Бојанић: О српским уџбеницима из историје и присуству корена тзв. бечко-берлинске школе

Уџбеници које данас делом штампају стране издавачке куће, да их не набрајам… нису само средство за учење они су оружје културне и духовне самозаштите….али, они то нису.

Српски уџбеници, посебно они из историје, српског језика, географије, годинама су изложени утицају различитих идеолошких праваца, а један од најзначајнијих и најдубље укорењених је тзв. бечко-берлинска школа (наравно не у том облику, као после Берлинског конгреса), али, и даље са  јаким коренима и изграђеним темељом.

Та школа вуче порекло из 19. века, не представља само географско одређење, већ суштински културолошки и политички правац који је имао за циљ измену националних историја на Балкану у складу са интересима великих сила тог доба – првенствено Аустроугарске и Немачке.

Бечко-берлинска школа утицала је на формирање наратива који минимизирају српску историјску улогу, потискују или игноришу важне моменте наше борбе за слободу, а често и релативизују страдања српског народа. То се највише осећа у интерпретацијама Немањића, Косовског боја, Карађорђевог устанка, српско-турских ратова, Првог светског рата и посебно у оцени улоге Срба у Другом светском рату.

На пример, у неким уџбеницима се Косовска битка представља као изгубљена унапред, без дубљег контекста борбе за опстанак и духовну вертикалу коју Срби вековима баштине кроз Видовдан. Или, у Другом светском рату, Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО) се своди на маргиналну појаву, док се комунистичка-партизанска борба истиче као једини валидан отпор. Такво представљање је последица историјске доктрине која је дубоко утемељена у схватањима бечко-берлинске школе, која је с временом нашла своје место у југословенској, а затим и постјугословенској настави.

Не сме се занемарити ни улога одређених домаћих интелектуалних кругова који су прихватили ту школу као „научну неутралност“, а заправо су кроз њу потискивали национално српско становиште, често уз подршку разних фондација, НВО сектора и „независних“ института. Тиме је створен образовни систем у којем млади Срби не стичу пуну свест о историјском континуитету свог народа, већ се подучавају да преиспитују, па чак и поричу темеље свог националног идентитета… Пример, као питање аутохтоности на Балкану. А и даље смо јако везани за Порфирогенита и његово дело ,,О народима“, и досељавању Словена… и тога се држимо као ,,слепи“. А данас имамо ДНК истраживања наших истакнутих стручњака да Срби имају велики удео старобалканских гена, зашто и тај део да не уже у уџбенике? Научна студија на којој су пет година радили угледни стручњаци универзитета у Београду, Барселони и Харварду, показала је да данашње српско становништво има између 50 и 60 одсто словенског порекла, али и значајан удео генетике староседелаца Балкана. Анализа генома свих балканских народа показује највећу генетичку блискост Срба, Хрвата и Румуна.Студију о пореклу Срба и осталих балканских народа, као и миграција на Балкану, иницирали су научници са Биолошког факултета Универзитета у Београду, проф. Миодраг Грбић, проф. Жељко Томановић и дописни члан САНУ, проф. Душан Кецкаревић, као и истраживачи са Археолошког института, др Илија Микић, др Миомир Кораћ и др Снежана Голубовић са сарадницима.

Надам се да ће ускоро, а то се и најављује да ће један од најважнијих задатака у будућности бити ревизија уџбеника – не у смислу идеологизације или фалсификовања, већ у смислу враћања националног погледа у историографију, науци и настави. То значи – писати уџбенике који ће бити засновани на чињеницама, али не и на туђим идеолошким конструкцијама или писање у складу да не повредимо истином брата ,,џелата“. Српски ђаци морају знати шта значи Видовдан, шта значи српска застава и химна, зашто је Јасеновац болна рана, и о степену људског лудила и мржње са формирањем дечијих логора за српску децу у НДХ,  какву су жртву поднели српски војници у оба светска рата и како су изашли из рата и ко им је и како преузео победе… како смо се окренули и одродили од Бога и пуцали на фреску Исуса и престали да будемо Срби већ неки ,,југословени“ и како смо прихватили по први пут туђина (хрвата) за владара (маршала).

Без обнове националне и родољубиве свести кроз школство, српски народ остаје у мраку делом наметнутих кључних туђих тумачења. Истина је моћна, али мора бити речена гласно, писана на јасан начин и укорењена у љубав према свом народу.

За све ово што смо олако прихватали од туђина, нико нам није крив до ми сами… кривца у њима не требамо да тражимо (они свој циљ и тежње имају), већ у нама и да тежимо да те ствари полако изменимо, колико можемо.

АПЕЛ ЗА ИЗМЕНУ ПЛАНА И ПРОГРАМА ИЗ ПРЕДМЕТА ИСТОРИЈА за основну школу

Мислим да је дошло време за темељну реформу уџбеника (ту мислим на уџбенике из историје, српског језика и географије).

Вероватно да људи који су извршили пре пар година измене у наставном програму, никад нису држали наставу и радили са децом или је то НЕ случајно урађено,  и има свој одређени циљ, који некоме одговара, али, коме?

Пре пар година у програму за шести разред из седмог је пребачено градиво од Великих географских открића, Хуманизам и ренесанса, Реформација и противреформација, Апсолутне монархије, Османско царство (исламизација, Данак у крви), Пећка патријаршија, Сеобе Срба. Све оно што је битно и суштински што деца требају да знају је у задњим часовима (крајем маја и у јуну), када деца поправљају оцене и чекају распуст уз већ формиране оцене.

У шестом разреду је толико обимно градиво да се једва стиже са обрадом и испитивањем.

Слично је урађено и у седмом разреду где је градиво из осмог разреда пребачено на крају школске године… пребачене су лекције: Србија од 1903. до 1912. год,  Балкански ратови и Велики рат.

Учити децу о Великом рату задњих пар часова када сунчеви зраци скрећу мисли ученицима а и размишљање о распусту уз већ формиране оцене… је врло тешко али и тужно.

Као да нам није битна национална историја, на којој морамо да се базирамо.

Тако да сада у осмом разреду деца цело прво тромесечије уче о европским интеграцијама и дешавањима… а све то може да се смести у две лекције.

Градиво у задњих месец дана мора бити растерећено због испитивања и поправљања оцена… наравно, то могу осмислити наставници кроз лични план рада.

Овакав план и програм свакако није добар… за ученике.

Као да је некоме циљ да се преко тих озбиљних и родољубиво значајних тема само претрчи.

*Мој предлог је да се редукује план и програм у петом разреду, да се у првом полугодишту обради Увод у историју, Стари исток и Грчка а у другом полугодишту Хеленизам, Рим, Хришћанство, и да се пребаци градиво из шестог разреда; Велика соба народа, Франачка држава… до Византије (Источно римско царство). И када би у петом разреду убацили још пола часа историје, то би већ доста изменило ток и процес наставе. Не видим разлог да се тај час не уведе (у петом разреду је  један час недељно).

Дефинитивно, питајте наставнике историје, огромна већина ће исто рећи… зато вратите као што је било, и дајте много већи простор националној историји.

Верујте, нико од ђака из немачке, француске, италије, холандије… не зна ништа о Немањи, Карађорђу, Милошу… али знају своју националну историју. Зато све европске револуције могу у једну лекцију… као и Француска револуција и Напокеонови ратови… који имају велики простор у нашим уџбеницима историје… наравно, и о томе деца треба да знају, суштину (ипак, то је основна школа).

*Јасно је да је  историја учитељица живота… али, код нас споредна грана.

*Темељ школства код нас Срба би требало да буду предмети;  српски језик, историја, географија и веронаука… а остало надоградња тог темеља знања, васпитања и вештина.

Зато, на завршном испиту по мени би требало да буду три теста из историје, српског језика и математике… тако би и јачали код деце национални дух, што је свакако потребно.

Овако, мање од 10 посто ученика у Србији бира историју као избирни тест, то и није чудно кад имају много лакши избор па већунски бирају географију и биологију.

*Све ово написано је добронамерно, ако хоће неко да чује… и размисли, да ли је то добро што на крају године обрађујемо Сеобе Срба у шестом разреду и Албанску голготу у осмом разреду…. и што 10 посто ученика одабере историју за завршни. А историја мора да буде темље друштва… док не буде тако, неће бити добро.

И ДЕЦА СЕ ЧУДЕ!

Пре пар година, пита ме ученик… ,,а шта је са нашим жртвама, зашто ми немамо назив за наше жртве у Другом светским рату“.

Тешко питање… и моје је исто за оне који то не дозвољавају.

Шта рећи… када питају да ли ми Срби имамо Маузолеј за наше страдалнике од стране усташа,  а ми до скоро ни улицу Јасеновачких жртава нисмо имали (срећом од скоро имамо) у Србији нити било какво обележје… а камоли назив школе.

Културу сећања ми морамо да подигнемо на виши ниво, на ниским гранама смо по том питању.

Зато, уџбеници из историје… морају да се употпуне са местима српског страдања и патње… морамо се осврнути на највећа српска стратишта као што су Сурдулица, Добој, Бојник, Глина, Јадовно, Јасеновац, Шушњар, Шарговац, Мотике, Дракулић, Стари Брод на Дрини, Корићка јама, Велебитске јаме, Пребиловци и слична места. Наравно, неопходно је указати и на значење термина Холокауст, Порајмос, Србоцид, Покољ, геноцид и сл.

Али дати највећи простор (поглавље) српском страдалаштву (да нам се исте грешке поново не понове)… као што су и Јевреји и Јермени дали простор у својим уџбеницима историје о свом страдању.

Угледајмо се на њих, и бавимо се сопственим страдалаштвом и српским појединцима који су страдали у геноциду. То треба наши средњошколци да истражују и да се баве српским појединцима (жртвама геноцида) као што раде Јевреји. Такви пројекти су за нас значајни и битни и ту треба да нам буде пажња и фокус.

Нашом ћутњом Хрвати и њихова стратегија су успели из злочина и почињеног геноцида (од стране усташа-хрвата над Србима) да буду у истој равни са нама (жртвама), ту је и највећа наша српска трагедија, што смо то дозволили… због ,,братства и јединства“ које нас је разорило. У то време су нам уџбеници историје били препуни партизанским офанзивама, а тако се и јачао култ Јосип Броза Тита и комунистичке партије.

Хрвати су имали логоре за децу и бебе, а о њима скоро ни речи у уџбеницима, зашто штитимо сопственог џелат?

Невероватно је да и даље по нашим институцијама, поједини историчари (који су у великој мањини са таквим ставовима) ,,мудро” смањују број српских жртава у Јасеновцу, као да им је то једини циљ и мука коју морају да спроведу… и воде се Туђмановим бројевима и наративом (да је страдало од 86000 пописаних жртава до највише 110000 у Јасеновцу… а давно утврђено и прихваћено 700000 страдалих у Јасеновцу, односно преко 800000 Срба у НДХ од стране хрвата/усташа).

Невероватно је да се активи и удружења историчара не оглашавају, кад струка ћути, то није добро.

ДОК НАМ СРПСКА ИСТОРИЈА НЕ БУДЕ ПРИОРИТЕТ И ДВОГЛЕД, ДОК НЕ ПОЧНЕМО ДА УЧИМО ИЗ ЊЕ И САГЛЕДАВАМО БУДУЋНОСТ И РАЗУМЕМО ОПАСНОСТ… биће тешко по нас,  а ако је разумемо, видећемо и будућност као што из ње видимо прошлост, тако ћемо сагледати и опасност. Ми морамо учити из сопствених грешака… а имамо их на претек.

Зато ми Срби и даље немамо оно што имају Јевреји и Јермени… назив за геноцид и место сабрања (маузолеј)? За нас Србе срамно је да маузолеј нисмо већ саградили. Угледајмо се на Јевреје и Јермене који са посвећеношћу чувају од заборава своје жртве и своју историју.

*Сходно научним принципима требамо узети све чињенице у разматрање, и што више користити све изворе, трагати за изворима и чињеницама, и што више расправљати аргументовано о том проблему. Једино се тако долази до истине!

Има још један проблем, питање је ко ће историју предавати за двадесетак година ако се овај тренд уписа настави, ове године није уписано ни 50 посто студената (одсек историја) колико се тражи.

Али, има наде!

Живела Србија и никада више Југославија!

Приредио: Ђорђе Бојанић, проф. историје и главни уредник сајта Српска историја