Бојанић: Од Кошара до такозване Независности и Охрид… пут страдања и опомена

Од пролећа 1999. до данас, пут Косова и Метохије за Србију није само политичко питање, већ крсни пут историје, памћења и одговорности.

На граници државе, у вихору НАТО агресије и окупације, српска војска је на караули Кошаре и на падинама Паштрика исписала странице херојства. Битка на Кошарама (април-ун 1999) и борбе на Паштрику (мај-јун 1999) биле су одбрана границе од продора ОВК уз подршку НАТО авијације. То није била „митска прича“, већ стварни отпор једне ,,мале“ војске против надмоћније силе. Младићи су гинули бранећи државну линију, уверени да бране и кућни праг.

А онда је уследио (9. јун 1999), којим је Војска Југославије напустила Косово и Метохију, а безбедност преузео КФОР под окриљем УН.

Неко ће рећи и политичка капитулација, не и војна.

Формално, суверенитет СРЈ није укинут; потврдила је територијални интегритет тадашње државе. Али у пракси, уследио је егзодус… више од 200.000 Срба напустило је своје домове.

Манастири су горели, гробља рушена, куће присвајане. Свет је гледао… и ћутао, што ће му се обити о главу у данашњим временима.

Март 2004. остао је црна тачка европске савести. У организованом насиљу широм српске покрајине, страдали су људи, а више десетина цркава и светиња Српске православне цркве су уништене или тешко оштећене, горела у пламену.

То није био „инцидент“, већ порука… да се српско присуство сведе на статистичку грешку.

И онда, 17. фебруара 2008. проглашена је једнострана независност. За Србију… акт противан Уставу Србије и Резолуцији 1244. за део међународне заједнице било је то „реалност на терену“.

Истина је да је право постало подређено сили, а принципи геополитици.

Године су пролазиле у нади да ће преговори донети бар минимум сигурности за преостале Србе. из 2013. обећавао је Заједницу српских општина… механизам колективне заштите.

Та Заједница до данас није формирана. Србија је, у доброј вери, укинула сопствене институције на северу покрајине; заузврат, добила је… одлагања и тешка условљавања.

Бриселски споразум, представљен као „пут ка нормализацији“, донео је нова тумачења и нове обавезе, али без јасне гаранције да ће се претходно договорено спровести.

Опет смо слушали о „европској перспективи“, док су на терену тензије расле.

Како смо насанкани? Можда онда када смо поверовали да ће праведност сама од себе победити.

Можда када смо пристали да корак по корак уступамо позиције, верујући да ће разум бити јачи од интереса великих. А можда онда када смо дозволили да нас поделе изнутра, да се о Косову говори само као о политичком проблему, а не као о темељу идентитета.

У Светосавском духу, Косово није позив на мржњу, већ на одговорност.

Свети Сава нас није учио освети, већ државности, просвети и моралној снази. Родољубље није галама, већ истрајност… није парола, већ памћење.

Историја нас је учила да се држава губи онда када народ престане да верује у себе. Али нас је учила и да се достојанство не може одузети. Од Кошара до Охрида, Србија је прошла пут од оружане одбране до дипломатске борбе и тешких уступака и усливљавања моћних.

Питање је… да ли смо из тог пута нешто научили?

Сада нам на Косову* одузимају Здравство и Просвету… а гласа и протеста јасног нема, ни од власти ни од опозиције ни од студената ни од СПЦ ни од народа.

То ме доста чуди… тај мук и ћутња која боли, са свих страна. Знам и да смо у доста тешкој и пат позицији после 18. година тешког преговарања и условљавања са најмоћнијим силама и скоро без подршке јасне са стране… али, увек има наде. Шиптари су ми јасни, они имају свој јасан циљ и то вешто и мудро остварују. Зато ми морамо и даље да се вежемо за резолуцију 1244. а можда и да се прогласи окупација.

Косово и Метохија нису само територија. То је завет да останемо народ који памти, али и народ који гради будућност. Без заборава жртава. Без одрицања од истине. И без одустајања од права да се боримо… мудро, стрпљиво и достојанствено.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја