Бојанић: Бугари у акцији “Стазом 41. пешадијског пука – март 1917. године – чишћење Јастрепца од разбојника” ???

На плакату помињу се Месна заједница “Зора” из Ћустендила, клуб “Пуковник Христо Стојанов”. Циљ им је да обиђу Власину, Сурдулицу, Лесковац, Ниш, Прокупље и планину Јастребац.

Ово је чиста провокација и распиривање мржње у вероватно малом делу бугарског народа, верујем да велики део бугара не подржава овакву акцију. Велики део Бугара не мисли овако, али има и тај екстремни део који мисли на овај начин, невероватно да све то подржавају а изгледа да би и поновили слично.

Та групација мора да зна да ми добро памтимо бугарске злочине из тог доба на простору Јужне Србије и не знам какву потребу имају за оваквом организацијом и походом на простору Србије. Уместо да се стиде, они као да се поносе злочинима.

Сурдулицу Срби памте, памте бугарске бајонете… и то никада неће заборавити из јединог разлога, да нам се то исто не понови.

МОРАМО ДА ПРАШТАМО АЛИ НЕ СМЕМО ДА ЗАБОРАВИМО.

Први светски рат је малој варошици Сурдулици на југу Србије, близу границе са Бугарском, донео много несреће и зла. После окупације Србије 1915. године, од стране Бугара је окупирана и Сурдулица у јесен исте године. Вредан и родољубив народ Сурдулице и околине за време бугарске окупације (од 1915. до 1918. године), поред тога што је био подвргнут физичком уништењу, био је принуђен и да пуне три године трпи и гледа ужасне страхоте свакодневног зверског убијања Срба у непосредној близини Сурдулице.

Бугарски окупатори су од 1915. до 1918. године Сурдулицу претворили у праву кланицу српског народа. У том периоду Бугари су до Сурдулице спровели на хиљаде српских интернираца на путу за Бугарску. Од тог броја једва да је половина стигла у интернирске логоре у Бугарску, док су остали тај свој крвави пут завршили на сурдуличким мучилиштима.

Циљеви бугарске политике према овдашњим Србима су били јасни. Најстроже је било забрањено све што је српско, па и сама реч Србин, тј. вршена је систематска бугаризација Срба, али је углавном вршен покољ цивилног становништва, мучења, силовања, интернирања, намети, пљачке, кулук, разарања и паљевине… Убијани су сви виђенији и образованији Срби, свештеници, учитељи, чиновници, активни чланови партија, адвокати, књижари…

Бугари су још од првих дана окупације у масовним убијањима српског цивилног становништва постигли максималан и ужасно велик број убијених управо у Сурдулици и њеној околини у односу на друге градове, иако су убијали и вршили масакре широм Србије. Најсуровија зверства Бугари су чинили према српској православној цркви и њеном свештенству.

Места, на којима су вршени покољи, била су под стражом, па Сурдуличани своје мртве нису могли ни да виде, а камоли да их преброје. Чак ни ископавања лешева и костију на локалитетима злочина, која је вршила Међународна комисија, са таквим експертима, као што су светски признати криминолози Швајцарац др Арчибалд Рајс и Американац Вилијем Драјтон, нису дала потпун увид у размере злочина. У Сурдулици су убијани људи из целе Старе Србије.

За време Другог светског рата, својим другим доласком у Сурдулицу Бугари су одмах демолирали спомен-костурницу, уништили све експонате, а фебруара 1943. године су срушили и саму зграду спомен-костурнице, тако да данас на овом месту стоји само спомен-плоча која је подигнута касније.

Бугарски окупатори су Сурдулицу претворили у праву крваву кланицу српског народа.

Крајеви у Србији, које је окупирала бугарска војска, проглашени су за „Моравску Бугарску“, а Срби, становници тих области, за – „моравске Бугаре“ и према једној наредби бугарских окупационих власти, реч Србин није смела ни да се изусти…тако је био суров терор бугарских окупационих власти.

Рачуна се, да је током Топличког устанка у пролеће 1917. године побијено око 20.000 Срба свих узраста и оба пола (али се тачан број не зна и креће се и до 30.000) и највећи део су побили Бугари, користећи врло често само хладно оружје – бајонете.

Спомен-костурница у Сурдулици је изграђена 1924. године у непосредној близини сабирног логора. Сурдулица је била задње место, куда су Бугари доводили заробљене Србе и ту их убијали, а под изговором да их воде у Бугарску на рад у руднике.

Спомен-костурница је крајем 20. века поново изграђена баш на месту где је некада била, у дворишту Средње техничке школе „Никола Тесла“.

Током окупације у Првом светском рату Сурдулица је прозвана „српском костурницом“ због невиђеног масакра цивилног становништва, родољуба и интелектуалаца из целе земље.

Након рата прва ископавања је започео др Арчибалд Рајс као експерт српске владе за утврђивање злочина окупатора. Све пронађене кости су похрањене у привремену гробницу, а касније пренесене у спомен-костурницу, у чијем је продужетку саграђена гимназија.

Али, ни тада нису пронађена сва места на којима су извршавани злочини.

Американац Вилијем Драјтон у свом извештају међусавезничкој комисији за утврђивање бугарских злочина наводи:

„Сви Срби који су били образовани или виђенији међу својим суграђанима, били су похватани и спроведени у логоре у Бугарску. На путу за интернацију дотеривани су до Сурдулице… Цела околина овог места представља пространо гробље, па је оправдано названа „кланица Срба“, јер су Бугари на путу за Бугарску, током новембра, децембра, јануара, фебруара 1915-16. године овде свакодневно спроводили 200-400 Срба за интернацију, од којих су овде поубијали велики број…“

Почетком Другог светског рата, 22. 4. 1941. године у спомен-костурницу је упала група бугарских војника и потпуно је демолирала, разбацавши кости мученика свуда око споменика!

Све што је било разбацано око спомен-костурнице, српски свештеници су ноћима тајно преносили у стари звоник цркве Светог Ђорђа, који се налазио поред школе.

У фебруару 1943.године натерали су ученике школе да са зграде поскидају циглу по циглу, које су потом камионима пребацили у Бугарску, а подрумске просторије школе су затрпали земљом.

Од спомен-костурнице је само крст сачуван и налази се у дворишту школе.

У унутрашњости спомен-костурнице на зиду супротно од улаза пажњу је привлачила лобања са бајонетом крвника, који се није могао извући из главе жртве.

После „ослобођења“ Сурдулице, септембра 1944. године, комунистичка власт је зарад политике братства и јединства са бугарским народом питање костурнице оставила по страни.

За време Титове владавине једино је нађено за сходно, да се на зиду школе постави спомен-плоча као обележје да је ту била спомен-костурница.

Трагично је што обнове спомен-костурнице није било све до 1989. године.

Тада почиње обнова, која је убрзо стагнирала због политичких (не)прилика у бившој Југославији.

До коначне темељне обнове дошло је 2004. године, а друга фаза уређења унутрашњости је почела 2005. године.

Тачан број убијених Срба у Сурдулици није познат ни до данашњег дана. До тачне цифре се може доћи анализом података из бугарске архиве тога времена, што је и покушао др Миливоје Петровић, али му није био дозвољен увид у бугарске архиве! А то и није много чудно, било је за очекивати.

Тачан број зверски побијених Срба од стране бугарских звери у Сурдулици се процењује од најмање 3.000 до чак 30.000 људи, жена и деце.

Извор: http://www.svgeorgije.org/

Делом коришћена литература: Јован Хаџи-Васиљевић, „Бугарска зверства у Врању и околини“ 1915-1918, Нови Сад, 1922. године

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК

После повлачења српске војске кроз Црну Гору и Албанију, окупирана Србија је била подељена између Аустро-Угарске и Бугарске.

Одлука за подизање Топличког устанка је донесена након што су бугарске окупационе власти започеле насилну мобилизацију српских младића на територији Топлице, Јабланице и Пусте Реке.

То је био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата, а трајао је од 21. фебруара до 25. марта 1917. године.

Бугарска је вршила бугаризацију Срба, Албанаца, Турака, Грка и Јевреја, а македонско становништво је третирано као бугарско.

Под изговором, да људе шаљу у Софију, Бугари су вршили стрељања, тако да је у нишком округу убијено око 100 свештеника. Тако је у Врању и околини убијено 3.500, а у Сурдулици око 3.000 људи.

Уз забрану језика и писма, Бугари су мењали и имена и презимена породицама, а од становништва су одузети сви уџбеници на српском језику. У српске цркве су довођени бугарски попови, а српске иконе су замењиване бугарским.

Бугари су приликом гушења устанка, уз ужасна зверства, убили око 20.000 људи, махом цивила – жена и деце.

Много пута се догодило, да су Бугари поливали људе и жене петролејом, запалили и онда их претварали у живе буктиње. У више случајева српски сељаци су бацани у казане са кључалом водом и тако кувани. У општини Добри До сахрањивани су живи људи, а у селу Лукову сељацима и сељанкама су одсецане руке и ноге, вађене очи и одсецане уши.

Потпоручник Бракалов је у атару села Кнезице, на месту званом Беле Воде, лично својом руком убио 57 Срба. Припадници регуларне бугарске војске, а још чешће комите, одсецали су убијеним Србима главе и потом их носили кроз насељена места да их као опомену виде становници.

Годину дана после великог догађаја – пробоја Солунског фронта јединице српске армије су кренуле у ослобађање земље. Прокупље је ослобођено 12. октобра 1918. године.

Делом коришћена литература: Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад

Васа Казимировић, Све што је српски дисало узето на нишан (Српско наслеђе)

НЕ СМЕМО ДА ЗАБОРАВИМО!

После Великог рата на планини Кајмакчалан је подигнута мала капела и спомен-обележје српским херојима, а у капели је смештена урна са положеним срцем др Арчибалда Рајса.

Швајцарац Арчибалд Рајс је заволео Србе као сопствени народ, дивио се величанственим херојима Кајмакчалана, са којима је делио и добро и зло и оставио им у аманет, да му срце заувек лежи са српским див-јунацима. Жеља му је најпре испуњена, али су током Другог светског рата Бугари срце украли, однели га и вероватно га бацили.

Спомен-обележје је данас оштећено и руинирано, а са капеле је украдено Пупиново звоно, дар великог српског научника Михајла Пупина. Иста она трава заборава, која прекрива још увек нерашчишћене остатке топова, шлемове и зарђале бајонете, осваја и ово место сећања. Српске војнике полако сви заборављају, чак и они који никад не би смели, њихови најрођенији потомци, њихова Србија – за коју су дали живот. Али, чак и ако се то деси, ако ове хероје сви забораве, један споменик ће памтити и заувек стајати њима у част – горди и високи Кајмакчалан, капија српске слободе.

Делом коришћена литература: Битка на Кајмакчалану: Септ. 1916 г. http://www.dzambas.ch/dzblog/archives/1419

Приредио, Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја