Бојанић: ПОЈАВА КОЈУ ЈЕ ТЕШКО ОБЈАСНИТИ, КАДА ПЕВАЉКЕ ПОСТАЈУ УЗОР

*Данас живимо у времену у којем је све изврнуто наглавачке. Некада су узори били учитељи, професори, научници, лекари, писци, инжињери, уметници, свештеници, родољуби… људи који су остављали траг својим делом, знањем и жртвом… а данас лакрдија, блуд и разврат.

Међутим, све чешће видимо да друштво уздиже певаљке, ријалити играче и спортисте као једине „вредне пажње“. Они су свакодневно на насловним странама где се прати њихов сваки корак, у новинама,  емисијама, на интернету… док се људи који раде, уче и стварају налазе у тишини, гурнути на маргину.

Парадокс је очигледан: што је неко површнији, гласнији, напунпан и без садржаја и суштине, то је више плаћен и видљив.

Док један млади човек завршава факултет, мучи се да нађе посао и достојанствено живи, неко други уз микрофон, баритон  и неколико шлагера за једну ноћ зарађује више него професор за целу годину.

И то није само питање неправде, већ дубљег моралног суноврата.

А тај новац им ставља у ,,хармонику“ обичан народ, жељан доказивања  и моћи… или у пијаном заносу.

Народ, који је вековима славио своје празнике скромно и побожно, данас баца новац у хармонике и песме које немају ни душе ни поруке.

А у исто време…  професори, инжењери, лекари, монаси, научници, истински интелектуалци и домаћини на селу… живе тихо, скромно, често једва састављајући крај с крајем. А баш они носе оно што је највредније… знање, част, труд, културу и духовну дубину народа.

Ово није позив на мржњу према музици или забави… већ на отрежњење. Да се запитамо: ко су нам узори?

И зашто стављамо по минимум 1000/2000 динара за песму певачу на чело, или у хармонику… а за то су добро плаћени… да ли неком касиру, шалтерском раднику, професору, пекару… кити ревер еврима, зато што ради добро свој посао за који је плаћен?

Шта учимо своју децу да поштују? Ако дете види да је лакше продати себе и уградити у себе вештачке ,,атрибуте“ него изградити знањем и трудом себе, оно ће изабрати лакши пут. А тај пут, на крају, води у празнину и туђину.

Док се у јавности славе они који живе од аплауза, заборављамо оне који живе за истину и родољубље.

А друштво које не поштује своје умне и моралне стубове, полако губи тло под ногама.

Време је да се вратимо вредностима. Да се поново дивимо знању, части, труду, поштењу и скромности.
Да поново певамо о доброти и родољубљу, а не о новцу, лакрдији и ,,гламуру“.

Да се поново угледамо на људе који носе знање, а не сјај рефлектора и травнатог терена.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја