Бојанић: Београд има улицу ,,Светозара Боројевића“, а врло мали број људи зна ко је он био… и његове заслуге
За време Првог светског рата велики број Срба са територије данашње Хрватске учествовао је у рату на страни Аустроугарске. Један од њих је Светозар Боројевић од Бојне, рођен је у Уметићу (Војна граница), у српској православној породици од српског оца и мајке. Светозар се истако у борби против православног рода у Царској Русији (Галиција), и за те заслуге добио је чин фелдмаршала и многа аустроугарска одликовања, био је на страни која је ратовала против Краљевине Србије. Поред многих одликовања 1916. године је добио и плакету за војне заслуге са својим ликом.
Да не заборавимо, истакао се у Босанско-херцеговачкој окупацији 1878. године када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину… наравно, на страни окупатора.
После рата он је упутио молбу преко команде у Целовцу, лета 1919. године да буде примљен као велики број аустроугарских официра у нову војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца , била је одбијена. Војвода Живојин Мишић сведочи да је до тога дошло због „противљења једног министра из Хрватске“.
Има и извора да је разлог када је тражио држављанство краљевине СХС одбијен што је ратовао против Србије и Срба у Првом светском рату.
Светозар је искрено служио монархији и верно јој је био одан, као Србин, али није био прихватљив антисрпски расположеним Хрватима, који су уочи Првог светског рата разорили надгробни споменик његових родитеља на православном гробљу у Петрињи.
Чињеница је да је он ратовао против Србије (не директно на фронту где се ратовало против Срба), српске војске и савезника, што је оставило тежак утисак.
У хрватској и аустријској историографији често га славе као ,,хрватског војсковођу“, иако је био Србин по пореклу и православне вере… али и са разлогом, као што ми славимо Штутма који се борио на српској страни и за одбрану краљевине Србије.
Невероватно али истинито од 2008. године улица Нова 1. у Бусијама, приградском насељу Београда, носи име по Светозару Боројевићу од Бојне („Службени лист“ 02/2008). Али, зато тада нисмо имали улицу Јасеновачких мученика (срећом данас је иамамо).
Боројевић је у сиромаштву умро у Клагенфурту 1920. године. Сахрањен је на православном гробљу у Бечу у гробници коју је платио свргнути цар Карло… али за те заслуге је добио 2008. улицу у Београду, невероватно.
Занимљиво је и то да пред Први светски рат у војсци аустроугарске монархије било је око 58000 Срба официра, регрута и војника. Када је на почетку рата царевина извршила општу мобилизацију, међу мобилисаних 3300000 њених војника нашло се око 127000 Срба… многи су дезертирали и прешли на српску страну… али, било је и доста Срба верних Фрањи Јосифу и његовом царству.
Мобилисани Срби у Аустроугарској монархији 1914. били су у врло тешком положају и распоређивани су у првим редовима да се боре против своје браће а иза њих су били Хрвати и Мађари… велики део је и пребегао српској војсци, ко је био у прилици а да га не убију.
Да нас то не чуди много, међу 93 генерала Анте Павелића у Другом светском рату, имамо податак да је њих 13-оро генерала (усташа) било српске националности, били су Срби… који су свој род убијали.
Морамо да знамо и да је већина од тих 13 генерала НДХ нису били ,,прекодрински“ Срби (не волим да делим Србе, али да не будем погрешно схваћен), двојица су била из Београда, један из Панчева, један из С. Митровице, један из Сремских Карловаца… што и није битно, битно је да су били Срби… што је трагично.
ЗАНИМЉИВА ЈЕ И ПРИЧА О ПЕТЕРО СРПСКЕ БРАЋЕ НА РАТИШТУ
Браћа Врзић, сви родом из Брлога у Лици од родитеља Гјуре и Јелене.
*Данило, отишао на српско ратиште 1914., а 1915. на руско у Галицију.
*Илија, пољодјелац, докнадни причувник код 79. Јелачићеве пуковније. Отишао на српско ратиште 1914., а 1915. на руско, у Галицију.
*Милан, активни водник код стројо-пушчаног одјела 79. Јелачићеве пуковније. Отишао на српско ратиште 1914., гдје се у једној бици 1914. храбро борио против ,,непријатеља“, том приликом одликован је сребреном медаљом 2. разреда за храброст. Послије је отишао на руско ратиште.
*Симеон, трговачки помоћник, пучки усташа, код 26. домобранске пешадије пуковније. Отишао на руско ратиште у Галицију 1915., откуда је ради болести враћен натраг у Карловац.
*Васиљ био је бравар, код 26. домобранске пјешачке пуковније. Отишао на руско ратиште у Галицију 1945., где је заробљен.
Не би ме чудило да и они имају или добију улице у Београду у знак захвалности… ето, бар што су били Срби.
Знам да ови текстови нису популарни, али морамо и то знати… много је одрода и изрода у Срба… нисмо ми случајно и олако постали ,,југословени“ и одродили се и од вере, Крсне славе и Бога.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
