Бојанић: Од устанка за слободу до нове борбе за Космет… наш народ је превише пропатио

Огромна патња и јунаштво српског народа у  19. век изнедрило је пут ослобођења и трасирала пут у нову патњу и страдалаштво кроз паклени 20. век.

То је период Карађорђевог и Милошевог устанка и изласка из страшног времена Османлијске окупације Србије, време када је Србија скоро четири века била изложена страшним зверствима, зулумима, злочинима, време када су српску децу османилије отимале од родитеља и одводиле у посебне војне школе и претварале их у јаничаре да убијају и мрзе свој род.

На Берлинском конгресу 1878. године Аустро-Угарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину, али она формално остаје под влашћу турског султана.

Године 1882. православни и муслимански народ у Херцеговини побунио се против Аустро-Угарске због мешања у верски живот и војне обавезе. А то је година и када је Србија постала краљевина, а краљ Милан Обреновић.

Устанак је брзо угушен. После тога на чело окупиране управе долази Бењамин Калај (у Босни и Херцеговини), уводи се његов бирократски режим, назван Калајев режим.

Овај режим жели да створи босанску нацију и босански језик. То значи, да мора да нестане српска национална посебност, српски језик и српско писмо – ћирилица. Калајев задатак је био,  да створи предуслов за анексију Босне и Херцеговине, односно за насилно отимање вековне српске земље.

Српски народ у Босни се бори успостављањем тајних веза са Србијом, тајном доставом књига из Србије, оснивањем просветних и културних друштава која су неговала националну свест.

Године 1908. Аустро-Угарска насилно анектира (припаја) Босну и Херцеговину, услед чега се положај Срба додатно погоршао.

Као вид отпора анексији Аустро-Угарске, повезују се представници младих сва три народа у БиХ и оснивају удружење «Млада Босна». Представници Удружења су били Владимир Гаћиновић, Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип, Данило Илић и Вељко Чубриловић.

Занимљиво је, да је за време окупације у Босни и Херцеговини 43 % од укупног броја становника чинило српско православно становништво, али је то време када је у Босни било тешко бити и опстати као Србин.

На територији Хабзбуршке монархије, највише Срба је живело на простору Јужне Угарске, Војне крајине, Хрватске, Славоније и Далмације, и то око милион Срба. А данас?

У Војној крајини Срби су до 1881. године чинили 47% становништва и основни захтеви Срба у Хрватској у другој половини 19. века су били:

-признавање српског имена,

-коришћење ћирилице у службеној преписци,

-сразмерно учешће у власти,

-слобода вероисповести и школства.

За време бана Мажуранића (крај 19. века) заступана је идеја, да на хрватској територији постоји само један, и то политички хрватски народ. То је значило, да Срби као народ не би били признати, што је изазвало велико незадовољство код Срба.

Хрвати су покушали да реше Српско питање законом. Српски закон је донесен 1887. године и он је требало да осигура аутономан развој српског народа. Српски политичари и Црква овим законом нису били задовољни.

Упркос свему томе, српско грађанство је напредовало, па је 1895. године основана Српска банка.

Пример противсрпске политике је ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКИ процес, који су организовале власти уз помоћ хрватског бана 1909. године. Овај процес је вођен против 53 Србина под лажном оптужбом, да су планирали рушење државе и стварање Велике Србије.

Три године касније аустроугарске власти су укинуле српску црквену аутономију.

Српску националну посебност су чувале Српска православна црква, Матица српска и гимназије у Сремским Карловцима и Новом Саду.

Због погоршања односа са Србијом око Албаније, Угарска је 1912. године укинула српску народно-црквену аутономију. Тек распадом Аустро-Угарске 1918. године Срби ће остварити своја национална права.

Франковци су били припадници политичке странке у Хрватској, на челу са Јосипом Франком, која је радила против уједињења јужнословенских народа.

И у области просвете, Срби су били у тешком положају. Деца нису редовно учила ћирилицу, а уџбеници су писани латиницом и у римокатоличком духу. Постојала је велика опасност и од покатоличавања српске деце. Српска православна црква је била под притиском да пређе у унију, односно да прихвати папу за поглавара, а да притом задржи православни обред.

По плану, касније би унијати лако постали католици. У Далмацији је, поред Срба православаца, било и доста Срба католика (посебно у Дубровнику и околини), који су били свесни свог српског порекла и веома се поносили њиме.

ШЕСТ РАТА

Срби су у 20. веку шест пута ратовали за одбрану своје Отаџбине – војевали су за одбрану и част у два балканска рата, у Првом и Другом светском рату, у грађанском рату на просторима бивше Југославије који се водио од 1991. до 1995. године, страдао је и током злочиначке НАТО-агресије 1999. године и од Албанаца на Космету, након НАТО-агресије.

Питам се, да ли има краја страдању српског народа, јер морамо знати и то пренети новим младим нараштајима, да смо ми у овим набројаним ратовима искључиво водили ослободилачке и одбрамбене ратове.

Укупно у два балканска рата (први и други) Срби су изгубили око 88.000 становника (војника, жена, деце и стараца). Прецизније, Србија је у Првом балканском рату (када смо се ослобађали и протерали османлије) изгубила 43.000 становника, а у Другом балканском рату српски војни губици су износили 44.500 становника.

У Великом рату (Први светски рат) Срби су изгубили око 1.250.000 становника.

После тог рата који се водио и против хрвата, који су нас убијали на Церу и Колубари и унијатили наш српски народ на тим просторима. После рата  долази до уједињења и братства са џелатом.

Ми вешто избегавамо да кажемо да је регент Александар Карађорђевић избегао скупштину Србије (никада скупштина српска није заседала и никада није изгласала акт о уједињењу), али то је све наметнуто. Ми смо у то време били једина држава у Европи где се вијорила царска руска застава.

Регент Александар је буквално био приморан на тај масонски изнуђен чин уједињења. Александра је знао да Србија није имала у том тренутку савезника (слично као и данас), а били смо краљевина… ако знамо ко је владао после 1917. год и пада царске Русије. Царска Русија је пала због утицаја запада и инсталирања комунизма у Русији преко Лењина који је дошао блиндираним возом из Швајцерске у Русију са новцем и људима који су били против царизма. Тај комунизам ће Русију разорити, а исто и нас после Другог светског рата, када смо буквално заборавили да смо Срби и постали већински некакви југословени, атеисти и партијаши.

Да не заборавимо да смо 1919. одмах прешли на грегоријански календар… да се не би замерили хрватима и словенцима. Укинут (тачније забрањен 1929. год) је и Видовдан као национални празник, како су тада зборили… био је много националистички и српски (све су то били уступци). Да се присетимо, за државни празник, Видовдан је први пут проглашен 1889. године, на 500. годишњицу Косовског боја (али није у континуитету прослављан). Јасно је да је Видовдан угрожавао идеју “интегралног југословенства”.

Дефинитивно, данас је јасно да ни прва ни друга Југославија није била потребна српском народу (знам да је сада лако паметовати, али то су данас чињенице), то је била и ,,гробница” због које и данас бауљамо и боримо се за опстанак и самосталност. Краљ Александар, вероватно је покушао да балансира и уступцима смири вековну мржњу хрвата према Србима… то га је нажалост коштало главе. А то је био и увод у распад монархистичке Југославије и трасирање пута разједињења посрнулог српског народа када су нас са свих страна напали и оно најгоре што нам се десило, братоубилачки рат.

Та Југославија била је потребна само хрватима да створе своју државу коју вековима нису имали (од 1100).   Да Апис није био убијен, можда и не би дошло до уједињења са џелатом, Апис је био за уједињене српске земље.

Пропуштена је и прилика када смо имали Лондонски споразум 1915. на столу, али то је већ друга тема.

У Другом светском рату Србија је изгубила од 1.700.000 до 2.000.000 људи (само у Јасеновцу  преко 700.000, док има извора и до 1.000.000 страдалих Срба). Оно по чему се Други светски рат разликује од претходних ратова јесу брутални логори смрти (за Србе од стране нациста и хрвата/усташа), уништавање читавих етничких заједница, депортације и одвођење на присилни рад и пресељење. У току рата је много Срба из Хрватске протерани и пребегло, око 400000.

То је време када смо прихватили аустроугарског каплара Тита за поглавара, а Дражу прогласили за издајника… наравно не сви. То је и време грађанског рата, када је ударио брат на брат. Жикица Јовановић Шпанац убија Србе… и тај пад српске крви ми смо до скоро славили. И после овог рата историја нам се понавља, зато што је изгледа нисмо добро савладали, па поново улазимо у заједницу са својим џелатима који су нас клали и убијали. Са онима који су имали бруталне логоре за српски децу и бебе.

Хрвати  су само наставили идеологију Старчевића (србин који се одрекао својих корена) коју су завршили те 1995. год, и сада имају скоро етнички чисту државу од Срба. Морао се споменути и план једног од оснивача усташког покрета Миле Будака (такође припадник покрштене српске породице) за решавање српског питања у Хрватској — једну трећину убити, другу протерати, а трећу похрватити (покатоличити).

Тај маршал Тито, кога су срби обожавали и оплакивали а који је на Србе пуцао на Церу и Колубари а као предводник партизанског покрета у Другом светском рату,  није му пало на памет да прво ослободи логор Јасеновац, који је задњи ослобођен да би се прикрили крвави трагови усташа и део исти се полако пресвукао и на главу ставили Титове петокраке и чинове.

У том суровом рату поред немаца, страдали смо и од бугара, мађара, албанаца… са свих страна је претио терор и линч.

Олако смо заборавили пакао Другог светског рата (логори, прогони, логори за децу…) и тако са хрватом Титом смо срушили сопствену краљевину и за пар деценија ушли у завршну фазу етничког чишћења и протеривања Срба са њихових вековних огњишта и територија деведесетих година.

Срби су страдали и од комунистичког терора после Другог светског рата (Кочевје, Голи оток… где су страдали само Срби). Само у периоду од краја 1944. до средине 1945. године ликвидирано је, стрељано и убијено око 60.000 Срба.

Проблем се трасирао и кроза аутономне покрајине које је имала само територија Републике Србије, покрајине нису имали хрвати… а било је логично да имају (Српска Крајина).

Проблем тог уједињења  је и стварање нових нација, језика и цркве. Знамо шта се десило у Македонији, шта се дешава данас у Црној Гори.

И у ратовима у периоду од 1991. до 1995. године страдало је око 35.000 Срба. У злочиначкој НАТО-агресији је страдало око 2.500 Срба. А сви ти ратови били су последица стварања две југославије (1918 и 1945. год) са својим ѕелатима, кроз ,,братство и јединство”.

МЕТОХ, ОНО ШТО СМЕТА МНОГИМА

Реч Метохија (Метох или Метохија је у средњовековној Србији било земљиште или посед који поседује нека црква или манастир) довољна, и та реч Метохија је некада била избачена из назива (избацили је српски комунисти), па ето, поново враћена.

Ево како су цртане југословенске републичке границе које су постале државне, али на штету Србије… као пример наводим, да би постао делегат, Петар Стамболић припојио Лепосавић КиМ. Тако да је Космет садашњи облик добио  тек 1959. године када је буквално Петар Стамболић померио границу Космета на Копаоник да би победио на изборима у Лепосавићу, проширењем на северу, када су делови општине Рашка насељени искључиво српским живљем изузети из састава Централне Србије и додати области као делови општине Лепосавић.

Да се вратимо мало уназад, пре припајања Лепосавића и околине Космету…  још 1946. год је донета одлука о припајању  14 општина Космету (Витина, Гњилане, Гора, Звечан, Зубин Поток, Косовска Каменица, Косовска Митровица, Ново Брдо, Исток, Пећ, Призрен, Подујево, Лепосавић и Штрпце) те општине припадале су  Старој Србији. Њихова укупна површина је 5.217 квадратних километара са укупно 670 насеља. То данас нажалост многи не знају, као и да је Косово  до 1946. год обухватало 15 садашњих општина. Та земља  је била језгро немањићке Србије, односно Српска светиња. А све је то рађено у комунистичком циљу да се Албанија припоји као седма република… а то буде мамац који ће их привући.

Како и зашто се то десило нико не зна, нити постоји одговарајућа историјска документација, што је и јасно… шта рећи на све то, моје није да судим.

И ово требамо знати, у исто време док су у Србији формиране аутономне области као државе у држави, Милован Ђилас одбија захтев далматинских комуниста да и српска Далмација  добије аутономију. Они су то образлагали чињеницом да она никад у историји није била под влашћу Загреба, а Ђилас је одговорио да је Далмација најхрватскији део Хрватске.

Сву ову љигавштину Срби нису видели ни разумели, а у њој су учествовали, као да нису били свесни шта чине, зарад тренутне верне оданости, моћи и раскалашности.

Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968. године име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Према уставу Србије из 1974. године, Косово је имало веома широку аутономију.

Све то је рађено у српско комунистичком стилу са одређеним циљем и задатком, што нам је данас јасно а тај циљ је видљив данас.

Чињеница је и да су идеју Велике Албаније подржали и Американци још на Мировној конференцији у Паризу 1946. године.

Албански председник  Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће Косово бити у саставу Албаније, као и други крајеви где су Албанци већина, јер их је волео. Ипак, овим изјавама се није баш придавало на важности, срби ни то нису разумели, као да није имао ко да спозна истину… а ни данас не разумемо дело Тита, због братства и јединств ми суштину трагедије нисмо спознали као да смо били омађијани, ни два Велика рата нисмо разумели а са њима ни жртве, логоре, разарања и поклану српску децу смо у трену преболели и заборавили зарад наметнутог “братства и јединства”… и ту да тражимо кривца?

План се наставља после 1961. год, 103.000 Срба и Црногораца напушта Косово и Метохију, углавном због притисака албанских власти и популације, све уз прећутну дозволу властодржаца.  А касније се забрањује њихов повратак. Овај податак је врло занимљив за време Другог светског рата на окупираној територији Косова албанци уз дозволу италијана су убили више од 10.000 и етнички очистила 100.000 Срба, док је у исто време насељено  100.000 Албанаца из Албаније. Свим Србима, који су насељени после 1912. године и повратка Косова и Метохије под власт Србије, је забрањен повратак после Другог светског рата од стране комуниста. Да ли је и  то тада чудило Србе, нико није реаговао са Српске стране, као да је то било нормално.

Новим Уставом СФР Југославије из 1963. године, АКМО је уздигнута на степен покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Тада је и први Статут АПКМ усвојен. Покрајина је добила шира овлашћења у области судства, привреде и социјалне политике. Иако је тиме био остварен виши степен аутономије, албанци делом нису били задовољани новим уставним решењима, што је дошло до пуног изражаја непосредно након Брионског пленума ЦК СКЈ (1966) и пада Александра Ранковића. Такоће је и  покрајинско рукуоводство у АП Војводини тежило ка проширењу аутономије.

Касније следе сепаратистичке демонстрације из 1968. које изнуђују Устав из 1974. године, чиме је Србија правно разбијена, тада је све било јасно, куда све ово иде и шта је циљ. Касније су уследиле демонстрације  1981. и ту су уздрмани темељи тадашње “вештачке творевине” Титове Југославије… тада је циљ је био остварив и јасан. А Срби као ни тада да нису разумели шта се дешава око њих.

После смрти творца Југославије 1980. год,  следи  ново страдање Срба, распад, ратови  деведесете, Нато агресија…

Тада је уследило и право разграничење између Србије и Космета  после злочиначког, геноцидног НАТО бомбардовања, када је Кумановским споразумом утврђена копнена зона безбедности, али није утврђена као државна граница, пошто је  у складу са Резолуцијом 1244.

Тако да је наш положај  сада потпуно инфериоран, јер Србија и ми Срби треба да доказујемо  да је део наше Свете земље наша вековна територија, а Албанци, који немају свој камен на Космету, не морају ништа да доказују, то је трагедија која је смишљено темељена на наше очи, где смо и ми учествовали својом ћутњом без реаговања у моментима када је то било неопходно и кључно, тако да смо сада у врло тешкој ситуацији, чаробног штапића нема. Трагично би било у овом моменту и у оваквим околностима размишљати да Космет вратимо силом, можда у неким бољим околностима и временима.

Тренутно стање је такво какво јесте, окружени смо Нато земљама, ЕУ размишља како размишља, они имају своју стратегију, ту много да утичемо не можемо, да обришемо све око себе не можемо, решење морамо да тражимо али никако кроз признање… Србија се увек враћала на свој праг. То не знају само понављачи из историје.

И да не заборавимо од 1999. са Косова и Метохије је протерано преко 250000 Срба са својих вековних огњишта.

Морамо балансирати и покушати да купимо време (на чему се до сада вешто и ради)… да сачекамо да прође ова хистерија око рата у Украјини.

Или, да се прогласи ОКУПАЦИЈА.

Свакако није лако, тешко је… кад знамо своје окружење. А лако је нападати, без аргумената. Време је да се бар око КОСМЕТА ујединимо, и кажемо где нам је црвена линија преко које не можемо ићи. 

И на крају да не заборавимо чињенице, на Косову и Метохији (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа (Албанци су племе са Кавказа које је населило данашњу Албанију почетком 11. века), како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима. А српских кућа: 12.844. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину, Биничкој Морави, Призренском Пољу, Лабу Шиптара тада нема. У Пећи, на пример, тада није било ниједне албанске породице… Чак, 1838. године скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Србичине 92,09 одсто становништва. Данас, после НАТО злочиначке-агресије, под називом „Милосрдни анђео“, у Пећи (седишту српског патријарха) живи само неколико Срба!

Мој циљ овог текста је да народу у Србији приближим и сагледам проблем из овог другог угла… па сада ко како разуме. Тако је било некада… а сада да се молимо за трезвеност и разум.

Косово и Метохија је символ нашег народа, његовог идентитета и континуитета… нећемо га се лако одрећи, у то сам сигуран. Верујем да нема те индивидуе која ће потписати независност Космета.

Суштина је, све дог траже, прете и отимају… наше је.

МИ НЕМАМО НИ МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР ЗА СВЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ… ту је можда кључ опстанка и сабрања СРПСКОГ рода.

Трагично је, што ми Срби немамо пописане све српске жртве, као ни ваљане, тачне и прецизне податке… али, у 20. веку смо изгубили више од 3 милиона становника (у ратовима, од заразних болести, у логорима, инвалиди који су умирали од неимаштине и у прогону…).

Ово су невероватне невоље, катастрофална страдања и несагледиве патње за један народ са малим бројем становника.

Али, Срби су пркосан, јуначки и слободарски народ, који никада није дао да окупатор и агресор гази по његовој земљи, па и по цену сопствених трагичних страдања, чак и до претњи могућег истребљења. Српски народ никада није знао за страх и увек је одлучно бранио и одбранио своју златну слободу!

Не поновило се ово страдање!!!

Мир нема цену!

Није народ као трава, ти га косиш а он се подмлађује… како рече Милутин.

Али, истину морамо знати.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја