Косово и Метохија

Борбе на Паштрику 1998… Седморица српских војника направила су 14. децембра 1998. године заседу за чак 153 припадника ОВK

Седморица српских војника направила су 14. децембра 1998. године заседу за чак 153 припадника ОВK и 36 их ликвидирала, 40 ранила и девет заробила. Задатак велике групе терориста био је да упадне на Kосово и Метохију из Албаније.

– Маршута им је била преко планине Паштрик. Утврђено је да је група бројала 153 припадника ОВK. Од тога њих 60 су били официри који су се враћали са обуке у Албанији, док је њихов повратак обезбеђивало четрдесетак специјалаца регуларне албанске војске.

Наишли су на нашу заседу у којој је било само седам људи, а резултат те борбе је 36 погинулих терориста, деветоро заробљених и око 40 рањених, који су се извукли или у Албанији или побегли ка територији Kосова и Метохије. Заробљена је велика количина опреме, а у тој засади убијен је и један од оснивача тзв. Ослободилачке Војске Косова  Муј Kраснићи Kапући, командант 113. бригаде тзв. ОВК оперативне зоне Дреница – описује генерал Божидар Делић.

Соко 22, који је један од седморице србских војника који су поразили албанске терористе у тој борби описао је тај дан.

– У раним јутарњим часовима 13. децембра 1998. кренули смо у патроли из карауле Планеја са задатком дубинског обезбеђења границе. Требало је да прођемо трасу од села Планеја до карауле Ликен и тамо поставимо заседу у трајању од 24 часа. Полазна тачка била је на 710 метара надморске висине, а за место заседе одабрали смо простор на 1.150 метара.

Снег је био до колена, а од полазне тачке до места заседе прешли смо око 18 километара. У групи су била шесторица војника и водник. Један од нас био је десетар. Са собом смо носили свако по 300 метака, бомбу, један пушкомитраљез са 400 метака – почиње причу Соко 22.

Он додаје да је заседа била постављена тактички, окренута тако да покрије три правца И омогући деловање на све те три стране. То је било довољно јер им је у залеђини био камењар и неприступачан рељеф.

– Поставили смо мине усмеравајућег дејства, такозване мрудове. Такође, још по две мине са даљинским активирањем, помоћу кабла и електроимпулса. Те вечери, пола сата пред поноћ, зачули смо звуке ломљаве дрвећа и жагор из правца границе.

Гласови су бивали све јаснији и ближи и знали смо да је дошао тренутак… Чекали смо их да приђу што ближе, а они су деловали опуштено, пошто су прешли државну границу СР Југославије и Албаније и ушли на нашу територију – присећа се војник.

Све су могли да очекују, тврди Соко 22, али не и да ће наући на заседу србске војске.
– Ушли су око два километра на нашу територију и већ су мислили да су се успешно убацили преко границе када је ођекнуо први мрду. Заправо, два ођедном, пошто су били везани. Нишанећи силуете у мраку, са белом позадином од снега, отварали смо ватру из пушака по њима и тада почиње да се развија борба. Ми уопште нисмо били свесни колико има непријатеља. По нама су пуцали с више позиција, јасно се чуло њихово међусобно дозивање и нешто налик командовању.

Почели су боље да се организују, штитећи се по групама и тако се извлачили према Албанији. До ујутру је трајало тешко пушкарање, да бисмо у свитање тек видели и избројали мртве. Обезбедили смо шири рејон, са суседном заседом и пребројали 36 тела терориста. У бегу ка Албанији наша друга заседа успела је да зароби још живих терориста – истиче Соко 22.

Неки од заробљених, Шериф Белаћи, Назими Белаћи, Исмет Мазреку, Енвер Kраснићи, Азем Сума пуштени су јануара 1999. године.

Преузето са: intermagazin.rs

Back to top button