Бојанић: ДОБРО ЈЕ ШТО СЕ ПИТАЊЕ ПОНОВО ПОКРЕНУЛО… АЛИ КО ЋЕ УЏБЕНИКЕ ДА ПИШЕ?

Ми данас имамо гимназије у којима се више проучавају и истражују судбине јеврејских породица и јеврејски холокауст, него жртве, породице, судбине и страдање српског народа у Другом светском рату.

У уџбеницима историје се врло мало спомиње страдање Срба у НДХ.

Зашто је то тако и ко је то и како наметнуо и спровео, што је за мене понизно за наше жртве… а поједини професори су се у томе утркивали… узгред занемарујући српско страдалаштво… све ми је то јасно и годинама сам на то указивао и апеловао.

Данас се у нашим школама обрађује (што није спорно) јеврејка Хилда Дајч, која је била у логору Сајмиште (отишла као медицинска сестра да помогне логорашима а завршила вероватно у гасном камиону/душегупки) где је написала четири писма у коме се у једном обраћа српкињама ван жице… деца то док читају немају осећај да је у логорима било преко 90 посто Срба… већ осећај како су страдали Јевреји.

Наши ученици обрађују и Дневник Ане Франк (јеврејска девојчица од 13.год) и  друга дела јеврејских аутора која свакако сведоче о огромној трагедији јеврејског народа која није спорна, али ми нисмо Јевреји, већ Срби који морамо да се базирамо на страдалаштво нашег Српског народа али, наравно да знамо и о страдању Јевреја и Рома који су били наши суграђани…. ми нашу историју морамо да усмеримо кроз приче наших српских породица које су страдале и нашим судбинама.

Ми се данас више фокусирамо на јеврејски Холокауст и јеврејске жртве него на наше српске, а велики број сличних судбина имамо и у нашим примерима… али то овде некоме није интересантно.

Ето, ми данас имамо Дару из Јасеновца и дека Милорада Ћебића… и безброј прича и интервјуа који такође могу да буду део уџбеника историје и српског језика и да тако градимо емпатију код наших ученика.

Данас имамо и филм ,,33 Анђела и много прича у њему о страдању српске деце… али, то неко блокира да тај филм на РТС или било којој другој телевизији буде приказан, а треба бити део образовног система.

Ђакон Дејан Јовановић и ја, тренутно радимо на изради филма ,,СТРАДАЊЕ СРБА У 20.ВЕКУ“, а циљ нам је да тај паклени век по Србе приближимо нашем народу и ученицима, надамо се да ћемо га завршити до следећег октобра, како је и планирано. Трагично је што такав документарни филм још немамо… као што ни у уџбеницима историје немамо одвојену тему о Страдалаштву српског народа у 20.веку. Као да желимо да заштитимо сопственог вековног ,,џелата“ и мантру ,,братство и јединство“.

Нису за то нама криви Хрвати или Јевреји већ ми сами (а од јевреја можемо само да учимо о култури сећања и њиховом односу према њиховим жртвама)… они су Холокауст и јеврејско страдање уздигли да о томе зна цео свет, организовали су у Јад Вашему бесплатне семинаре и на томе коренито радили. Док смо ми у ,,братству и јединству“ ћутали и то гурали под тепих… и тако штитили сопственог ,,џелата“.

А шта ми данас радимо по питању културе сећања и страдалаштва, осим ,,борбе“ коју неке индивидуе воде да умањимо број српских жртава у НДХ.

Боље да смо се фокусирали да и ми после осам деценија добијемо назив за српске жртве као што имају јевреји и роми.

Ми немамо ни место сабрања (маузолеј) за све српске страдалнике као што имају јевреји Јад Вашем (што треба да нам буде узор).

Коначно да измене крећу у сфери уџбеника… најбитније је шта ће у новим уџбеницима писати. Те нове уџбенике морају да пишу више аутора, да пређу детаљну рецензију и јавну расправу… и да их штампа држава (бар историју, српски језик и географију).

Ако знамо да данас у том оквиру има много аутошовиниста… џабе је радити нове са истим ауторима… надам се да ће то одрадити колеге над којима не може да се изврши притисак.

Стално се питам, коме смета да наше страдалаштво добије свој назив (Покољ, Србоцид…)?

Коме сметају  већ утврђене и прихваћене чињенице, да је у Јасеновцу страдало 700000 људи, и преко 800000 Срба у НДХ… а не да се водимо логиком колико је жртава српских пописано или да је у НДХ страдало Срба од Туђманових 86000 до максимум 130000.

Коме смета што Србија још није добла место сабрања за све српске жртве (маузолеј) у 20.веку?

Коме сметају истраживања и текстови академика Србољуба Живановића, академика Василија Крестића, Гидеона Грајфа… зашто исти нису заступљени у уџбеницима?

Што не усвојимо резолуцију о геноциду у НДХ у скупштини, него је три пута наши посланици одбијају?

Културу сећања ми морамо да подигнемо на виши ниво, на ниским гранама смо по том питању.

Ми данас имамо уџбенике, невероватно чудне…

Један пример: У седмом разреду пребачене су лекције из осмог разреда: Србија од 1903. до 1912. год,  Балкански ратови и Велики рат.

Учити децу о Великом рату задњих пар часова, на крају школске године и када сунчеви зраци скрећу мисли ученицима а и размишљање о распусту уз већ формиране оцене… је врло тешко али и тужно.

То је само једна од небулоза… а има их много, о томе сам већ писао.

Као да нам није битна национална историја, на којој морамо да се базирамо.

Тако да сада у осмом разреду деца цело прво тромесечије уче о европским интеграцијама и дешавањима… а све то може да се смести у две лекције.

Градиво у задњих месец дана мора бити растерећено због испитивања и поправљања оцена… наравно, то могу осмислити наставници кроз лични план рада.

Има наде!

Приредио: Ђорђе Бојанић, уредник сајта Српска историја