Бокан: Хвала Ти Србијо за јучерашњи дан сећања на жртве погрома и мислим да ти овом приликом сасвим приличе стихови Марије Бећковића из песме Србија:

Пре неколико година, пет или шест, није ни важно, учествовао сам на обележавању годишњице једног највећих злочина, протеривање више од 200.000 Срба из Хрватске. Позивно место Влада Србије, сви министри, претставници Републике Српске и нас неколико Срба из региона.

Кратак пријем и крећемо за Бусије, председник нас путем информише о Бусијама као насељу у коме је око 1.000 Крајишника, Срба избеглица из Хрватске потражило себи уточиште и нови дом. Стигли на одредиште у међувремену и успут видели онако набацане куће, цркву у изградњи, школу такође, и нешто као школска сала у којој смо смештени, поприлично скромно.

Крећемо на игралиште, Вучић иде испред нас, онако видно забринут, а са терасе један грлени Крајишник довикује, “главу горе Председниче, међу својима си“! Сећам се те сцене као да је била данас, и та ми је сцена поново у глави док смо јуче путовали аутобусом за Бусије.

Али забринутост које ме је на почетку пута за Бусије морила, полако ме напушта пред усхићењем да негде пред Бусијама примећујем велике грађевинске радове, ради се у касним послеподневним сатима, пуном паром, на пројекту Брзе пруге Србије док успут неко коментарише како изградња надвожњака касни и да ће колико сутра морати да се интервенише да се пожури са радовима.

Улазак у Бусијама, још мало па невероватан, све улице асфалтиране, изграђено још мали милион нових кућа, пуно производних погона, црква у центру, већ варошице, сређена, школска сала у одличном стању. Бусије данас има преко десетак хиљада становника, урбано је сређен и добро економски развијен део општине Земун. За само неколико година толико је евидентан напредак да једноставно заслужује дивљење.

Хрватска је очигледно протерала своје највредније домаћине, јер слика Бусија, од јуче говори да су домаћини вредни, честити и поносни људи.

А море људи на годишњици поводом злочиначке Олује, врхунски културно уметнички програм који је режирао Драгослав Бокан – учитељ, само је још једна потврда да упркос болу за своје најближе, синове, кћери, очеве и мајке, Србија и српски народ у господственом достојанству које је демонстрирано синоћ показала је колико је величанствена.

Хвала Ти Србијо за јучерашњи дан сећања на жртве погрома и мислим да ти овом приликом сасвим приличе стихови Марије Бећковића из песме Србија:

КАД БИ СЕ ИЗ СВОЈИХ МРТВИХ УСПРАВИЛА И САМОЈ СЕБИ БИ ДО КОЛЕНА БИЛА!

Иван Стоилковић ме овде назива (својим) учитељем, па да му се захвалим на томе. И да кажем како наши, српски представници у региону (вође Срба у својим државама) имају право да ствари у Републици Србији виде и помало идеалистички и без иједне сенке. То је и природна последица романтичног, родољубивог погледа у главну земљу читаве српске Отаџбине, према њеној београдској престоници. А Иван је и важан фактор преламања сваких избора у Македонији, сваки пут. И биће још важнији и утицајнији, у непосредној будућности.