Бојанић: Београд има улицу ,,Светозара Боројевића“, а врло мали број људи зна ко је он био… и његове заслуге
За време Првог светског рата велики број Срба са територије данашње Хрватске учествовао је у рату на страни Аустроугарске. Један од њих је Светозар Боројевић од Бојне, рођен је у Уметићу (Војна граница), у српској православној породици од српског оца и мајке. Светозар се истако у борби против православног рода у Царској Русији (Галиција), и за те заслуге добио је чин фелдмаршала и многа аустроугарска одликовања, био је на страни која је ратовала против Краљевине Србије. Поред многих одликовања 1916. године је добио и плакету за војне заслуге са својим ликом.
Да не заборавимо, истакао се у Босанско-херцеговачкој окупацији 1878. године када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину… наравно, на страни окупатора.
После рата он је упутио молбу преко команде у Целовцу, лета 1919. године да буде примљен као велики број аустроугарских официра у нову војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца , била је одбијена. Војвода Живојин Мишић сведочи да је до тога дошло због „противљења једног министра из Хрватске“.
Има и извора да је разлог када је тражио држављанство краљевине СХС одбијен што је ратовао против Србије и Срба у Првом светском рату.
Светозар је искрено служио монархији и верно јој је био одан, као Србин, али није био прихватљив антисрпски расположеним Хрватима, који су уочи Првог светског рата разорили надгробни споменик његових родитеља на православном гробљу у Петрињи.
Чињеница је да је он ратовао против Србије (не директно на фронту где се ратовало против Срба), српске војске и савезника, што је оставило тежак утисак.
У хрватској и аустријској историографији често га славе као ,,хрватског војсковођу“, иако је био Србин по пореклу и православне вере… али и са разлогом, као што ми славимо Штутма који се борио на српској страни и за одбрану краљевине Србије.
Невероватно али истинито од 2008. године улица Нова 1. у Бусијама, приградском насељу Београда, носи име по Светозару Боројевићу од Бојне („Службени лист“ 02/2008). Али, зато тада нисмо имали улицу Јасеновачких мученика (срећом данас је иамамо).
Боројевић је у сиромаштву умро у Клагенфурту 1920. године. Сахрањен је на православном гробљу у Бечу у гробници коју је платио свргнути цар Карло… али за те заслуге је добио 2008. улицу у Београду, невероватно.
Занимљиво је и то да пред Први светски рат у војсци аустроугарске монархије било је око 58000 Срба официра, регрута и војника. Када је на почетку рата царевина извршила општу мобилизацију, међу мобилисаних 3300000 њених војника нашло се око 127000 Срба… многи су дезертирали и прешли на српску страну… али, било је и доста Срба верних Фрањи Јосифу и његовом царству.
Мобилисани Срби у Аустроугарској монархији 1914. били су у врло тешком положају и распоређивани су у првим редовима да се боре против своје браће а иза њих су били Хрвати и Мађари… велики део је и пребегао српској војсци, ко је био у прилици а да га не убију.
Да нас то не чуди много, међу 93 генерала Анте Павелића у Другом светском рату, имамо податак да је њих 13-оро генерала (усташа) било српске националности, били су Срби… који су свој род убијали.
ЗАНИМЉИВА ЈЕ И ПРИЧА О ПЕТЕРО СРПСКЕ БРАЋЕ НА РАТИШТУ
Браћа Врзић, сви родом из Брлога у Лици од родитеља Гјуре и Јелене.
*Данило, отишао на српско ратиште 1914., а 1915. на руско у Галицију.
*Илија, пољодјелац, докнадни причувник код 79. Јелачићеве пуковније. Отишао на српско ратиште 1914., а 1915. на руско, у Галицију.
*Милан, активни водник код стројо-пушчаног одјела 79. Јелачићеве пуковније. Отишао на српско ратиште 1914., гдје се у једној бици 1914. храбро борио против ,,непријатеља“, том приликом одликован је сребреном медаљом 2. разреда за храброст. Послије је отишао на руско ратиште.
*Симеон, трговачки помоћник, пучки усташа, код 26. домобранске пешадије пуковније. Отишао на руско ратиште у Галицију 1915., откуда је ради болести враћен натраг у Карловац.
*Васиљ био је бравар, код 26. домобранске пјешачке пуковније. Отишао на руско ратиште у Галицију 1945., где је заробљен.
Не би ме чудило да и они имају или добију улице у Београду у знак захвалности… ето, бар што су били Срби.
Знам да ови текстови нису популарни, али морамо и то знати… много је одрода и изрода у Срба… нисмо ми случајно и олако постали ,,југословени“ и одродили се и од вере, Крсне славе и Бога.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
