Бојанић: Позив градским властима Ниша… Подигните споменик српским жртвама, истина не сме више да чека

Постоје теме о којима се не пише да би се допало… већ да би се пробудило и освестило.

Ово је тема  једна од њих.

Српски народ је у 20. веку прошао кроз страдање у коме је изгубио преко зри милиона људи… које није било случајно, нити усамљено. Било је системско, планско и немилосрдно.

У оквирима геноцида над Србима у НДХ, убијани су људи због имена, вере и порекла. Убијана су деца пре него што су научила да говоре.

Породице су брисане у једном дану. Села нестајала преко ноћи.

И шта смо ми урадили са тим сећањем?

То немамо адетватно и тематски ни у уџбеницима.

Премало. Недостојно. Тихо.

Док други народи своје ране претварају у темеље идентитета, ми смо своје често гурнули под тепих дневне политике, лажног помирења и страха да не кажемо истину…. а и због суровог ,,братства и кединства” са сопственим џелатом.

А без истине – нема ни помирења, ни будућности.

Зато данас није питање да ли нам треба споменик. Питање је зашто га већ немамо… као што немамо и маузолеј за место сабрања свих жртава, место где ћемо упалити свећу за преко 800.000 невино страдалих Срба у НДХ од усташког ножа, србосека.

Зато упућујем јасан, гласан и недвосмислен позив градским властима Ниш – да покрену иницијативу за изградњу првог грандиозног споменика српским жртвама страдалим на простору НДХ.

Не било каквог споменика.

Већ места које ће бити српски завет.

Места које ће сведочити истину, без умањивања, без ревизије и без стида.

Места где ће се знати да су жртве постојале – а не као број који се прилагођава туђим интересима, интересума ,,џелата”.

Ниш није случајан избор. То је град страдања и отпора, град који носи историју у својим темељима. Управо зато треба да постане центар културе сећања на југу Србије… место где ће се сваког 22. априла, на дан пробоја јасеновачких мученика, одржавати јавни историјски часови о српском страдалаштву у 20. веку.

Да ту долазе деца. Да уче истину. Да знају.

Да никада више не дозволе да им се историја понови.

Јер ако не научимо своју децу шта се десило… неко други ће их научити да се то није ни десило, као што сада неки пикушавају кроз разне пројекте и семинаре.

Култура сећања није мржња. Она је одбрана достојанства. Она је дуг према невинима. Она је темељ здравог народа.

Управо зато морамо да је градимо озбиљно, одговорно и истрајно… као што су то учинили други народи, подижући институције попут Јад Вашем (Јевреји) или чувајући сећање на Геноцид над Јерменима.

Није срамота памтити. Срамота је заборавити.

Срамота је умањивати. Срамота је ћутати… а ћутало се деценијама, срећом да данас није тако.

Зато овај текст није само позив властима,  већ и позив сваком од нас. Да престанемо да се стидимо својих жртава. Да престанемо да их сводимо на бројке и исте релативизујемо и умањујемо.

Да престанемо да пристајемо на туђе верзије наше историје.

Маузолеј, споменик, центар страдања – како год га назвали, мора бити изграђен. И мора бити изграђен на истини.

Не због прошлости.

Већ због будућности.

Јер народ који нема снаге да подигне споменик својим жртвама… ризикује да једног дана поново броји нове… а за то снаге нисмо имали деценијама, од 1945.

А то више никада не смемо дозволити.

Верујем да би грађани Ниша и околине донирали новац за изградњу тог споменика, који може бити изграђен и у делу око Храма Светог Василија Острошког на Дуваништу… где се налази и крипта и имена и презимена  свих страдалих Србе од шиптара на Косову и Метохији у периоду 1998. до 2003… или у парку Свети Сава.

Ниш има за пример и Музеј Копнене војске који не постоји у Србији и шире. Наша историја и преци то залужују, музеј где је фотографијом, документима исписана историја нашег народа и војске, а за то је најзаслужнији генерал Милосав Симовић и његови како их је звао златни официри, подофицири, војници и цивилна лица у војсци.

Ово је само добронамерни предлог.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја