Бојанић: АПЕЛ ЗА ИЗМЕНУ ПЛАНА И ПРОГРАМА ИЗ ПРЕДМЕТА ИСТОРИЈА за основну школу

Вероватно да људи који су извршили пре пар година измене у наставном програму, никад нису држали наставу и радили са децом… или је то НЕ случајно урађено,  и има свој одређени циљ, који некоме одговара, али, коме?

Пре пар година у програму за шести разред из седмог је пребачено градиво од Великих географских открића, Хуманизам и ренесанса, Реформација и противреформација, Апсолутне монархије, Османско царство (исламизација, Данак у крви), Пећка патријаршија, Сеобе Срба. Све оно што је битно и суштински што деца требају да знају је у задњим часовима (крајем маја и у јуну), када деца поправљају оцене и чекају распуст уз већ формиране оцене.

У шестом разреду је толико обимно градиво да се једва стиже са обрадом и испитивањем.

Слично је урађено и у седмом разреду где је градиво из осмог разреда пребачено на крају школске године… пребачене су лекције: Србија од 1903. до 1912. год,  Балкански ратови и Велики рат.

Учити децу о Великом рату задњих пар часова када сунчеви зраци скрећу мисли ученицима а и размишљање о распусту уз већ формиране оцене… је врло тешко али и тужно.

Као да нам није битна национална историја, на којој морамо да се базирамо.

Тако да сада у осмом разреду деца цело прво тромесечије уче о европским интеграцијама и дешавањима… а све то може да се смести у две лекције.

Градиво у задњих месец дана мора бити растерећено због испитивања и поправљања оцена… наравно, то могу осмислити наставници кроз лични план рада.

Овакав план и програм свакако није добар… за ученике.

Као да је некоме циљ да се преко тих озбиљних и родољубиво значајних тема само претрчи.

*Мој предлог је да се редукује план и програм у петом разреду, да се у првом полугодишту обради Увод у историју, Стари исток и Грчка а у другом полугодишту Хеленизам, Рим, Хришћанство, и да се пребаци градиво из шестог разреда; Велика соба народа, Франачка држава… до Византије (Источно римско царство). И када би у петом разреду убацили још пола часа историје, то би већ доста изменило ток и процес наставе. Не видим разлог да се тај час не уведе (у петом разреду је  један час недељно).

Дефинитивно, питајте наставнике историје, огромна већина ће исто рећи… зато вратите као што је било, и дајте већи простор националној историји.

Верујте, нико од ђака из немачке, француске, италије, холандије… не зна ништа о Немањи, Карађорђу, Милошу… али знају своју националну историју. Зато све европске револуције могу у једну лекцију… као и Француска револуција и Напокеонови ратови… који имају велики простор у нашим уџбеницима историје… наравно, и о томе деца треба да знају, суштину (ипак, то је основна школа).

*Јасно је да је  историја учитељица живота… али, код нас споредна грана.

*Темељ школства код нас Срба би требало да буду предмети;  српски језик, историја, географија и веронаука… а остало надоградња тог темеља знања, васпитања и вештина.

Зато, на завршном испиту по мени би требало да буду три теста из историје, српског језика и математике… тако би и јачали код деце национални дух, што је свакако потребно.

Овако 10 посто ученика у Србији бира историју као избирни тест, то и није чудно кад имају много лакши избор па већунски бирају географију и биологију.

*Све ово написано је добронамерно, ако хоће неко да чује… и размисли, да ли је то добро што на крају године обрађујемо Сеобе Срба у шестом разреду и Албанску голготу у осмом разреду…. и што 10 посто ученика одабере историју за завршни. А историја мора да буде темље друштва… док не буде тако, неће бити добро.

И ДЕЦА СЕ ЧУДЕ!

Пре пар година, пита ме ученик… ,,а шта је са нашим жртвама, зашто ми немамо назив за наше жртве у Другом светским рату”.

Тешко питање… и моје је исто за оне који то не дозвољавају.

Шта рећи… када питају да ли ми Срби имамо Маузолеј за наше страдалнике од стране усташа,  а ми до скоро ни улицу Јасеновачких жртава нисмо имали (срећом од скоро имамо) у Србији нити било какво обележје… а камоли назив школе.

Културу сећања ми морамо да подигнемо на виши ниво, на ниским гранама смо по том питању.

Зато, уџбеници из историје… морају да се употпуне са местима српског страдања и патње… морамо се осврнути на највећа српска стратишта као што су Глина, Јадовно, Јасеновац, Шушњар, Шарговац, Мотике, Дракулић, Стари Брод на Дрини, Корићка јама, Велебитске јаме, Пребиловци и слична места. Наравно, неопходно је указати и на значење термина Холокауст, Порајмос, Србоцид, Покољ, геноцид и сл.

Али дати највећи простор (поглавље) српском страдалаштву (да нам се исте грешке поново не понове)… као што су и Јевреји и Јермени дали простор у својим уџбеницима историје о свом страдању.

Угледајмо се на њих, и бавимо се сопственим страдалаштвом и српским појединцима који су страдали у геноциду. То треба наши средњошколци да истражују и да се баве српским појединцима (жртвама геноцида) као што раде Јевреји. Такви пројекти су за нас значајни и битни и ту треба да нам буде пажња и фокус.

Нашом ћутњом Хрвати и њихова стратегија су успели из злочина и почињеног геноцида (од стране усташа-хрвата над Србима) да буду у истој равни са нама (жртвама), ту је и највећа наша српска трагедија, што смо то дозволили… због ,,братства и јединства” које нас је разорило. У то време су нам уџбеници историје били препуни партизанским офанзивама, а тако се и јачао култ Јосип Броза Тита и комунистичке партије.

Хрвати су имали логоре за децу и бебе, а о њима скоро ни речи у уџбеницима, зашто штитимо сопственог џелат?

Невероватно је да и даље по нашим институцијама, поједини историчари (који су у великој мањини са таквим ставовима) ,,мудро” смањују број српских жртава у Јасеновцу, као да им је то једини циљ и мука коју морају да спроведу… и воде се Туђмановим бројевима и наративом (да је страдало од 86000 пописаних жртава до највише 110000 у Јасеновцу… а давно утврђено и прихваћено 700000 страдалих у Јасеновцу, односно преко 800000 Срба у НДХ од стране хрвата/усташа).

Невероватно је да се активи и удружења историчара не оглашавају, кад струка ћути, то није добро.

ДОК НАМ СРПСКА ИСТОРИЈА НЕ БУДЕ ПРИОРИТЕТ И ДВОГЛЕД, ДОК НЕ ПОЧНЕМО ДА УЧИМО ИЗ ЊЕ И САГЛЕДАВАМО БУДУЋНОСТ И РАЗУМЕМО ОПАСНОСТ… биће тешко по нас,  а ако је разумемо, видећемо и будућност као што из ње видимо прошлост, тако ћемо сагледати и опасност. Ми морамо учити из сопствених грешака… а имамо их на претек.

*Сходно научним принципима требамо узети све чињенице у разматрање, и што више користити све изворе, трагати за изворима и чињеницама, и што више расправљати аргументовано о том проблему. Једино се тако долази до истине!

Живела Србија!

Ђорђе Бојанић, проф. историје и уредник сајта Српска историја