извори у виду “угледних”, али “анонимних” историчара који сведоче како се наводно и сам митрополит црногорско-приморски Амфилохије пре шест година лично уверио да се тамо где се налазе мошти Савиног наследника на месту архиепископа, Светог Арсенија Сремца, заправо налазе остаци Светог Саве.

Њихови аргументи, али и питања која се постављају, могли би, са једне стране, да се схвате и као релативно озбиљни. Зашто би, рецимо, Турци носили Савине мошти скроз од Милешеве до Београда да би их ту спалили? Да ли је могуће да се турски одред непримећен прикраде манастиру и одатле отме мошти светитеља, а да потом нико не покуша да их од њих отме на путу до Београда.

Наруку им иде и то што, бар за сада, нико није видео ниједан запис који би директно сведочио о самом спаљивању у Београду. Кажемо бар за сада, зато што је у Београд пре две године стигло око 20.000 списа из Османског архива у Истанбулу, а који сведоче о животу у Србији под Османским царством у 15, 16. и 17. веку. У њима, међутим, нема докумената који говоре о спаљивању моштију Светог Саве, а како каже архивисткиња у Архиву Србије, Ениса Аломеровић Хубанић, нешто од тога могло би да се нађе у посебном фонду који је и даље на сређивању у Османском архиву.

“Реч је о фонду Епископске канцеларије. То је фонд у којем се обрађује тематика цркве. Он је тренутно на сређивању и није доступан истраживачима. Када буде било доступно, то ће бити прва грађа која ће се истражити. Ми, међутим, не знамо да ли се у њему ишта о тој теми налази, али када бисте људе у Османском архиву питали да вам дају неке смернице где да их тражите, вероватно би вас упутили ту”, каже Аломеровић Хубанић.

Занимљиво је, међутим, да су чак и неки од најугледнијих историчара у својим делима о спаљивању моштију Светог Саве писали, малтене, као да је реч о аксиому који се не мора доказивати, не наводећи извор на основу којег тврде да се нешто догодило. Један од них је и несумњиво један од највећих ауторитета Владимир Ћоровић, који у свом делу “Историја Срба” пише: “Није још сасвим утврђено шта је непосредно потакло Синан-пашу, главног заповедника турске војске, да тога пролећа 1594. узме мошти Св. Саве из Милешеве и да их спали на Врачару 27. априла 1594. године”.

Ћоровић ипак доводи у питање мотиве великог везира, оправдано претпостављајући и да Синан-паша „није могао бити ниједног часа у сумњи да ће такав поступак дубоко озлоједити Србе”.

“Шта је хтео с тим? Да казни Србе за тај локални устанак у Банату или да их унапред заплаши? Нама се чини да су мотиви морали бити дубљи”, пише Ћоровић.

Даље, он подсећа и да “такав поступак према мртвима није био у обичајима Турака; телеса краљева Милутина и Стефана Дечанског и тело кнеза Лазара и других српских светитеља остала су поштеђена све до наших времена”.

“Очевидно је, дакле, да се хтело тим светогрђем Светог Саве погодити сама црква и њени представници, који су у Сави гледали свог духовног родоначелника. А то се догодило што турске врховне власти са Синаном на челу нису биле задовољне држањем српских црквених лица, њеним везама и радом у народу, и што су спаљивањем Савиног тела хтели, и симболично и стварно, да спале српску слободарску мисао, која се почела све јаче осећати”, наводи Ћоровић.

Слично, али са мало више детаља, али опет не наводећи извор, 2010. године писала је и Милица Бакић Хајден, предавач на Одељењу религијских студија Универзитета у Питсбургу. У раду под насловом “Свети Сава и снаге духовног ауторитета”, она наводи да је можда чак и сам султан Мухамед Трећи наредио Синан-паши да се позабави моштима Светог Саве којима су се, како наводи, због њиховог чудотворства клањали чак и потурчени Срби, штитећи их од других муслимана. Синан-паша је, како наводи, тај посао доделио извесном Ахмед-бегу Окузи, који је кивот са моштима Светог Саве и донео из Милешеве у Београд.

“Један детаљ је веома занимљив, а то је да су Турци натерали монахе да носе кивот. Они су се, очигледно, плашили да га додирну, вероватно због чудотворних моћи које су везиване за тело мртвог свеца”, наводи Милица Бакић Хајден.

Што се саме СПЦ тиче, њима писани трагови нису потребни, јер се у потпуности ослањају на предање које је, како то рече владика милешевски Атанасије Ракита, “јаче од свих доказа” и које говори о томе да су мошти Светог Саве спаљене у Београду.

Да писани трагови о томе шта се тачно догодило тог 27. априла 1594. године ипак постоје, тврди историчар Небојша Шулетић, позивајући се на “Житије цара Уроша” које је писао патријарх Пајсије (1542-1647). Пајсије, наиме, наводи да 1594. године, у време док је био “велики рат на будимској страни”, “те године сажегоше прекрасне и чудотворне мошти Светога Саве Српскога”.

Да ли заиста описујући како се све то догодило, или у жељи да прида још више значаја моштима свеца, Пајсије наводи и одређене временске прилике тог дана: “Тада је било неко знамење, бура ветра и градно камење, тако да су се чудили многи и једва су побегли у своје домове”.

Проблем са Пајсијевим писањем је у томе што, иако савременик дешавања, он није био и лично присутан у Београду тог дана. Није, додуше, био ни још један савременик, римокатолички списатељ из Босне Иван Томко Мрнавић, који, независно од Пајсија, такође пише о спаљивању моштију Светог Саве.

“Постоји неколико извора из тог периода који говоре да се тако нешто догодило, као и неколико млађих извора који указују да је могуће да је део моштију спасен. Патријарх Пајсије је свакако извор који не можемо занемарити, па можемо да закључимо да се нешто вероватно догодило. Имате, међутим, и исказе монаха из манастира Милешеве који током 18. века, када одлазе у Русију по материјалну помоћ за манастир, траже да им се да и кивот за мошти Светог Саве.

Рационална реконструкција или претпоставка о збивањима била би да је део моштију можда спасен, и касније чуван у Милешеви. Јер да је реч о некој измишљотини монаха, сигурно би је неко некада негде разоткрио”, каже Небојша Шулетић.

Он признаје да су остале неке недоумице, али истиче и да нема сумње да се те 1594. године нешто догодило: “Патријарх Пајсије је извор који човек не може да игнорише. А он каже да ће отприлике сада Турцима све ићи лоше у том рату, јер то је период Дугог рата који је трајао до 1606. године.”

На питање због чега би се, нарочито након ослобођења Србије и њеног међународног признања 1878. године, крило да је део моштију Светог Саве сачуван, Шулетић одговара да би се то могло тумачити само произвољним нагађањима. Он оцењује и да у Србији помало романтично посматрају прошлост и истиче да историја ових простора има толико динамике, “а у сећањима нашим има толико дисконтинуитета”.

“Чак се спомиње и дисертација неког турског историчара коју не можете ни да нађете у библиотеци на факултету, а на основу које се тврдило да је та прича поуздана. Ја нигде у турским изворима нисам нашао да се спомиње да је Свети Сава спаљен. Једино што може тачно да се утврди јесте година када је то могло да се догоди јер Синан-паша није све време рата био у Београду. Али те 1594. године јесте”, каже Шулетић.

Верски аналитичари, наравно, листом, одбацују тврдње о томе да остаци Светог Саве нису спаљени. Неки, попут Зорана Чворовића, најпре мисле да приче о томе да мошти свеца нису спаљене не треба ни коментарисати, “јер се тиме само даје публицитет онима који заговарају нешто што је лаж, скувана са намером да се унесе смутња међу српски народ када је у питању његов однос према највећим светињама”.

“Предање је озбиљан извор сазнања и озбиљан извор за формирање националног историјског сећања. Шта ћемо ми као несрећан народ којем су уништене средњовековне архиве? Да будемо потпуно историјски бесловесан народ, јер све оно што ми знамо на основу предања, довешћемо у питање зато што немамо архивске писане трагове о томе? Па, онда ми мало шта можемо са озбиљношћу да тврдимо о нама. Онда смо ми народ који почиње историју тек од времена када почињу да се појављују писани извори”, каже Чворовић.

На констатацију да је то време формирања нација, он одговара да, по његовом убеђењу, нације на православном истоку нису, попут нација на западу, формиране у 19. веку, већ заједно са настанком аутокефалних цркава.

“У аутокефалној цркви настаје национална књижевност. Отуда су прва српска национална књижевна дела – житија. Потом настаје књижевни језик, па домаћа светитељска лоза… Сви елементи националног идентитета код православних народа настају у оквиру православне цркве. То је неспорно. Али кључно је питање, ако деградирамо предање као кредибилан извор историјског сазнања и извор за формирање националне свести, онда ћемо ми прво скратити време нашег трајања или памћења и онда ће нам се доводити у питање све што знамо о нама, а не можемо да докажемо”, наводи Чворовић.

А управо су предање и завет, како светосавски, тако и косовски, послужили за мобилизацију становништва у Првом српском устанку.

“Травнички везир 1806. године пише да се народ у Београдском пашалуку побунио мислећи да освети свога кнеза Лазара. То јасно говори да је из предања рођен Први устанак и да је јасан континуитет. Уосталом, и Прота Матеја Ненадовић, када пише закон за Ваљевску нахију, користи Савино Законоправило. Јасна је њихова свест да желе да очувају континуитет државности и историјске свести који је непрекинут. Српска црква је чувар усменог предања у недостатку уништених писаних докумената”, подвлачи Чворовић и додаје да се не сме доводити у питање кредибилност предања као извора сазнања и извора формирања националне свести.

“Тиме ћемо довести у питање све оно што знамо о себи, а што није могло да се сачува, јер нама је непријатељ уништавао писану документацију. То је заправо удар на континуитет нашег сећања, нашег трајања и наших установа. Све што знамо и о држави и о праву много је више сачувано у предању”, поручује он.

Сличног је става и Владимир Димитријевић, који оцењује да је “у земљи чија ‘елита’ не зна ништа о Законоправилу Светог Саве (а зна све о енглеској ‘Великој повељи слобода’) сасвим могуће да се сопствени средњи век третира као период ‘мача и магије’, бесмисленог проливања крви у борби за власт, или као неки провинцијски водвиљ, што смо гледали у РТС-овој серији ‘Немањићи’”.

“И, наравно, сасвим је могуће да се конструишу лажне историје, од којих се једна односи на, тобож сигурну, ‘чињеницу’ да ‘спаљивања моштију Светог Саве’ никад није ни било, то јест да Светосавска црква, кад обележава празник везан за посмртно мучеништво свог првог поглавара – једноставно лаже! И сад ће ту да се појаве тумачи који ће нам, попут Дена Брауна (чији имитатори у нас пишу о Константиновом копљу и Немањином благу), доказати ову тезу, тако плиткоумно омамљујућу и тако комерцијално ефектну”, наводи Димитријевић.

Он додаје и да је пољска научница Изабела Лис-Вјелгош, која се бави књижевношћу српског средњег века, истину изложила у свом огледу ‘Још једном о моштима Светог Саве – према неким познијим средњовековним изворима’ (Црквене студије, 9-2009, 271-281).

Она, како наводи, прво указује на свеправославно схватање светих моштију као извора живог свечевог присуства у црквеној заједници, и сведока победе васкрслог Христа над смрћу, а затим додаје: “У старој Србији, присуство моштију било је од великог значаја, јер су оне не само биле објекат светачког култа, него, пре свега, знак престижа државе, Цркве и народа, а такође, посебне Божје милости и плана према њима. Нарочиту важност имале су мошти Светога Саве – личности најдубље уткане у свест и биће народа, које су, након преноса из Трнова у Милешеву, одредиле својеврсни сакрални, духовни центар (аџис мунди), према коме се српска заједница могла стално оријентисати. Оне су биле симбол личне и колективне светости, али и знак државно-црквеног легитимитета и српских традиција”.

Лагање о таквој светињи би, свакако, цео српски народ учинило баштиником празнине и паучине, уместо светосавског духа живљења и умирања за крст часни и слободу златну. А савремени српски денбрауновци хтели би да докажу да су управо празнина и паучина оно што баштинимо – јер смо, тобож, ‘измислили’ спаљивање Савиних моштију – каже Димитријевић.

(извор: Експрес)

Преузето СЕДМИЦА