Ђорђе БојанићКолумна

Бојанић: ,,КРВАВА ЛИТИЈА“ (1937), све је тада било јасно… када су жандари тукли свој верни народ усред Београда, а све зарад туђих интереса

Владика Николај Велимировић је свим посланицима православне вероисповести непосредно пре гласања упутио писмо којим прети применом црквено-канонским мера према онима који буду гласали за Конкордат: „Ја ћу бити несрећан ако будем принуђен да ове мере применим на Вас и на дом Ваш. А ја их морам применити у потпуности.”

,,КРВАВА ЛИТИЈА“ (1937), све је тада било јасно… када су жандари тукли свој верни народ усред Београда, а све зарад туђих интереса. Био је то велики утицај Хрвата и Ватикана у Краљевини Југославији, иако је Београд био административни центар, то је и био увод у стварање Бановине Хрватске (1939) када су све бановине носиле имена по рекама и једна по близини мора (да би се избегла национална обележја). Тада су се и јасно виделе наше српске слабости и немоћи…. све у циљу да задржимо ту сулуду творевину.

Становништво југословенске краљевине припадало је различитим вероисповестима (Православна црква, Католичка црква и Исламска верска организација).

Након смрти Српског патријарха Димитрија Павловића (1920-1930) за његовог наследника је изабран Варнава Росић (1930-1937).

Убрзо долази до сукоба српских верника и жандарма око Конкордата.

А Конкордат је међународни уговор склопљен између Свете столице (Ватикана) и неке државе којим се уређују правни односи између Католичке цркве и дотичне државе.

Велики противник Конкордата поред патријарха Варнаве био је и владика Николај Велимировић, који  је организовао литију од Кнез Михаилове улице до Народне скупштине.

„Предложеним Конкордатом, који је изнесен на уставно рјешавање пред Народно представништво, вријеђа се на груб начин начело равоправности на штету Српске православне цркве и осталих вјероисповјести. Римокатоличкој цркви у Краљевини Југославији признају се тим предлогом Конкордата много веће привилегије и волашћења у односу према државној власти него Српској православној цркви и осталим вјероисповјестима… Поставља се тим предлогом Конкордата Српска православна црква у подређен положај према Римокатоличкој цркви…”
 Резолуција Епархије горњокарловачке СПЦ

„Крвава Литија“ десила се 1937. Скупштина Краљевине Југославије, уз одобрење намесника кнеза Павла Карађорђевића, и уз залагање председника владе Милана Стојадновића, требала је да одржи седницу о Конкордату са Ватиканом (папом). Милан Стојадиновић је потценио грађане и СПЦ изјавивши: „Конкордат ће у Скупштини проћи као писмо на пошти„.

Верни народ и свештенство су за тај дан заказали молитву за оздрављење оболелог патријарха Варнаве. Полиција је забранила тај скуп.

Литија је требало да крене од Саборне цркве у Београду до храма Светог Саве. Била је замишљена као велика манифестација у борби против Конкордата. У Кнез Михаловој улици настала је туча грађана са жандармима. Интервенција полиције је била веома агресивна, чак је била исцепана и уништена Светосавска застава.

У службеном извештају Краљевској канцеларији стоји: „Настала је општа туча, летеле су камилавке, цепане одежде, чак је исцепана и изгажена светосавска застава. Да би се бранили од кундачења и батинања, свештеници су употребили рипиде и почели њима ударати по жандармима.“

Тадашњи министар полиције био је Словенац Антон Корошец, иначе римокатолички богослов.

Жандари су имали наређење да спрече демонстранте да прођу поред Народне скупштине, која је у том тренутку заседала, док су демонстранти желели да истрају у својим намерама, покушавши да пробију жандарски кордон, након чега је дошло до изгреда и примене силе од стране полиције. Извор фотографије, Википедија

Касно увече 23. јулa 1937. године, Скупштина је усвојила већином гласова Конкордат, али, срећом ратификација није прошла у Сенату (гласање је прошло; 166 гласова је било ЗА, уз 129 против). Трагедија је веће пошто је ту било  и доста српских посланика који су гласали ЗА Конкордат.

Исти дан је и умро патријарх Варнава Росић. Јавност је сумњала да је патријарх Варнава отрован због противљења Конкордату.

Неки форензичари сматрају да је отрован прахом од дијаманата који му је подметнут у храну и који неодољиво разара органе за варење и изазива крварење до смрти.

Сви православни (Срби) министри и посланици, који су гласали за Конкордат су изопштени из цркве.

Извор фотографије: https://aknjige.com/blog/episkop-nikolaj-velimirovic-i-krvava-litija/2019/

Владика Николај Велимировић је свим посланицима православне вероисповести непосредно пре гласања упутио писмо којим прети применом црквено-канонским мера према онима који буду гласали за Конкордат: „Ја ћу бити несрећан ако будем принуђен да ове мере применим на Вас и на дом Ваш. А ја их морам применити у потпуности.”

Сукоб је је превазиђен владиним одустајањем од Конкордата.

После смрти патријарха Варнаве (под неразјашњеним околностима) за његовог наследника изабран је Гаврило Дожић (1937-1950).

Владајући режим био је оптуживан за ограничавање политичког утицаја Римокатолика.

Загребачки надбискуп у време Конкордата био је Антун Бауер, кога је наследио 1937. год Алојзије Степинац (човек под којим је сво зло страдалаштва и клања Срба од стране усташа у НДХ, баш он одобравао). Они су покушали да организација и верници Римокатоличке цркве буду изнад надзора државе (Краљевине Југославије).

Ето шта смо све трпели да задржимо оно што је било немогуће, што се испоставило већ почетком Другог светског рата када су Хрвати створили већ 10. априла 1941. године НДХ (НЕЗАВИСНУ ДРЖАВУ ХРВАТСКУ) и кренули са клањем и прогоном све га што је Српско, чак су формирали и логоре за децу, па нам ни то клање није указало на опасност и после рата поново улетесмо у сулуду комунистичку Југославију… и тако у миру заборависмо поново да смо Срби, заборависмо и на цркву и славе, све зарад сулудог братства и јединства и све тако до новог прогона и рата када су нас скоро истребили и протерали са наших вековних територија у Хрватској.

Страшно је што и данас има жали за том СФРЈ и Титом и за поновним уједињењем са ,,браћом“… који су нас три пута уништавали и убијали (Цер, Мачва, Колубара, НДХ, Јасеновац и многи други усташки логори, логори за децу, ратови деведесетих, Бљесак, Олуја… и да не заборавим унијаћење, покатоличавање и протеривање са српских вековних територија).

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

Back to top button