Ђорђе БојанићКолумна

Бојанић: МУДРА ОДЛУКА ХРВАТА КОМ ,,ЦАРСТВУ“ ПОСЛЕ ВЕЛИКОГ РАТА ДА СЕ ПРИКЛОНЕ

Југословенска идеја се зачела и развијала током XIX века. Печат смо ставили Нишком и Крфском декларацијом на одрицање од Српства... наравно све то уз јаке притиске запада и масонерије. Пресудну улогу у борби за ослобођење и стварање заједничке државе 1914. године преузела је на себе Краљевина Србија.

Чињеница је да после сваког рата (а било их је три) Хрвати и њихова политика изађу као победници, као да су они жртве а не ми.

После Великог рата хрвати као поражена страна морали су да изаберу ком ,,царству“ да се приклоне, Карађорђевићима или Хабзбурговцима (са којима су имали искренији однос а везала их је римокатоличка вера и Ватикан). До тада Хрвати нису имали своју самосталну државу од почетка 12. века. У том времену после Великог рат на простору Хрватске живео је и велики број српског становништва   (православаца и римокатолика).

МАЈСКА ДЕКЛАРАЦИЈА… могло је и на ту страну

Мајска декларација је изјава народних заступника Југословенског клуба унутар Аустроугарске. Крајем маја 1917. године, ову декларацију су поднели посланици из Словеније, Истре и Далмације окупљени у Југословенском клубу. Декларацију је прочитао председник Југословенског клуба Антон Корошец 30. маја 1917. у Бечу, и у њој је био садржан програм уједињења свих Јужних Словена у оквиру Аустрије и династије Хабзбург.

У декларацији се захтева да се све територије Хабзбуршке монархије, на којима живе Словенци, Хрвати и Срби уједине под влашћу хабзбуршке династије.

НАШОМ ПОБЕДОМ УШЛИ СМО У НЕСТАБИЛНОСТ

После велике победе, ми Срби, изгубили смо своју државу и тако престали да будемо Срби и почели да се називамо некаквим југословенима (што се примило само код нас Срба, не и код хрвата и словенаца) и ушли у заједницу са онима који су нас клали и убијали… они су нас само искористили за стварање својих држава, које су данас скоро етнички чисте од Срба.

Крвљу нашег народа и губитком вековних територија смо платили лажи о југословенству.

Завршетак Великог рата 1918. означио је крај  ,,старе Европе“ и нестанак четири велика царства; Немачко, Аустроугарско, Руско и Османско. И од њих су настале нове државе: Краљевина СХС, Аустрија, Мађарска, Пољска, Чехословачка. Финска, Естонија, Летонија и Литванија.

Четири династије: Хоенцолерни, Хабзбурзи, Романови и Османлије, са својом аристократијом су такође пале након рата.

Од Аустроугарског царства настале су Аустрија, Мађарска и Чехословачка. Тако да је и реално било да Хрватска и Словенија буду под окриљем Карађорђевића (Краљевине Србије), за чије стварање (Краљенине СХС) су свакако утицале Велике силе и масонерија.

Хрвати и Словенци су вероватно знали да ако њихова територија припадне Аустрији или Мађарској и уђу као покрајина у састав њихових држава теже ће створити своје самосталне државе (а имали су ту тежњу), излаз из такве заједнице вероватно би отежала и католичка вера (Ватикан) којој припадају ти народи.

После Великог рата, чињеница је да многи хрватски и словеначки политичари нису желели уједињење са Србијом. То се испољило већ на почетку рата.

После сарајевског атентата (1914) у Хрватској организоване су демонстрације против Краљевине Србије. Срби су нападани и уништавана је њихова имовина. Срби су доживљавали прави прогон.

НИШКА И КРФСКА ДЕКЛАРАЦИЈА

Када је почео рат почело је и масовно страдање Срба, веће битке на Церу и Колубари вођене су баш против хрватског народа (хрвата). Али, ми то као да нисмо разумели и кроз Нишку декларацију (7. децембра 1914) касније и Крфску (1917) донели одлуку да је главни циљ Краљевине Србије  борба за ослобађање и уједињење браће Срба, Хрвата и Словенаца, што је и доста чудно.

Мудре одлуке су донели и чланови југословенског одбора (створен у Паризу 1915. године, председник је био хрват Анте Трумбић) на Крфу. Југословенски одбор је био политичко интересно тело, формирано од стране јужнословенских политичара из Аустроугарске. Циљ овог тела је било уједињавања свих јужнословенских народа у једну, независну државу. Овим документом потврђена је воља да се створи заједничка држава (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца).

На Крфу је договорено  да нова држава буде уставна и парламентарна монархија којом ће владати краљ из династије Карађорђевић, а да ће о уређењу државе одлучивати посланици у скупштини (већином).

Првог децембра 1918. године (догодила се велика заблуда, коју за последицу имамо и дан-данас) регент Александар I Карађорђевић прогласио је уједињење Краљевине са државом Словенаца, Хрвата и Срба. Нова држава добила је званичан назив Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Краљевина СХС била је хетерогена заједница са становништвом различите традиције, обичаја, културе, вере, монетарног и пореског система. У земљи су деловале следеће верске организације: српска православна црква, католичка црква и исламска верска организација.

Најтрагичније је било марта 1919. када је престала да постоји српска војска, та Српска јуначка војска! И српска застава је замењена новом, све те ратне заставе српске војске отишле су у музеј. Замениле су их нове!

Више од 2500 некадашњих официра Аустро-угарске  постали су командни кадар нове војске Срба, Хрвата и Словенаца, тако смо ми прихватили џелата за брата, и заборавили сва клања, убијања,  страхоте, патње и смрзавања од ,,брата“ џелата.

НЕЗАДОВОЉСТВО ВЕЛИКО ЈЕ БИЛО У ХРВАТСКОЈ ПО ПИТАЊУ УЈЕДИЊЕЊА СА СРБИЈОМ

Незадовољство као да се није видело у владајућим круговима Хрвата и Срба. Демонстрације су избиле у Загребу и 5. децембра 1918. као реакција на уједињење и проглашење Краљевства СХС. Протествовало се против уласка Хрватске у југословенску државу. Клицало се хрватској републици а против династије Карађорђевића. То су били они демонстранти који су се борили против Срба на Церу и Колубари на страни Аустроугара, што и не чуди. Тако да се чекао само тренутак када ће се створити проблем и кренути у стварање самосталне НДХ. Први проблеми су се одмах јавили по стварању државе Краљевине СХС и већ 1928. год,  дошло је до сукоба и убиства у скупштини.

Најутицајнија хрватска странка у Краљевини СХС била је Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС). Њен став био је да су Хрвати и Срби два народа, и да Хрвати најпре треба да се изборе за своју самосталну државу, па да се онда уједине са Србијом. У тој заједници би обе државе морале бити равноправне. Вођа Хрватске сељачке странке био је Стјепан Радић. Неко време су чак сарађивали са радикалима који су били на власти, али је та сарадња кратко трајала.

Супротности између Радикалне странке и сељачко–демократске коалиције су кулминирале 1928. године када је посланик Радикалне   странке   Пуниша   Рачић (Црногорац) у Народној скупштини убио посланике    Хрватске     сељачке     странке (ХСС) Павла Радића и Ђуру Басаричека, а тешко ранио Стјепана Радића, који је касније подлегао ранама.

Све то је довело до политичке кризе и социјалних и националних борби које су приморале краља Александра Карађорђевића да се ослободи политичких партија.

Ради спасавања земље од потреса и распада, извршио  је 6. јануара 1929. године државни удар којим је укинут парламентарни режим, а заведена монархистичка диктатура.

Краљ је оптужио све политичке странке да су угрозиле опстанак и јединство државе. Укинуо је Видовдански устав, распустио је Народну скупштину и забранио рад свих политичких странака. Краљ је именовао нову владу, људе из разних политичких странака, који су били спремни да му служе. За председника владе постављен је генерал Петар Живковић. Забранио је и многе страначке листове (медијска блокада).

Од тада су се Срби, Хрвати и Словенци морали изјашњавати као Југословени (Краљевина Југославија).

Убрзо је дошло и до убиства нашег краља Александра Карађорђевића у Марсељу (Париз) 9. октобра 1934.год. После тога јачају апетити хрвата и њима се дозвољава да 1939. створе бановину Хрватску (до тада су бановине добијале називе по рекама и по близини мора Приморска). Стварање Хрватске Бановине изазвало је велико незадовољство у српском народу.

Убрзо је дошао и Други светски рат и стварање Независне државе Хрватске (НДХ) и ту се сво незадовољство хрвата испољило кроз невероватан злочин над Србима, масовно страдање, покољ није могао да се  заустави, убијено је на најсвирепије начине преко 800000 Срба.

И после Другог светског рата поново на исти мамац улазимо у сулуду творевину на челу са оним човеком који нас је нишанио и убијао на Церу и Колубари, Титом. А сва та мржња испољила се ратовима деведесетих и протеривањем Срба са својих вековних територија, тако да данас имамо скоро етнички чисту Хрватску од Срба.

ЛОНДОНСКИ УГОВОР ИЗ 1915. ИЛИ ПУТ КОЈИМ СЕ МОГЛО ИЋИ

Лондонски уговор био је тајна и био би објављен тек по завршетку рата

Србија је могла да буде велики добитник да је прихватила лондонску варијанту! На несрећу Србије и Срба у целини Србија то није прихватила него је инсистирала на заједницкој држави са Хрватима и Словенцима.

Види карту…

ВЕЛИКА ТАЈНА ЗА ЖИВОТА ТИТА О КОЈОЈ СЕ ЋУТАЛО

Тито на фронту

Највећа тајна коју је Јосип Броз Тито морао да сакрије како би се српском народу наметнуо као вођа и „највећи син“ део је његове војничке биографије из Првог светског рата и учешће у аустроугарској казненој експедицији на Србију. Тај наш ,,вољени“ Тито учествовао je у казненој експедицији као аустроугарски каплар на Србију, почетком 1914. отишао је на српски фронт као водник, где је остао до другог одступања аустријске војске у децембру исте године.

ДУГОВИ

Посебну тему за писање завређује и скандалозни курс по питању плаћања туђих дугова у Краљевини СХС  од четири круне за један динар, ми у том периоду као да смо били омађијани југословенством! Прихватали смо што тешко ко би прихватио… зарад братства и јединства са џелатом.

Сад можемо слободно да кажемо  – ВЕЛИКА ГРЕШКА  за српски народ.

У РАТУ ПОБЕДНИЦИ У МИРУ ГУБИТНИЦИ

Нажалост, оно што је добијено у рату, српски народ је губио у миру. Када судбину у руке узму људи који из личних или политичких интереса одређују судбину других људи, па и целог народа, постоји дилема – да ли је могло бити све другачије?

Као народ, као нација, ми смо на крају Другог светског рата изгубили све што је српски народ изграђивао кроз векове. Ама баш све смо изгубили.  Корене пропасти можемо тражити у   мрачним организацијама света, у две интернационале: ватиканска интернационала, и комунистичка интернационала – Коминтерна, настала у Москви 1919. год, а корени јој потичу из Ватикана.

Велико је питање да ли би било Јасеновца, Тита, комунизма, братоубилачког рата, Олује, Братунца, Косметског етничког чишћења од Срба, НАТО агресије и отимање Космета?

Ми Срби смо пристали и на друго писмо  Новосадским договором 1954. год , тада смо се договорили, на нашу штету, да имамо српскохрватски / хрватскосрпски језик , то је било комунистички врло мудар  начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији  забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба. Отуда данас и нови језици, хрватски, бошњачки, црногорски… који су произашли из Српског језика.

О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. ЗАШТО ЈЕ ТО ТАКО?

БЕЗ КРАЉА ЗА НАС НЕ ВАЉА

Круна краља Петра I Карађорђевића

Уверен сам да би поновно успостављање уставне парламентарне монархије био тренутно најбољи начин спајања традиционалних, вековних вредности нашег народа и његове славне прошлости са новим временом, јер се раскид са традицијом никада није показао добрим по један народ, нарочито не наш. Тако би можда и смањили поделе у народу. И поред грешака које је краљевина имала, али не и са лошом намером. У том периоду грешака, стварања Краљевине СХС биле су такве околности, за шта је потребна темељна дискусија.

Краљ Петар I Карађорђевић

Уставна, парламентарна монархија пружа стабилност, јединство и континуитет. Такође је гарант демократије и људских права! Државе које су очувале своју традицију и уградиле је у модерно доба данас су најразвијеније на свету,  Велика Британија, Норвешка, Шведска, Шпанија, Белгија, Холандија, Данска, Канада, Аустралија, Монако, Јапан. Монархија је потребна и Русији. Свакако, везе на тим дворовима имали би свој значај, као и што су имали и имају.

На тај начин рашчланила би се моћ власти.

КРАЉ – КРУНСКИ САВЕТ – ПАТРИЈАРХ – ПРЕМИЈЕР ИЗ НАРОДА – ПАРЛАМЕНТ – НАРОДНЕ ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ… И НАРАВНО УСТАВ.

Тако би имали јасне оквире и националну стратегију.

Битна је КРУНА И МОНАРХИЈА… отета 1945. год, зато је треба вратити и о томе трезвено размислити. И наравно референдум.

Јасно је да смо далеко од МОНАРХИЈЕ… али ка томе треба свакако тежити.

САМОПОРИЦАЊЕ

Ми као да нисмо свесни те тежине, историја је темељ као и језик, наравно уз ПРАВОСЛАВНУ ВЕРУ… све остало је надоградња. Ако тај темељ уздрмамо и ако је саткан будалаштинама и лажима неће нам бити добро у будућности. Ако кроз уџбенике историје и српског језика не усадимо генерацијама љубав према домовини, родољубљу… нема бољитка за све нас.

Са наше стране, трагична нам је наша СРПСКА ИСТОРИЈА по питању одрицања и самопорицања.

Шта се то дешава са нама кроз векове, а и данас?

Хоћемо и тежимо да постанемо оно што нисмо и што не можемо бити, а све зарад ситних дневних и личних интереса.

Па тако, данас ,,СРБИ“ Србима крече у бело тробојке и отимају Светиње.

Срби (изроди) су нас клали и у Јасеновцу (50 посто ,,СРБА“ католика у Хрватској, ко су они данас и где су?)…

Шта су радили Срби исламисти Србима у БиХ (кроз историју)?

Шта је са Србима у СТАРОЈ СРБИЈИ, данас Македонији? Колико има Срба пошиптарених на Космету (из које породице је Јашари, Тачи…)? Македонија, шта се десило са тим Србима, ко су они данас?

Шта су радили срби-комунисти својој браћи и свом народу?

Шта је са србима из Скадра и северног дела Албаније?

Тако да ови ,,срби“ – милогорци и њихове намере не треба да чуде много.

Олако су од Срба настајали Црногорци, Бошњаци и Македонци… без икаквог отпора у матици да се то спречи, кроз векове.

САБРАЊЕ

Зато нам је потребно сабрање и ново уједињење. Морамо да радимо на новом националном програму који немамо од Начертанија…. и да више радимо по питању Српске историје у свим крајевима где живе Срби, а не да гледамо и ћутимо на прекрајања и отимања историјских чињеница, ту морамо бурно и гласно да реагујемо, да нас и свет чује (као што чује и оне који краду и кривотворе).

Ко нам данас умањује број жртава у Јасеновцу? Ту је и српска трагедија.

Што више филмова, документараца, књига, часописа, преведених на стране језике. Једноставно, уколико се затре свест о жртвама уништава се то неопходно ткиво националне свести а то је солидарност. Несрећницима који су настрадали, та солидарност данас не значи много али би значила њиховим породицама.

*Ово је био покушај једне кратке анализе догађаја.

Приредио, Ђорђе Бојанић, уредник сајта Српска историја

Прочитајте и ово
Close
Back to top button