Срби Црне ГореМанастири

Да ли је у прошлим вјековима постојала црква на Румији?

На српском језику се коначно појавила књига „Стара Србија и Албанија“ коју је крајем 19. вијека писао Иван Јастребов, чувени руски историчар, етнограф, археолог и дипомата (био је конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну). Он је 1873. године био и у селу Мркојевићи гдје је истраживао судбину крста св. Јована Владимира и ево шта је записао:

Предио Мркојевићи насељавало је племе истог имена. То племе се дијели на братства. Премда су сада сви житeљи муслимани, сачували су српска презимена. Осим презимена очигледно потурчених као што су: Кадићи, Сеферовићи, постоји и чисто српски називи братстава: Божићи, Милошевићи, Никезићи, Грдовићи, Вучковићи, Вуковићи, Празићи и остали. Има уосталом до 12 православних кућа у селима Мркојевићи и Микулићи.

Код сваког села каква су Космини, Раван, Велики Мркојевићи, постоје црквене рушевине. У селу „Микулики“ код Болице, катар. дворанина је 1614. године било 60 кућа, а у „Мркојевић“ 1.000 кућа. То село је познато и по томе што су у њему, код Ђура Илића Андровића, сачували онај крст које племе Мркојевићи носи на планину Румију, на којој је још сачувана мала црква Св. Тројице.

Тај крст је послао бугарски краљ Владислав српском краљу Владимиру, његовом зету, у знак тога да овај не треба да се плаши одласка код бугарског краља на његов позив. Бугарски краљ није одржао заклетву и наредио је да се Владимир током пута убије.

Краљ Владислав је Владимиру најприје послао златни крст, али је после, ради већег увјерења у своју заклетву, послао дрвени на којем је разапети Христос.

Тај крст је био стављен у руке Св. Владимира положеног у сандуку с реликвијама светаца у Крајини. Приликом преношења његових моштију у Елбасан, крст су задржали побожни хришћани да не би остали без последње наде у заштиту од напада на њих од стране латинских мисионара у вријеме млетачке владавине.

Крст је био у власништву житеља села Крајине, све док се нијесу потурчили. Онда су се Мркојевићи, којима је Крајина била близу, потрудили да одузму крст Крајишницима, што је ове врло наљутило. Они су од тада предузимали све мјере са своје стране да би крст поново био њихов. Још задуго су ишли с Мркојевићима када су ови носили крст на планину Румију, али увјеривши се у немогућност постизања свога циља, престали су учествовати у литијама.

Сада су и Мркојевићи муслимани (потурчили су се крајем 18. вијека) престали носити крст с хришћанима на Румију.

Да ли је у прошлим вјековима постојала црква на Румији?

Крст има четири крака; у дужину има 45 сантиметара, у ширину 38 сантиметара. Без икаквог натписа. На завршецима крста, ошивеног танким сребрним рамом, издубљени су ликови јеванђелиста.

Велико страхопоштовање пред дрвеним крстом који је бугарски краљ Владислав даровао српском краљу Владимиру заснива се на увјерењу да он садржи дјелић дрвета од крста на којем је разапет Христос. То потврђује и Мавро Орбини.

Исти такав крст, само мањих димензија, видио сам у доминиканском манастиру у Дубровнику. Тај крст је напрaвљен на захтјев српског краља Уроша који га је даровао цркви Св. Апостола Петра и Павла у Рашкој за вријеме епископа Григорија II. Тако је записано на сребрном раму крста.

Да ли је у прошлим вјековима постојала црква на Румији?

Иван Степанович Јастребов (1839-1894) провео је свој радни вијек на Балкану као дипломатски представник Руске царевине. Дужност руског конзула у европској Турској омогућила је Јастребову, пасионираном истраживачу, да пропутује и упозна Стару Србију, Македонију и Албанију, и да их свестрано изучи. Посебно га је занимала српска црквена историја којој је посветио низ прилога  објављених 1894. и 1895. године у Гласнику Српског ученог друштва. Његово дјело „Стара Србија и Албанија“ први пут је интегрално објављено на српском језику прије пар мјесеци, у издању „Службеног гласника“.

Извор СЕДМИЦА

Back to top button