Бранко ДимескиИнтервју

Без поштовања и угледања на најсветлије примере предака нема здраве будућности

ЗА САЈТ ,,СРПСКА ИСТОРИЈА" ГОВОРИ ХАЏИ МИЛОШ МАРИНКОВИЋ ИСТОРИЧАР И АУТОР КЊИГЕ „(СЛАВО)МАКЕДОНЦИ – ДЕО СРПСКОГ НАРОДА“

Интервју за сајт Српска историја води Бранко Димески

-Аутор сте књиге „(СЛАВО)МАКЕДОНЦИ – ДЕО СРПСКОГ НАРОДА која је ових дана доживела своје треће издање. Можете ли нам представити вашу књигу и одакле потиче мотив да напишете ово дело? 

Књигу са поменутим насловом сам приредио и допуњавао сабирајући у њу обилне доказе који се тичу српског идентитета данашње Северне Македоније, као и македонских Словена уопште. У њој су сабрани докази везани за историјски распон од Средњег века до данас. Неки од најважнијих догађаја, повеља, титула, истакнутих Срба, културног наслеђа итд. Моје интересовање за тему српског Југа је кренуло још у основној школи, када сам се први пут сусрео са појмом „Стара Србија“. Одрастајући, бавећи се историјом кроз школовање, а касније и као занимањем, дошао сам до обиља података и очигледних чињеница. Мени је било невероватно да већина људи, нажалост, нема никакву свест о српском идентитету вардарске области и о том народу на Југу, који је „живо месо“ српског народа, иако се данас већином изјашњавају као Македонци по националности. Срби исто колико и Косовци, Шумадинци, Херцеговци, Сремци, Босанци, Личани, Црногорци, Горанци, итд. Иако је то широка и комплексна тема, са много „како“ и „зашто“ најкраће речено до пре само 80 година Македонци су и званично били Срби, а данашња држава Северна Македонија је и званично била Јужна Србија. Термин „Македонац“ никада није означавао етничку, већ искључиво регионалну припадност. Оно што је посебно занимљиво је да велики део данашње Северне Македоније ни не припада географски правој области Македоније, али да не бих превише дужио о томе можете детаљније прочитати у књизи.

-Колико је комунизам допринео одсецању Јужне Србије од наше Отаџбине и колико су комунисти утицали на чињеницу губитка српске националне свести на тим просторима?

Највише. Нико није толико разорио српску народну свест и нико није толико уништио векове српског труда за ослобођењем и уједињењем као комунисти. На пример много горе последице и много више штете су направили комунисти, него целокупна бугарска акција у 19. и 20. веку, иако су за многа своје дела комунисти, поред својих, имали управо бугарска полазишта. На пример став да су Срби окупатори деле и комунисти и бугарски шовинисти. Разлика је само у томе што први представљају како су великосрпски монархисти угњетавали македонски народ, док ови други кажу како су Срби угњетавали македонске Бугаре. И једни и други кажу како је тамо вршена насилна србизација. Када су комунисти прогласили од Јужних Срба нову македонску нацију тиме је задат један од најтежих удараца српском националном корпусу, уз стварање црногорске нације, као и муслиманске (која је посебан парадокс и бесмислица, јер се вера изједначава са националношћу, па је било много примера да се неко изјасни као атеиста, а као муслиман по националности). Вишедеценијском анти-српском и комунистичком индоктринацијом нас свим нивоима дошло се до тога да је наш народ у тим крајевима у великој већини потпуно расрбљен у свести и, преко свега, живи једну кризу народног идентитета где се велики проценат људи позива на античке Македонце и Александра Македонског, што је једна од већих бесмислица и трагедија. Комунисти су створили и тзв. Македонску православну цркву, коју ниједна помесна Црква не признаје већ све православне Цркве признају да над територијом Северне Македоније легалитет има само Српска православна црква. Бити Србин у Македонији је, под комунистима, било забрањено и практично је значило припадност контра-револуцији. И неке области која су била најтврђа упоришта Српства на Југу, која су одолела најжешћим притисцима бугарске акције (као област Порече, на пример) нису могла да се одупру комунистима.

-Колико је важно да стално подсећамо на јуначке подвиге славних вођа четничког покрета у Јужној Србији попут Миливоја Војче Трбића, Војислава Сајковића, Михајла Андрића и др? 

Одговор : Изузетно је важно. Личности које сте поменули представљају Србе из Вардарске Србије, а који су били припадници Југословенске војске у Отаџбини на територији данашње Северне Македоније. Верни Краљу Петру Другом Карађорђевићу, Краљевини Југославији и генералу Михаиловићу и, разуме се, национално свесни Срби. Последњих неколико година, захваљујући интернету и друштвеним мрежама, ипак је до већег броја људи дошло много важних података о српском Југу, где међу најзаступљеније спадају подаци о српској четничкој акцији и њеним војводама пре Првог балканског рата и у периоду од 1912-1918, као што су војвода Јован Стојковић „Бабунски“, Глигор Соколовић, Мицко Крстић, итд. Међутим о Првом и Другом вардарском корпусу ЈВуО, њиховом деловању и командантима велика већина нема никакво знање. И то је последица комунистичке власти, њихових забрана и пропаганде, као и недостатка доступности података о горе наведеном. Трудио сам се да у овој књизи објавим што више података о тој теми, а имам у плану и да је обрадим посебно, јер је она потпуно запостављена међу историчарима. На пример, краљевски капетан Сајковић, кога сте споменули деловао је у Јужној Србији, у поречком крају. У мемоарима „Спомени за Поречието“ бугарског пуковника Илијева спомињу се борбе против капетана Сајковића, а у једној од њих су Бугари имали чак 77 погинулих војника. Сам бугарски пуковник пише о укорењеном Српству међу поречким становништвом. Користим прилику да споменем и још неке официре из Јужне Србије који су се борили у другим јединицама ЈВуО, као на пример поручник Павле Мешковић из Охрида, који је са Дражом дошао на Равну гору 1941, затим Ђино Коловић официр у Кесеровићевом Расинском корпусу, затим Димитрије Ђорђевић из Охрида, итд. Поред таквих успео сам да нађем још података о тој теми коју бих, како сам рекао, посебно обрадио.

-Шта за вас представља питање монархизма? 

На првом месту за мене, као православног хришћанина, је то нешто што је у складу са вером. Затим ту је још читав низ других изузетно важних разлога. Републиканство и Православље не иду једно са другим, док монарх (у титули краља, у нашем случају) влада по Милости Божијој, миропомазује се и крунише у цркви и једини је лаик који се причешћује са свештеницима, за олтаром. Црква је увек подржавала монархију, као што и данас непрекидно подржава обнову монархије.

Затим, следе многи други разлози. Ви у једној модерној уставној парламентарној монархији имате краља као шефа државе који није и не сме да буде члан ниједне странке, већ је тачка окупљања и неко ко ради у интересу целог народа, а не само једне партије. Једна од најважнијих и најбољих ствари је та што се у монархији престо наслеђује (у српском случају са оца на сина). То је добро јер се сваки члан династије од свог детињства васпитава да служи свом народу и све време се припрема на то, а народ познаје свог краља-зна у које је школе ишао, са којим се светским кремом дружи, итд. Краљ је на челу земље као домаћин који своје домаћинство оставља свом сину на старање, а логично је да ће се трудити да му Отаџбину остави у што бољем стању. Наравно, ако се покаже да краљевић коме, по праву примогенитуре, припада престо није добар за позив краља онда то, вољом старешине краљевског дома, прелази на оног члана династије који је за то најбољи. Такав случај смо имали, на пример, када је вољом Краљ Петра Првог и челних људи Краљевине Србије Краљевић Ђорђе абдицирао због свог тешког психичког стања (и то након што је батинама убио свог слугу), па је за Престолонаследника проглашен Краљевић Александар, који се због тога вратио са школовања из Русије.

Са друге стране ви председника републике бирате на основу његових предизборних обећања. Наша земља је као република, коју су донели комунисти, само пропадала и то се и даље и све горе наставља. Са друге стране скоро све оно на шта се поносимо је из наше монархистичке прошлости. Затим, углед једне европске земље је у свету много бољи када је та земља једна модерна монархија, са породицом која је у рођачким и кумовским везама са свим европским краљевским породицама и коју уважава цео свет. Чак седам од десет најразвијенијих и најстабилнијих земаља света су монархије, а сама монархија је, поред осталог, много јефтиније уређење од републиканског, упркос увреженом супротном мишљењу код многих. Бар ви у Краљевини Норвешкој добро знате колико је уставна парламентарна монархија добра. Морам и да споменем неке детаље везане за саму краљевску породицу Карађорђевић, са којом имам прилике да сарађујем и да се повремено дружим већ нешто више од 10 година. Престолонаследник Александар Други и Принцеза Катарина су сакупили у свету и донирали милионе и милионе евра помоћи за народ у Србији, а да од народа нису узели ништа (без обзира на гнусне таблоидске лажи против њих и саме монархије). Тиме су се сврстали међу највеће (ако не и највеће) приватне задужбинаре у Србији. Ту су и предивни млади људи, Принц Филип и Принцеза Даница Карађорђевић који су, својевољно, са својим трогодишњим сином Принцом Стефаном дошли да живе у Србију као подстанари и који учествују у низу хуманитарних и родољубивих акција. Затим, морао бих да издвојим и предивне младе људе Принца Михаила и Принцезу Љубицу Карађорђевић који, са својом ћерком, Принцезом Наталијом, живе у Тополи као сасвим „обични“ људи и организују низ акција, дајући све од себе за српски народ, Србију и све њене грађане.

-Монархија је вишевековни аманет који су нам заветовали наши Преци, а уједно и сигурни пут до националног обједињења. Колико је однос према прецима битан за вас, и колико по вашем мишљењу такав однос треба да буде смерница за будућа покољења?

Краљ је Краљ свих Срба, док је председник републике само то-привремени председник републике, кога партија доводи на власт. Национално обједињење је једино могуће под Круном јер је то капа под коју можемо сви да станемо и тачка око које можемо сви да се окупимо. Однос према прецима о свест о њима је витална за здрави развој, напредак и опстанак сваког народа, па и српског. Ако бих, на пример, ја као појединац био потпуно незаинтересован за жртву и муке мојих чукундедова кроз Албанску голготу, Кајмакчалан, итд. које су они изнели за цео народ, најсветије циљеве и конкретно за мене и моју бољу будућност онда бих, у том случају, био оперисан од љубави, на првом месту, а тиме и бих био неспособан и за сваки напор и допринос за опште добро-од стварања здраве уже породице, до општег добра. Дакле, без поштовања и угледања на најсветлије примере предака нема здраве будућности.

-Шта би Србија и Српски народ добили обновом Монархије? 

Ослобођење, повратак изгубљеног угледа и своје крсно име ,како је говорио патријарх Павле. То су неке од ствари на првом месту. Ослобођење од партократије и клицу слободе која је, у Србији, више него угрожена. Навео бих два примера која сам лично доживео и који су, за мене, били немерљива част. 2015 сам био на прослави 70. рођендана Престолонаследника Александра Другог Карађорђевића, а 2017 сам био на свадби Принца Филипа и Принцезе Данице. Оба пута на Краљевском и Белом двору у Београду (који им нису враћени, још увек, већ само дати на коришћење) и оба пута сам имао прилике да видим и да разговарам и фотографишем се за успомену са неким од најугледнијих личности на светском нивоу. Тада су долазили шведски Краљ Карл Густав XVI и Краљица Силвија, затим оба пута шпанска Краљица Софија, Кнез Алберт од Монака, шведска Престолонаследница Викторија која је на венчању била кума Принцу Филипу и Принцези Даници и многи други. И сви они су у Србију дошли искључиво због Карађорђевића и њихових догађаја и ни због кога другог. О томе медији готово да нису ништа јавили (посебно за рођендан Престолонаследника) и о томе народ већином ништа не зна. Са друге стране на инаугурацији тренутног председника Србије, као и на инаугурацији претходних није се појавио практично нико битан, у том смислу. Са шпанском Краљицом Софијом сам имао прилике да разменим нешто више речи и управо смо разговарали о томе шта би све Србија могла да постигне као монархија.

-По Вашем мишљењу, колико је однос матице и дијаспоре важан И колико обнова монархије може утицати на побољшање веза матице и дијаспоре? 

Изузетно важан. Свака нормална држава води рачуна о својој дијаспори. Наша дијаспора је препуна најбољих људи који би Србији могли да дају немерљив допринос својим знањем и залагањем. Што се тиче будуће српске монархије и српске дијаспоре опет бих поновио-краљ је Краљ свих Срба, ма где били. Поред свега и сами Карађорђевићи су били принуђени да деценијама буду у емиграцији, па је и њима добро познато са којим се све изазовима може наћи српски идентитет у туђој средини. Шта би све Матица и дијаспора могле заједнички да постигну је тек широк спектар могућности.

-Да ли би сте на позив удружења Срба и Пријатеља Михајло Пупин Викен Норге посетили Краљевину Норвешку и одржавали стручно предавање? 

Са највећим задовољством бих се одазвао позиву.

Интервју за сајт Српска историја водио Бранко Димески
Back to top button