Бојанић: Када је једна ,,идеологија“ прогутала векове духовног и културног блага

Манастир Морача, подигнут је средином XIII века заслугом краља Стефана, сина славног Немањиног брата Вукана и унука великог жупана Стефана Немање. Овај манастир вековима је био једно од најважнијих духовних и културних средишта у српским земљама. Његови зидови нису били само сведоци молитве и литургијског живота, већ и чувари рукописног и архивског блага које је сабирано током векова а у њему је чувано писано благи старије и од овог манастира који је изграђен 1253. год. У његовим келијама и библиотекама налазила су се дела богословске, историјске, књижевне и уметничке вредности – пергаменти, старе штампане књиге, записи и повеље које су представљале непроцењиво сведочанство о духовном и културном животу средњовековне и нововековне Србије и Црне Горе.

Тог дана, 10. септембра 1952 године пред очима народа и у присуству тадашњих колашинских партијских комунистичких функционера, спаљена је манастирска библиотека и архив, вековима сабирано благо, сачувано и у најтежим временима турског ропства, а уништено у доба мира. Огањ је прогутао драгоцене рукописе, старе пергаменте, књиге и повеље које су сведочиле о животу, вери и историји српског народа у овим крајевима.

Зашто је Морача била мета?

Морача није била обичан манастир. Подигнута у XIII веку, она је вековима представљала духовно уточиште, место где је народ чувао своје памћење, свој језик, своју културу и веру.

Управо зато је удар на библиотеку био више од уништења старог папира. То је био ударац на корен, на идентитет, на памћење.

Бројке и предања

У народу је остало предање да је у пламену нестало више од хиљаду пергамента, многи из XIII и XIV века. Неке публикације помињу и број од 1409 рукописа.

Ту је било и око 109 Јеванђеља опточених златом писаних на перганентима,  тада је злато скинуто и склоњено. Било је много повеља, хрисовуља, молитвеника, целивајуће иконе са брилијантима и белим златом, огромне вредности… кажу неки записи и усмена предања да је све што је било обложено златом и сребром скинуто. Нестало је и житије Стефана Првовенчаног рад монаха Теофила чуван у златном саркофагу.

И даље нема прецизних информавија о томе колико је тачно блага уништено и склоњено злата, али једна ствар је извесна – изгубљено је непроцењиво културно наслеђе које никада неће бити надокнађено.

Питам се, да ли је постојала трезвена свест код тих људи коме ништа није било свето па чак ни вера, духовност и староставне књиге које датирају чак и до антике.

Време идеологије и затирања

Тај чин затирања корена и историје  није био случајан. То је било време када је нови комунистички поредак желео да затре све што подсећа на традицију и духовност.

Црква је била проглашена за „остатак мрачне прошлости“, а манастири за препреку модерном човеку. У том идеолошком слепилу, ватра је постала оружје против историјског памћења, традиције и корена.

Последице

Шта је изгубљено тим пламеном? Не само староставне књиге и пергаменти, изгубљене су приче о генерацијама које су живеле пре нас, изгубљени су записи који су могли да нам кажу више о историји нашег народа, о светитељима, о мученицима, о борби за опстанак. Изгубљено је духовно благо које је припадало свима нама, и Србима и данашњим Црногорцима, али и целом човечанству.

Опомена

Ломача и спаљивање библиотеке у Морачи није само историјска чињеница, то је рана. Рана на души народа, али и опомена да се идентитет може изгубити не само мачем, већ и ватром која гута књиге. Порушену кућу или спаљено имање можете обновити али књиге спаљене не.

Ако не чувамо своје корене, ако не бранимо своје памћење, други ће га уништити у наше име… као што ду и уништавали а то се ради и данас… сви корени српски ван граница матице се ,,мудро“ уништавају.

Зато је наша обавеза да памтимо 10. септембар 1952. године. Не да бисмо живели у прошлости, већ да бисмо знали колико је скупоцено оно што су нам оставили преци. Манастир Морача и данас стоји, као сведок и као опомена,  да се оно што је уништено више никада не може вратити, али да се оно што је остало мора чувати као највећа светиња.

Приредио: Ђорђе Бојанић, уредник портала Српска историја