Колумна

ДА ЛИ ЋЕ ЗБОГ БЕЛИХ КАПА СРБИ ИЗГУБИТИ ЦРКВЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ?

БЕЛА КАПА И БЕЛО КЛАШЊЕНО ОДЕЛО ЈЕ СТАРА СРПСКА НАРОДНА НОШЊА!

Пише, Драгомир Станисављевић

На Косову и Метохији се захуктава борба Албанаца за присвајање целокупног културно-историјског наслеђа Срба овог простора и брисање сваког њиховог трага постојања на простору Косова и Метохије уз нападно пласирање квазитеорије да Срба није било на овом простору све до “колонизације Косова” у периодима 1912-1914 и 1918-1941. године. У присвајању српских православних цркава и других етно-културолошких наслеђа, између осталог,  користе се историјске слике  Срба са белим клашњеним оделима и белим капама. Међутим, Албанци нису толико криви јер се боре за прекопотребан животни простор и при том се користе научно релевантним историјским изворима највише, и пре свега, капиталним књигама, научним радовима и публикацијама српских аутора и истраживача. Нажалост, српска интелектуална елита одавно пише књиге, научне радове и публикације на погрешним (или диктираним) научним  поставкама и наноси огромне штете српском националном корпусу. Шта би било релевантније од онога што ми кажемо о себи, свом пореклу и својој историји? Ништа. О томе колико је било користи од многобројних радова српских научника и српске интелектуалне елите уопште, говори стање у ком је данашње српско друштво и данашња српска држава. О свему томе опширније неком другом приликом. Овде ћемо се осврнути на стару српску ношњу Срба, њеној злоупотреби, на однос данашњих Срба према њој и настанку новог хибридног културолошког обрасца српског друштва.

Бела, црна или црвена капа од плишане вуне (ћелепуш, ћулаф, плис или кече) је српска национална капа. По предањима, Срби је заменили шајкачом између два светска рата. У старија времена, данашња традиционална албанска ношња, је била српска народна ношња. Иван Јастребов је записао да је ношња Фанда тј. уопште Дукађинаца (данашњих Метохијаца п.а.), готово сасвим иста као ношња Маћана, Шаљана и Црногораца… уске гаће, беле капице… то је чисто српска одећа из старих времена. У такву ношњу је била одевена цела српска војска када је у 12 веку против побуњене Србије кренуо цар Манојло (према сведочењу Кинама којег цитира Панта Срећковић). Кинам је записао: “Приближивши се реци Тари, пре сунчаног заласка, византијска војска увиде безбројну множину наоружаних Срба… Одело им је било: доламе, уске гаће и беле капе…“ [1] [2]

Због распрострањености код балканских Словена сматра се да је настала код протобалканских Словена – Пелазга, али то треба подробније истражити. Прикази оваквих врста капа могу се наћи и на грчким античким киповима, вазама или приказима античких филозофа, уметника, проналазача…

Белу капу Срби јужне Србије су заменили шајкачом између два светска рата. Албанци управо ту замену дела ношње користе за тврдњу да Срба на простору Косова и Метохије није уопште било све до 1918. године. Срби су одавно почели да мењају културни образац свог националног идентитета, а са тим су губили и свој миленијумски етнички простор и богато историјско наслеђе. Нарочито погубно по српски национални идентитет (и интегритет) биле су бројне “реформе” у свим областима друштвеног живота у тек ослобођеној једној трећини од укупног српског етничког корпуса на Балкану. Упитне су и те “реформе”. Може ли се нешто звати реформом ако она не почива на темељима старог, ако то нешто није у континуитету са старим? Не, овде се ради о темељним променама основних стубова српског друштва: новом језику, новом друштвеном уређењу, новом образовном систему, новим поимањем националне историје, новим националним одевањем (ношњом) са нападним увођењем “европејских” вредности у једној непотпуној државној творевини једног дела (1/3) српског народа под називом Кнежевина Србија. И тај ослобођени део српског народа у Кнежевини Србији живео је и развијао се на новим (наметнутим или својевољно прихваћеним) друштвеним обрасцима независно и потпуно различито од осталог већинског дела (2/3) српског корпуса који је био и даље под окупацијом још цео један век, живео је по кодексима српског обичајног права у оквиру својих заједница, неговао наслеђене језичке, духовне и културне вредности својих предака и бавио се народним и културни стваралаштвом (у мери у којој је окупатор дозвољавао) сачувавши аутентичност и аутохтоност свог националног бића. А онда 1913. године долази ослобођење. Са ослобођењем, наравно долазе и војници и други службеници Краљевине Србије који, изненађени па и разочарани што Србе затичу другачије етно-културолошком издању, другачије одевене и са другачијим говором него што се одева и говори у њиховим крајевима, обазриво и бојажљиво се поздрављају. А, у ствари, Срби овог простора ништа нису мењали нити узимали ново или туђе, већ задржали и неговали оно своје старо што их је чинило правим и истинским Србима (говор, ношња, обичаји, музика и др.) Временом ослобођени Срби Македоније, Рашке области, Косова и Метохије одбацију старобалканску, тачније старосрпску ношњу (бела клашњена одела са црним ширитима и капама тзв. ћелепуш, ћулаф, плис, кече) и и по угледу на сабраћу из Кнежевине (Краљевине) Србије облаче српску нову полувојну ношњу. То је била велика грешка, јер поарбанашени Срби су наставили да носе ту српску ношњу и почели да је глорофикују као нешто најсветије и најалбанскије. Данас они белу капу од плишане вуне потежу као адут за присвајање манастир Високе Дечане, Пећку патријаршију, Грачаницу и друге јер су на неким фрескама осликани људи са белим капама, а у неким историјским документима постоје слике људи у белим оделима и капама испред цркава (које су приложене уз овај текст). Бесмислена је тврдња Албанаца да бело одело и бела капа представљају албанску традиционалну ношњу па стога њихово присуство на фрескама и на сликама окупљених верника на верским прославама говори о верницима албанске националности и, самим тим, доказује да те православне богомоље припадају албанцима. Мора се нагласити да на Косову и Метохији није било православних Албанаца (односно Арнаута, термин из турског периода). Било је само ретких католичких Арбанаса. Са друге стране, строга исламска правила (а велика већина Албанаца је била исламизирана и потурчена), до којих је конфесијска и световна турска власт држала, нису дозвољавала муслиманима мешањe са хришћанима или посећивање хришћанских богомоља, слављење хришћанских празника а понајмање похађање заједничке школе са образовним програмом у чијем садржају имају предмете са верским тематиком (а тога је било код свих школа тога времена). Дакле, верници у белим оделима и белим капама на фрескама православних богомоља и на сликама са верских прослава и окупљања у тим богомољама могу бити само верници српске националности. Ово сваки Албанац веома добро зна али огромна већина Срба не зна или не жели да зна, и врло бурно реагује на тврдњу да ћелепуш, ћулаф или кече припада старој националној култури Срба. Такав однос Срба према овој врсти капе је донекле разумљив због наратива о овој теми који влада у српском друштву, потпомогнут од стране одређених (и одрођених) интелектуалних кругова којима сметају теорије о аутохтоности Срба на простору Балкана. Међутим, ставови неких историчара, етнолога и других истраживача у сродним наукама по овом питању су веома јасни.

На крају, сви они Срби који не могу да прихвате да је бели плис (кече) део старе српске ношње, нека се бар запитају зашто је плис (кече) заштитни знак српских победа у балканским ратовима и баш такав се, као једини одевни предмет на нагој атлетској мушкој фигури, налази на глави споменика Победнику, митском симболу града Београда, подигнутог 1928. године. Соко и мач у рукама Победника знамо шта симболизују. Кече као капа требало би да симболизује националну припадност Победника, капом под којом се крварило и храбро гинуло у комитско-четничким акцимама Срба у јужној Србији и каснијим балканским ратовима. Дакле, може се закључити да као иконографско решење за персонификацију тријумфа победоносне нације узети су симболични мотиви националне капе и атлетска (херкулска) грађа Победника.

Требамо да имамо у виду и Мештровићево дело Медаље “Косовским осветницима”, урађене 1913. године, где су на рељефу медаље косовски осветници приказани са капама челепушама или кечићима.

Када смо код Мештровића, многи ће потезати приче о некаквим подметачинама “усташки настројеног уметника”…Као Србина, страшно ме вређају честе констатације да се Србима нешто увек подмеће а они, попут ментално ретардираног друштва, све прихватају не схватајући да се ради о подметању. Тако размишљати о једном народу из ког су се изродили највећи умови човечанства, народу који је дао велики број научника, уметника и хероја светског гласа, а да сам тај народ не може да примети и да спречи подметања или да отклони оно што му је неко подметнуо, представља један подцењивачки однос према том народу.

Како-тако, пред нама је претензија Албанаца да присвоје српске богомоље а као један од аргумената, између осталих, потежу стару српску ношњу које су се Срби одрекли или су је, једноставно заборавили, као део свог културног наслеђа. Албанци су је прихватили као своју традиционалну ношњу и сматрају да на основу тога располажу право на простор, на духовно и материјално стваралашво које се тренутно нашло у њиховом нелегалном поседу.

Да ли ћемо због белих капа изгубити наше цркве на Косову и Метохији?

Незнамо, јер смо се много тога одрекли и много тога заборавили, онога што су нам преци оставили у наслеђе. А када се нечега одрекнете или заборавите на њега, оно није више ваше.

Бог зна.

Драгомир Станисављевић

Милан Алексић четник војводе Ђеле.
Установа: Историјски музеј Србије
Збирка: Разгледнице
Аутор: Књижара Рајковића и Ћуковића
Место настанка: Београд
Локација оригинала: Историјски музеј Србије

Трифун Трајковић звани Трифко комита је рођени деда Звонимира Трајковића, бившег саветника Слободана Милошевића.

*Фотографије преузете са ФБ странице Драгомир Станисављевић

Преузето Драгомир Станисављевић

Back to top button
Close
Close