Бојанић: ХЕРОЈИ КОЈЕ СМО ЗАБОРАВИЛИ: ОД ЦЕРА И КОЛУБАРЕ ДО ТИШИНЕ И ЗАБОРАВА

То су људи који су, у најтежим тренуцима, изнели терет државе на својим плећима и својим умећем и вером преокренули ток историје.

Али историја није само прича о победама. Она је и прича о томе шта један народ ради са својим победницима… када ратови прођу.

Победа која није донела достојан мир

После Цера и Колубаре, Србија је постала симбол отпора и страдања, али и победе.

Међутим, они који су ту победу изборили нису сви доживели живот достојан те жртве.

Већ у међуратном периоду, штампа Краљевине Југославије, попут листа Политика, доносила је текстове који сведоче о тешком положају ратних ветерана.

У тим текстовима читамо:

„Наши ратници, који су изнели највећи терет борбе, данас се често налазе без средстава за живот.“

И још потресније:

„Може се видети по београдским улицама бивши војник који је некад бранио отаџбину, а данас тражи кору хлеба.“

То нису биле сензационалистичке приче… већ опомене.

Сведочанства говоре о ветеранима који: живе у сиромаштву, продају ситнице на улици и своја одликовања и медаље, траже милостињу, преживљавају без системске подршке.

Истраживања историчара као што је Андреј Митровић потврђују да је значајан број ратника остао без адекватне социјалне заштите.

Нису сви просили… али је било и таквих случајева у великом броју.

А и један такав случај био је довољан да постане наша срамота.

Војводе између славе и горчине

Ни највећи нису били поштеђени разочарања.

Живојин Мишић, победник Колубарске битке, није био прогањан, али је у својим записима оставио сведочанство о држави која није увек умела да цени своје ратнике… био је више пута пензионисан и враћан када је тешко.

Његова судбина није трагедија… али јесте опомена.

С друге стране, судбина Петра Бојовића представља тежи и болнији симбол.

По завршетку Другог светског рата, у новој држави није било места за стару војничку елиту, то се није поштовало, осим јачања култа Тита и партизана. Бојовић је испитиван, тучен, понижен и остављен без части која му је припадала…. у тим комунистичким мукама и ранама је преминуо.

Сахрањен је 1945. године без војних почасти, у атмосфери страха.

Постоје тврдње из емигрантских извора да је био физички злостављан и да је од последица тога преминуо. Међутим, такве тврдње нису потврђене у провереној историографији, која као узрок смрти наводи болест, што и не чуди.

Али чак и без тих спорних детаља… остаје непобитна чињеница: војвода није испраћен као војвода.

Судбина која се понавља

Ово није била изолована појава.

Радомир Путник умире у емиграцији,

Павле Јуришић Штурм живи повучено и заборављени бројни ветерани Цера и Колубаре живот завршавају у сиромаштву.

После 1945. године, нови поредак додатно прекида континуитет:

стара војничка елита постаје непожељна, хероји претходне државе падају у сенку, памћење се мења заједно са идеологијом.

СТРАДАЊЕ У КОМУНИЗМУ…

После 1944. године, са доласком комунистичке власти предвођене Јосип Броз Тито, долази до дубоког и често насилног прекида са дотадашњим поретком.

Многи Срби који су били:

припадници краљевске војске ЈВуО, интелектуалци, свештенство, или једноставно противници новог режима, суочили су се са тешким последицама.

Историјски је утврђено да је у послератном периоду дошло до:

масовних стрељања без суђења, политичких прогона и затварања, одузимања имовине, друштвене маргинализације.

Места као што је Голи оток постала су симбол репресије над политичким неистомишљеницима.

Важно је нагласити:

нису страдали само војници… већ читав слој српског друштва који је представљао континуитет старе Србије.

Тиме није страдао само човек.

Страдао је и континуитет памћења.

Да ли смо заборавили своје хероје?

Ово није прича о томе да је један народ свесно прогонио своје најбоље.

Ово је прича о нечем опаснијем:

о забораву,

о равнодушности,

о неспособности да се жртва препозна када више није потребна.

Јер највеће неправде не настају увек из мржње.

Често настају из тишине.

Завет за будућност

Историја нас не учи само како да ратујемо. Она нас учи како да памтимо.

Судбина јунака са Цера и Колубаре, као и судбина српских војвода, поставља пред нас једно једноставно, али тешко питање:

шта радимо са онима који су нам донели слободу?

Јер народ који дозволи да му хероји живе у беди… ризикује да једног дана остане и без хероја.

Закључак

Србија није губила своје највеће људе на бојном пољу.

Губила их је касније… у миру.

У забораву.

У сиромаштву.

У тишини.

И зато, ако желимо да разумемо своју историју, не смемо гледати само битке које смо добили…

већ и људе које смо после тих победа изгубили.

Јер ту, можда више него игде, лежи права истина о једном народу.

ДАНАС…  КОРАК НАПРЕД, АЛИ НЕ И КРАЈ ПУТА

Ипак, било би неправедно рећи да се ништа није променило.

Данас Србија више памти. Сећамо се јунака са Паштрик и Кошаре. О тим биткама се учи у школама.

Подижу се споменици. Имена хероја носе улице и булевари. Јавно се говори о жртви, части и дугу.

То је велики корак. То је знак да народ није заборавио. Али…  то није довољно.

Завет који тек треба испунити

Сећање није само споменик. Није само име улице. Није само лекција у уџбенику. Сећање је однос.

*однос према живима који су дали све,

*однос према породицама хероја,

*однос према истини, без улепшавања и заборава.

Ако смо нешто научили из судбине Мишића, Бојовића и безимених јунака са Цера и Колубаре… онда је то ово:

народ који поштује своје хероје само у причи, а не и у животу,

ризикује да понови исту грешку.

Србија данас иде бољим путем.

Али тај пут није завршен.

Јер права победа није само у рату.

Права победа је:

*сачувати достојанство оних који су се борили,

*памтити их не само у слави, већ и у животу,

*и не дозволити да се тишина поново спусти на њихова имена.

Јер народ који зна да памти… зна и да траје.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја