Бојанић: Манастир тишине и речи: Вета изнад Црвене реке

Једно од таквих места је манастир Вета, скривен изнад Црвене реке, на падинама Суве планине, далеко од буке, а близу онога што смо одавно почели да заборављамо.

Тамо сам данас био на литургију коју је држао игуман манастира Стефан.

Пут ка манастиру није ни лак ни уређен… као да и сам жели да провери намеру онога ко долази.

Са пута кроз Сићевачка клисура скреће се код Црвене реке, а затим наставља насипаним путем у брдо… без расвете, са доста рупа и неравнина.

Штета је што до данас није изграђен асфалтни пут до ове светиње.

Јер, ко једном дође, разуме да Вета није обично место и да заслужује достојнији прилаз.

Манастир је посвећен Успењу Пресвете Богородице и припада Епархији нишкој.

Скроман по изгледу, али дубок по значењу.

Отац Стефан је служио литургију онако како се служи тамо где вера није форма, већ живот.

Без журбе.

После литургије… оно што у народу зовемо „сабор“.

Кафа, једноставан ручак и разговор.

Салата од сремуша, пасуљ, чорба од коприва.

Храна богата за душу и преукусна.

Разговори…  о духовности, о времену у ком живимо, о забораву и сећању.

И сваки пут, из таквих разговора, човек понесе нешто ново.

И научи, не само од монаха, већ и од себе.

Манастир Вета, према доступним историјским подацима, потиче највероватније из XVII века, из времена османске власти, уз касније обнове.

Као и многе светиње југоисточне Србије, делио је судбину народа… запустео, па обнављан, рушен па подизан.

Није био царска задужбина… али је био народна.

А понекад је то и веће.

Посебну тежину овом месту даје оно што је урађено у новије време.

Много тога је изградио и обновио управо отац Стефан.

Када сам пре двадесетак година био овде, манастир је био знатно скромнији, оронуо, тих и скоро заборављен.

Данас, он дише.

И живи.

Не у раскоши, већ у труду.

Ту човек схвати… да разговор има већу вредност од галаме.

Да је тишина понекад најјача молитва.

Док смо се враћали ја и кум каменим путем ка Црвеној реци, размишљао сам:

Колико смо се удаљили од оваквих места?

И колико су нам она данас потребнија него икад?

У времену брзине, Вета је успоравање.

У времену буке, она је тишина.

У времену заборава, она је подсећање.

И можда је баш то њена највећа вредност.

Не у зидовима.

Не у историји.

Већ у ономе што пробуди у човеку.

Зато… ако пут нанесе ка Пироту, скрените са пута.

И прихватите и прашину, и рупе, и тишину.

Јер не води сваки тежак пут ка напору… неки воде ка миру.

Суштина…

У разговору после литургије, једна мисао се посебно издвојила… не као поука која се намеће, већ као истина која се тихо усели у човека.

Гордост.

Невидљива, а свеприсутна.

Тиха, а разорна.

Она не долази увек као отворена сујета. Често се крије иза „бриге за истину“, иза потребе да исправљамо друге, да уочавамо туђе грешке, да меримо ко је где погрешио.

А у ствари… заборављамо да погледамо себе.

Лако је видети трун у оку брата свога.

Тешко је признати балван у своме.

И ту почиње духовна борба.

Не са другима… већ са собом.

Човек који непрестано суди другима, у ствари храни сопствену гордост.

Онај који тражи туђе слабости… често бежи од сопствених.

А смирење не значи слабост.

Смирење је највећа снага коју човек може да стекне.

То је тренутак када престанемо да доказујемо да смо у праву… и почнемо да тражимо истину у себи.

Није нам дато да судимо.

Није нам дато да пресуђујемо.

Дато нам је да се поправљамо.

Да будемо строги према себи, а благи према другима.

Да не тражимо грешке…  већ да их исправљамо, прво у свом срцу.

Јер свака осуда коју изговоримо… оставља траг у нама.

А свако смирење… доноси мир.

И можда је управо то највећа лекција коју човек може да понесе са оваквих места:

Да се не узвисује.

Да не суди.

Да се не горди.

Већ да се смири.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја