Бојанић: ДОЛИНОМ ЈУЖНЕ МОРАВЕ ОДИШЕ НАША ИСТОРИЈА И ВЕРА

Србија је прелепа земља са прекрасним крајолицима и дивним пределима, богата историјом и проткана вером. Наша лепа Србија има тако дивних места за оне који воле да путују и истражују. Ево прердлога за једнодневни излет, јер овде смо своји на своме. А ова места вреди обићи.

Ауто-путем од Ниша према Алексинцу, где се искључујете и идете према Житковцу, и настављате даље према Адровцу, на седмом колометру долазите до села Горњи Адровац. На крају села наилазите на прелепу Руску цркву, то би било прво место обиласка ако долазите из Ниша.

РУСКА ЦРКВА У ГОРЊЕМ АДРОВЦУ (Руска меморијална црква Рајевска)

Црква је у доста лошијем стању, фреске полако почињу да се роне и пропадају. На више места види се малтер.

На Цркви су отворена врата, тако да било ко може слободно да уђе.

Видим да су скоро постављене клупе и канте, што је за сваку похвалу, обележен је пут смерницама до цркве (од Житковца).

Доста мало је учињено да се популаризује овакво место од историјског, верског и културног значаја, на коме је погинуо образовани руски пуковник Николај Николајевич Рајевски (1876.год), исте године дошао је из Одесе, када је по други пут притекао у помоћ Србима за одбрану Србије од турака са руском браћом добровољцима.

А знамо да је лик Николаја Николајевића Рајевског  послужио као инспирација Лаву Толстоју за лик чувеног грофа Вронског у роману ,,Ана Карењина”. Знамо и да је роман ,,Ана Карењина“ још увек део обавезне средњошколске лектире… и читан и познат широм света. А та прича није измишљена, већ истинита. То да имају други народи, вероватно да би то туристички искористили.

Туристичким аутобусима овде се једва  стиже, пут од Житковца је узан и у лошем стању.

Скоро увек црква је отворена, постоји број телефона који је залепљен на улазним вратима парохског свештеника ,,ако неком нешто затреба да га назове“.

Обратите пажњу на фреску Крштење Руског народа (руски кнез Владимир, 9.век) и фреска изнад улазних врата Николаја Николајевича Рајевског, као и фреска Кнеза Лазара са главом у руци.

Занимљив детаљ (фотографије јунака са именима и презименима са датумима тачне погибије, све су то славна имена) је и део у цркви посвећен српским јунацима са Кошара и рата када смо зверски били нападнути 1999. године од стране Нато снага. Ту је и слика руског брата добровољца Алберта Андијева. Ето, под сводом ове цркве нашли су се и српски јунаци.

Део цркве са спољне леве стране  је место где су исписане жртве бруталног зверског бугарског злочина над србима у Великом рату (1917).

У дворишту цркве постављен је Крст и спомен плоча у част руским добровољцима из Српско-турских ратова (1876-77.дод) који су дали живот за ослобађање Србије

Спомен-чесму, посвећену пуковнику Рајевском, краси двориште цркве,  донирало је Коло српских сестара.

Када се прилази цркви, одмах са десне стране је камени споменик, обележје где је обележено место погибије пуковника Рајевског. Погинуо је 20. августа / 1. септембра 1876. у Горњем Адровцу, у борби против Турака када га је један куршум погодио директно у главу.

Рајевски је сахрањен у манастиру Роман, али је после пар дана пребачен у Саборну цркву у Београду где га је породица Рајевски преузела и пренела мошти у Русију. Тада је у Београд допутовала мајка пуковника Рајевског, а опело је служио митрополит Михајло у присуству многобројног народа. О овоме су писали и српски и руски медији. Сахрањен је у породичној гробници у селу Разумовска (Кијевска област, сада Украјина).

У том рату страдало је преко тридесет руских официра, генерала који су дошли да помогну браћи по вери.

Гробница Рајевског у манастиру Роман

По легенди, срце му је остало на месту где је био сахрањен у манастиру Роман. По његовој жељи јер је рекао ако случајно погине да му у Србији срце сахране.

Занимљиво је да су његови ратни другови подигли скроман споменик који се и данас налази испред улаза у цркву. Место за градњу цркве откупила је српска краљица Наталија. У народу је позната као шарена црква или црква љубави, руска црква, подигнута је по плановима и приложеним средствима грофице Марије Рајевске која је дала, односно поверила владици Нишком 3000 златника (дуката) за градњу цркве и школе, она је била жена његовог млађег брата Михаила. Записано је да је владика вратио сваки трећи дукат грофици.

Црква је обновљена 2001 године, а данас је у доста лошем стању (унутрашњост, фреске…).

Свакако да има наде и за ову цркву, у времену када се интензивно обнављају цркве и манастири.

Манастир Светог Нестора, запуштен (видео)

Недалеко од Адровца налази се и Манастир Светог Нестора, запуштен као и Руска црква у Адровцу, отворена, али без свештеника… буквално препуштена зубу времена, полако се урушава.

Удаљен  је 5 километара од манастира Свети Роман. Манастир се налази на прелепој узвишици изван села Витковац, скретањем са главног пута, такође води асфалтиран пут мање од  два километра до манастира.

Цркву је подигао Нестор Синаит (назив „Синаити“ је везан за Синајску Гору. Синај је од давнина био привлачан за пустињаке, као место богојављења и тајанственог сусрета између Бога и Мојсија) који је по народном предању био рођени брат Романа Синаита, који је подигао манастир Свети Роман. Преподобни Нестор је подигао цркву више села Витковца, на левој страни Мораве, према Алексинцу, Има предања и да  је то управо онај Нестор који се убраја у значајне духовне личности у време кнеза Лазара.

По народном предању и веровању у народу браћа Роман и Нестор били су, највероватније, ученици Климента и Наума, али то је само народно предање.

Он је цркву посветио Светом Нестору Солунском. На основу записа на плочи који је у цркви пронађена, сматра се да је овде, поред Нестора, сахрањен и Петар Гребељановић, брат кнеза Лазара Хребељановића. Петар Гребељановић се замонашио у Хиландару а касније је дошао у овај манастир где је сахрањен, који је и његова задужбина.

Иза цркве постоји стаза која води до планинског потока, који има изглед малог кањона и лековитог извора.

У близини манастира Св. Нестор, је Крст и спомен плоча подигнута у част погинулим руским добровољцима у Српско-турском рату 1876-77.год за слободу Срба и Србије. Страдало је преко тридесет руских официра.

Свакако да има наде и за овај манастир, у времену када се интензивно обнављају цркве и манастири.

МАНАСТИР СВЕТИ РОМАН

У близини манастира Св. Нестор налази се и манастир Св. Роман. Пут је добро обележен смерницама, од скретања према манастиру са главног пута, води асфалтиран пут до улаза у манастир.

Манастир Свети Роман  потиче из 9. века, налази се близу Ђуниса, на десној обали Јужне Мораве.  Сматра се да спада у најстарије манастире на просторима Србије, будући да је подигнут пре Немањића.

Свети Роман Синаита је дошао 888. године на овим просторима са својим рођеним братом Св. Нестором. Настанили су се на овом простору, где су ширили хришћанство на словенском језику и просвећивали народ.

У овом манастиру је живео монах Роман Синаит, који је касније проглашен за светитеља, па је манастир по њему и добио име. Гроб Светог Романа Синаита са моштима и данас се налази у манастиру. Он се поштује као чудотворац и исцелитељ. На месту где се упокојио дешавала су се чудесна исцељења.

По усменом предању сматра се да је манастир настао у десетом веку и везује се за Светог Романа ученика Светих Климента и Наума Охридског. Сматра се и да су заједно са Прохором Пчињским, Јованом Рилским дошли на просторе данашње Србије из Охрида, да проповедају хришћанство на словенском језику.

У кругу манастира налази се обележје и првобитни гроб Николаја Рајевског, по лгенди, срце му је остало на месту где је био сахрањен у манастиру Роман. По његовој жељи јер је рекао ако случајно погине да му у Србији срце сахране.

Извори пишу да је у звонику деценијама постојала болница  у време Првог и Дргог српског устанка, овде је била болница као и у време Српско-турских ратова. Извори говоре да је овде била и болница  за душевне болеснике, смештена у приземљу. Све време у 19. и на почетку 20. века манастир Свети Роман био је болница, прибежиште становника пред прогоном од окупатора, а једно време и ратни штаб српских ослободилачких војски.

Прота нишки Жика Станковић, записао је да су 1915. године „Пред наступањем непријатеља, цео домовски персонал напустио манастир. Сва ова деца, до једне до 15 година, педесетак мушког и педесетак женског пола, остала су на старање и чување само двојице младих светоромаских јеромонаха, Михаилу Поповићу и Мојсеју Бранковичу. Калуђери су ову децу хранили, одевали, васпитавали и подучавали, у потпуности их обскрбљујући хлебом, одећом и обућом. Четрдесетак деце је дочекало ослобођење у манастиру, а потом су враћена у Београд, на школовање и занате.”

За време Српско- турског рата 1877. године са ђунишког виса у манастир је испаљена граната, која је погодила цркву, али на чудесан начин није изазвала експлозију.

Пре улаза у манастир налази се и свети извор, вода која лечи.

МАНАСТИР ЂУНИС, Покрова Пресвете Богородице

Од манастира Св. Роман наставимо путем према Ђунису, са главног пута има обележен путоказ, пут је асфалтиран и директно кроз прелепе крајолике води до манастира Покрова Пресвете Богородице.

Овај манастир је подигнут на месту, на коме се Пресвета Богородица јавила девојчици Милојки Јоцић 24. јула 1898. године. Девојчица Милојка имала је 13 година и радила је у пољу са својим сестрама. Са крчагом је пошла по воду на извор. Када је стигла до извора, видела је Пресвету Богородицу, која јој је рекла да ће се на том месту исцељивати многи болесници и да се на том месту подигне Црква. За овај догађај се брзо прочуло, па су многи болесни и невољни почели да се сабирају на ово место, где су се исцељивали. 1934. године, по благослову светог владике Николаја Велимировића, епископа жичког, на овом месту подигнут је дрвени храм посвећен Покрову Пресвете Богородице.

За овај манастир чули смо и преко романа  Љиљане Хабјановић-Ђуровић „Вода из камена“. Овај роман, односно хроника описује изградњу цркве Покров пресвете Богородице у селу Ђунису и борбу Милојке за остварење аманета, како је тврдила, Мајке божје – да сагради цркву. Пошто је, непосредно по подизању, црква-брвнара насилно срушена почетком прошлог века.

Од мештана Ђуниса и  околњих села можете чути како препричавају о чудесној моћи свете воде са извора поред цркве, од које по предањима многи слепи који се напију прогледају, неми проговоре, а непокретни проходају.

ДЕЛИГРАД, Црква Светих Арханђела Михаила и Гаврила

Делиградско утврђење налазило се на пола пута између Алексинца и Ражња, на улазу у Ђуниски теснац, између Дреновачког потока и Мораве, на једном шанцу налази се и Црква Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Делиграду, подигнута је на делу Карађорђевог шанца 1933. године. Подигнута је у спомен ратницима палим у свим ослободилачким ратовима Србије до 1918 године.

Ови шанчеви су подигнути 1806. у циљу одбране приступа Турцима у ослобођену Србију. Налазе се на вашаришту у Делиграду, у порти цркве и селу Јасењу на преко 6 ha површине.

Српски устаници су ту остварили велику победу над освајачком турском војском 3. септембра 1806. године, а током трајања устанка из Делиградског шанца је успешно пружан отпор Турцима.

Лустер, главна лампа храма и светло цркве израђен је од истопљених устаничких топова, граната и пушчаних метака и сабљи.

У цркви са десне стране је костурница палих ратника од 1806-1918. године

Срећом да локални историчари обележавају годишњице значајних догађаја у овим крајевима, захваљујући тим људима, чувају се од заборава велика догађања и велике жртве. Хвала им!

Као што видимо, овај крај од Алексинца до Ражња (у долини Јужне Мораве) може бити велики верски, духовни и историјски туристички потенцијал. Ту се налази велики верски и духовни центар манастир Светог Романа, манастир Светог Нестора и манастир Ђунис Покрова Пресвете Богородице, у близини је и Руска црква у Адровцу и црква Свети архангели Михаило и Гаврило у Делиграду која одише историјом. Обиђите, нашу прелепу Србију и ове пределе.

Ово је само део понуде који нуди овај прелепи крај. Живела Србија!

Фотографије: Ђорђе Бојанић

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја