Бојанић: Дан када је умро Јосип Броз Тито

Приредио – Ђорђе Бојанић

Навршава се 40 година од смрти Јосипа Броза Тита, вишегодишњег председника Савеза комуниста Југославије и СФРЈ. Вођа југословенских комуниста и доживотни председник државе, умро је 4. маја 1980. у Љубљани, а сахрањен је четири дана касније у „Кући цвећа“( ? ), у Београду.

Управљао је Југославијом 35 година. Тачан датум његовог рођења није познат, али је рођенданом сматран 25. мај 1892, што је прослављано у складу с јаким култом личности који је систематски грађен током његове владавине.

Као аустроугарски каплар учествовао је у Првом светском рату – између осталог и у борбама против српске војске. Рањен је и заробљен у Русији 1915, после чега је побегао из заробљеништва и учествовао у Октобарској револуцији (уништавању Русије).

У Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца се вратио крајем октобра 1920, када је постао члан Комунистичке партије, а 1937. њен генерални секретар, вољом Стаљина, после смењивања и стрељања Милана Горкића. Радио је 1936. и 1937. у Коминтерни у Москви у време кад је ликвидиран знатан број југословенских комунистичких првака.Као вођа КПЈ предводио је у Другом светском рату Партизански покрет (Народноослободилачка војска). Из рата је изашао као легендарни вођа. У заносу револуционарне „правде“ нестале су десетине хиљада некомуниста – под маском „борбе против сарадника окупатора“- чиме је у ствари неповратно уништен читав грађански слој. Одбио је Стаљинов притисак 1948, након чега је деценијама добијао значајну финансијску и војну помоћ  од САД.

Био је један је од оснивача Покрета несврставања, што је у тадашњим међународним околностима имало велики значај. У унутрашњој политици – оставио је устројство које је на крају разорило Југославију а Србију уназадило за сва времена… – Устав из 1974. године.

8. маја, на Дедињу, уз присуство 209 делегација из 127 земаља, и 700.000 људи, сахрањен је Јосип Броз Тито, била је то величанствена поворка.

Телевизија која је све време вршила пренос, није показала тренутак спуштања ковчега тако да и данас постоје сумње да ли је Јосип Броз ту заиста сахрањен.

Следећа дилема која се убрзо појавила је зашто као комуниста нема петокраку на гробу.

Следећих десетак година сваке године у 15:05 су се широм СФР Југославије укључивале сирене и свако би био обавезан да минутом ћутања на месту где се затекао ода пошту.

Опаска…

Сви ми знамо да би Броз био нико и ништа без српских комуниста. Шта би, збиља, Броз био без Ранковића, Ђиласа, Пенезића, Стамболића, Милоша Минића, Владимира Дедијера, Драже Марковића, Коче Поповића, Пека Дапчевића, Светозара Вукмановића Темпа, генерала Жежеља и Љубичића, Мијалка Тодоровића – помињем само нека имена Брозових апологета и унесрећитеља Србије.

Многи сада уместо партијске књижице носе крстиће, бројанице и иконице, а нико од њих да каже: кајем се што сам припадао тој партији која је унаказила племенито и лепо лице Србије (када смо заборавили да смо Срби и почели се називати југословенима…).
Солунски ратници јесу наши очеви и дедови, а колико смо ми њихови потомци – нека свако упита себе.

И да не заборавимо, ми Срби нисмо смели ни славу да славимо… а камоли у цркву да идемо, укинут је и предмет Верска настава по школама… док су у хрватској катедрале биле пуне народа… а о Јасеновцу се није смело ни говорити као и о Голом отоку где су само Срби одвођени и зверски малтретирани и убијани…

ЗАШТО ?

Ипак, БЕЗ КРАЉА НЕ ВАЉА!!!

Приредио – Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја