Бојанић: Видовдан и српски генерали, парадокс нашег времена

Случај генерала Небојше Павковића и генерал Владимира Лазаревића и других генерала и официра испоручених Хашком трибуналу нису само питање појединачне судбине, већ и дубоко национално питање, како један народ поступа са онима који су у његово име ратовали и носили терет историје.

Док су Хрвати и Албанци своје команданте, без обзира на оптужнице, величали као хероје, чували их и дочекивали уз највише државне и народне почасти, Срби су у једном срамном времену (које памти историја), под притиском међународне заједнице и због воље властодржаца, са извесном врстом „покорности“ изручивали своје генерале, официре, политичаре и државнике, чак и поносно. Оно што додатно боли јесте симболика,  изручења и на Видовдан, дан Косовског завета, дан који представља симбол отпора, жртве и верности идеји слободе и родољубља.

Тако је настао тај парадокс: народ који вековима опстаје на сећању на Косово, на видовданском завету и отпору туђину, у новијем добу пристаје да своје браниоце шаље у туђе казамате. Народ који је на Видовдан 1389. изабрао царство небеско, у 21. веку у једном тужном и срамном периоду на исти дан шаље своје генерале и државнике у Хаг – и тиме несвесно урушава сопствени историјски наратив и баца вечну љагу.

То није само питање правде или кривице, већ питање националног достојанства и поноса. Јер начин на који се односимо према својим браниоцима сведочи како видимо сами себе. А управо ту се показује суштинска разлика између Срба једног времена и других народа у региону: они своје, ма ко шта мислио, штите и уздижу; ми смо своје, под притиском или из страха, изручујемо и стидљиво ћутимо. Срећом да данас по том питању није тако, већ их поштујемо и уздижемо на пиједестал коме припадају.

Одговор на питање „зашто је то било тако“ није једноставан, он можда лежи у вековном раскораку између народног осећаја и државне политике и политике од 1945. која је урушила Српство и веру и уздигла ,,југословенство“ (оно што никада до тада нисмо били), и у слабости елита и политичара који су спремне да жртвују национално достојанство ради краткорочних користи и личних ,,бенефита“.

А управо зато ова тема и даље боли као и те године после бомбардовања Србије када смо заборавили на Видовдански завет и Светосавски пут и предали се туђину и окупатору да нам кроји ,,капу“. Увек мора да нас подсећа чињеница да је Видовдан, дан сећања на највећу жртву, постао и дан националног понижења и срамоте што више никада не сме да нам се понови, ми смо народа који је изнедрио толико часних јунака, грнерала  и војвода.

Заборав и исправљање неправде

После сурове Нато агресије, као да смо колективно окренули леђа својим јунацима и својој деци која су бранила своју отаџбину. Људи који су на Паштрику и Кошарама бранили границе отаџбине, проливали крв и давали животе, остали су без улица, без булевара, без споменика достојних њихове жртве. Као да смо се стидели сопствених јунака а то су била наша деца. То је била наша огромна срамота. Док су други народи своје подизали на пиједестал. То је била наша велика срамота – срамота заборава.

Данас, срећом, та неправда почиње да се исправља. Њихова имена коначно улазе у називе улица, њихова дела улазе у уџбенике, а њихове жртве у национално памћење. Али рана остаје, јер генерације које су их заборавиле морају да признају да су изгубиле част на тренутак.

Сећајући се јунака са Паштрика и Кошара, ми у ствари враћамо достојанство сами себи. Јер народ који не памти своје јунаке, као да заборавља и разлог зашто постоји.

Да се подсетимо… Видовдански завет и Светосавски пут

Видовдански завет и Светосавски пут две су најснажније нити које држе српски народ кроз векове. Један је настао у боју, други у молитви; један је избор части и жртве, други избор вере и просвећења. Заједно чине темељ српског идентитета.

Кнез Лазар је на Косову изабрао небеско царство, показавши да је част и вечност изнад пролазне победе. Свети Сава је народу показао пут образовања, љубави, правде и вере, темељ за живот у слободи и достојанству. Без видовданског завета не би било спремности на жртву, а без светосавског пута та жртва би била без смисла.

Зато је за Србина Видовдан опомена, а Светосавље путоказ. Видовдан нас учи шта морамо да бранимо, а Светосавље како да живимо. И једно и друго нас позивају да останемо верни вери, правди и љубави према отаџбини, јер тек тада наше постојање добија смисао и снагу вечности.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја