Цели свет је величао Дражу, једино су га комунисти сматрали зликовцем!
Сав цивилизовани и слободарски свијет сматрао је Драгољуба Дражу Михаиловића – великим борцем против фашизмa, једино су га ружили југословенски комунисти, чија идеолошка дјеца, попут црногорског премијера Душка Марковића, чине то и данас, не желећи да се суоче са историјским чињеницама које су толико очигледне.
Да Дража није био антифашиста и родољуб, зар би од америчког предсједника Харија Трумана 1948. године (постхумно) добио Легију заслуга првог степена, зар би од генерала Шарла де Гола 1943. године добио француски Ратни крст? Зар би се, да је био такав каквим га види премијер Марковић, нашао 25. маја 1942. године на насловној страни „Тајма“? Да ли би о „издајнику и савезнику фашиста“ Американци 1943. године снимили играни филм „Четници – борбена герила“?
Сва свјетска штампа, изузев комунистичког лагера, од Јапана, преко Турске и Египта, до Енглеске и Америке, жестоко је осудила ликвидацију „првог герилца Европе“. Публициста Вујадин Милановић објавио је обимну књигу са тим текстовима, под насловом „Пред свјетском поротом“. Ево неких извода…
The Catholic Times (London): Свијет се тресе из темеља. Генерал Михаиловић, часни југословенски родољуб, пао је као жртва и мученик пред ноге побједоносне комунистичке инвазије. Освајачи су већ у пуном замаху да задаве хришћанство у Југославији. Будимо поштени и храбри, па признајмо жалосну истину онаква каква је.
Wiadomosci (London): Михаиловић је пао, а његова смрт је масовна смрт, смрт онога што је у човјеку истовремено и људско и божанско. Нека звоне звона свих цркава! Нека настане тишина. Шапатом се молимо за умрлу вјечност… Али, ако би, упркос нашој очајничкој вјери, требало да заиста пропадне човјечност, њене последње црте неће сачувати фотографски апараат, него Вероникина марама, најсвјетлија, бијела и крвава марама. Трагични негатив. Клише смрти.
Time and Tide (London): Ниjе ово први пут, рећи ће нам енглеска господа, кад су људи издали своје пријатеље да би умилостивили своје непријатеље. Ипак, жалосна је судбина кад је предсједник Владе, који је за европску слободу урадио више од иједног појединца, могао прогутати најсрамнију, наннесрећнију, најефтинију и сигурно најфаталнију заблуду у аналима британске дипломатије.
Palestine Post: Гдје су сада громови кроз које су некада говорили пророци? Гдје је глас који човјечански зацвили кад судбином нејаких кад их газе, добрих – кад их вријеђају? Гдје су ријечи оних који ватру пречисте да би из праха мученика васкрсла армија феникса, како бисмо свијет одбранили од силе, а слово пророка од заборава? Кад силни гријеше, грешни су нијеми. Зато, прво са осјећањем стида, а затим с молитвама – поздравимо Србина и Јунака! Што је Михаиловић дочекао јуче, то ће сјутра многи доживјети.
La Republique (Istambul): Убиство генерала Михаиловића не чини част нашем вијеку. Наш вијек постаје још мизернији зато што је Михаиловић издат и напуштен од савезника на чијој је страни био и од којих издају никад није очекивао.
Hamburger Echo: Исток и Запад, источна и западна оријентација, стали су једна против другог у београдској судници. Ни о чему се другом није радило. И зато је Дража Михаиловић морао да умре. У хиљадама сељачких домова, запалиће се данас кандила испод иконе српског светитеља Саве, а за покој душе убијеног мученика. Народни херој, иако мртав, биће далеко јачи него што је то икада за живота био или могао бити у свијету велике неправде
The Evening Star (Vašington): Дража Михаиловић, који је некад био описиван у Америци и Британији као „балкански соко“, „Српски Робин Худ“ и савезничка „бијела нада“ на Балкану – сада је у рукама свог душманина, маршала Тита. Ни једна од влада које су само прије неколико година сипале похвале и почасти на њега, неће сада ништа да га учини да га спаси. Живот једног вође, чак и кад је познато владама великих сила да је частан и достојанствен човјек, од мале је вриједности пред очима политичког профита.
The New Leader: Дража Михаиловић је симбол трагедије једног времена. У цијелој историји човјечанства ниједан човјек није био толико злоупотријебљен и тако опањкан од оних чији је савезник. Сада, када је изгледа, о овом случају већ одлучено, можда ће е објавити да ни један једини британски официр придодат Михаиловићу није вјеровао да је он био у орташтву са Њемцима.
The Daily Telegraph: Иако је Михајловић проглашен кривим, централни парадокс још остаје. Зашто би човјек који се супротставио осовинској инвазији у најцрњем часу, сарађивао с њом када је плима битк почела да аопада и када је савезничка побуна била на видику? По његовом суду, слобода Југославије, а не пораз њемачке, оно је чему је дао предност. Ако је он сматрао да је та слобода угрожена опасношћу која је долазила од Русије и партизана маршала тита, исто колико од Њемаца и Талијан, његове акције су могле помагати њемачкој ствари.
The Whitehall New: Чињеница је да је Михаиловић био истински патриота и као такав је сматрао да је његова прва дужност да правилно и реални процјењује интерес своје нације. С друге стране, Тито је извршавао директиве совјетске политике на Балкану и на тај начин никад није био спријечен никаквим патриотским скрупулама.
Le Journal d Egypte: Прије или касније, схватиће се да погубљење Михаиловића није последња ријеч у драми југословенске унутрашње политике и, да умјесто учврсти јединство, може само да заоштри подјеле. Освета изазива освету и милиони Срба за које је ово погубљење директна и крвава провокација, свакако нијесу људи који ће то заборавити. То је њихова историја.
Сјутрадан после ликвидације Драже Михаиловића, Јосип Броз Тито је одржао конференцију за штампу у некадашњем летњиковцу краља Александра у Милочеру, педесетак корака од морске обале. Како је јавио Радио Београд, био је преплануо од јулског сунца, свјеже избријан и добро расположен. Један страни новинар замолио је Тита да прокоментарише „смрт у Београду“:
-Бога ти, једва да се сјетим – одговорио је. – То су Срби убили неког свог издајника!
Извор СЕДМИЦА
