Данашњи Србин јесте чудна мешавина комунистичко-европејске садржине, без неког јасног духовног правца. Иако се декларише као Православан, све је даље и даље од оног изворног Светосавља, на чему наше Православље и почива. Самлевен између максимализма очекивања, и минимализма окружујуће реалности, чешће пута, он изабира летаргију као начин живљења, и помирења, та два точка свакодневног бивства. Свакако, да је на своју историју поносан, и извесно да о њој нема јасну слику, већ више неки народски мит, који и разбуктава онај точак максимализма у њему, стављајући му на знање да он једноставно није од истог квалитета као ти његови славни дедови. Зато је и љут на све, и сваког, те ни не штеди никог у својој „вештој“ анализи, како би то ствари требале да буду у земљи Србији. А требале би да буду баш онакве какве су некада биле, и о чему он, мимо мита и народских легенди, не зна ништа. Зато се, јасном спознајом да није истог квалитета, као ти његови славни преци, утешено, јер је рекао како то треба да буде, окреће комунистичко-европејском минимализму, препуштајући се разним палијативима друштва, окаменивши своје деловање летаргијом потрошачког начина живљења. И, то је већ слика, у којој Србија живи, већ неколико деценија.
Досојевски је написао да, ако човек зна за шта живи, поднеће и оно како живи, и баш то јесте измакло данашњем Србину, у решавању властите духовно-народске припадности. То – за шта живи!
Отуђен од своје Цркве, не одласком уисту, и огорченим ставом, у којем немилосрдно напада исту, и одвојен од свог народа, немањем минималног сазнања о путу и импулсу живљења, утешено прати сваку епизоду Великог брата, неприметно тонући све дубље и дубље у летаргију потрошачког стада.
Међутим, има ли решења? Јесмо ли заиста као нација осуђени да се у палијативима друштва удавимо, прихватајући баш сваку увозну вредност као властиту, стидећи се својих корена, и у исто време бивајући тако поносни на њих? Је ли могуће да смо преживели и Турке и Аустроугаре и … ма кога све не, само зато да би себе поништили тим одустајањем од себе, и то у времену зоре саврменог друштва, које пропагира прихватање међусобних различитости? Зар ћемо заиста одустати од своје различитости, раздирани тим комплексом да будемо оно што нисмо, и да смо заиста криви, само зато што јесмо, оно што јесмо? А, управо то и јесте квалитет наших предака, који су опстали и поред свих неповољних околности, изборивши за нас ту привилегију да можемо да будмо оно што јесмо. И, управо те најсветије заоставштине се одричемо, и стидимо, Бог зна како, поносни на те своје претке, које, тим својим стидом, тако лаконски издајемо. Дакле, има ли решења?
„Проклет био ко се узда у човека… и чије се срце окреће од Господа“ (Јер. 17:5). Ова експертиза пророка Јеремије, у времену када је Израел и Јуда, прихватајући вредности окружујућег народа, одустао од себе, изражава у исто време, и корен проблема, али и решење. Као што знамо, јеврејски народ је одведен у ропство, али се и вратио из истог. И једно и друго, јесте било само последица одустајања од себе, односно враћања себи. Не треба превише трошити речи описивајући како је, у годинама које су претходиле ропству, јеврејски народ прихватао вредности, и начин живота, својих комшија, као нешто „ИН“, и у „тренду“, одричући се властитог извора снаге, као нечег „ретроградног“ и „застарелог“. Ропство је било само последица тога. Али, Бог није заборавио слугу свог Давида. Због тог сећања, они су опстали. Због тог сећања су и добили прилику да се врате себи, а самим тим, и као резултат тога, прилику да се поново врате у земљу, коју су насељавали.
Тако да, и поред засташујуће млакости, у којем наш народ данас обитава (а сви знамо шта Бог мисли о „млакоњама“ из Отк. 3:16), утешна је вест да Бог није заборавио слугу свог Саву, или Лазара, или Живојина… те да, након покоре коју имамо поднети, и ако се отрезнимо од властите потребе, да се властитих вредности стидимо, добићемо прилику да се сами себи вратимо. За то не постоји никакав систем, или стратегија, предвиђање, или савезништво, већ само вера у Бога, и на ту радосну вест, Његовог сећања на Саву, Лазара, Живојина…
Верујем да ово, на почетку 21-ог века, може зазвучати бајковито. Нестварно. Како крај неке Гримове бајке, у којој су њени јунаци, живели сретно и задовољно до краја свог живота. И управо у томе и лежи корен свег нашег, како националног, тако и личног, проблема – заборавили смо да је Бог жив! И, управо то, јесте квалитет, који наше претке раздваја од нас. Али, то јесте и могућност, којом ћемо себе приближити њима.
И, ако застанемо на овом месту, зар се није само у бајкама једна планина освајала на јуриш? Или, цео пук добровољно жртвовао, само зато да би њихова браћа живела и опстала? Зар све ово не звучи као део какве бајке? Но, то није бајка, већ Историја једног народа на чијој борбеној застави јесте писало – „Са вером у Бога“!
Тако да, због сећања на Саву, Лазара, Живојина, нашем народу се ипак смеши повратак из ропства. Историја јесте наука живљења, а Библија јесте књига духовне историје сваког човека. По њој и знам да ће наш народ живети. То се, додуше, не може никаквом стратегијом предвидети, нити икаквим опсервацијама садашњег стања, закључити. Ипак, тако ће бити! Због сећања Божијег на слугу свог Саву, Лазара, Живојина… али, и на све нас, ако престанемо да се одричемо себе.
Мислите о томе!
Пише, Јереј Др Угрин Поповић
Постање. срб
Преузето ВИДОВДАН
