Банђур: Акценти из неизговорене дискусије поводом Извештаја ЕУ о напредовању Србије за 2021.
Присетимо се и да су неке државе (Румунија и Бугарска) “преко ноћи” примљене у ЕУ, без испуњености елементарних услова, али из јасних геополитичких разлога НАТО-а. Циљ је био територијално одсецање Русије од Балкана, Јадранског и Средоземног мора.
Да одмах разјасним, искључиво из објективних техничких разлога, недостатка времена, нисам био у прилици да продискутујем Извештај Европске Комисије о напредовању Србије за 2021.
У овом тексту, акцентоваћу и коментарисати само најинтригантније делове тог извештаја.
Србија је 2008. потписала Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском Унијом, који је ступио на снагу 2013.
Јанура 2014. отпочео је преговарачки процес подељен у 35. преговарачких поглавља.
Након припреме преговарачке позиције за одређено поглавље и позитивног Извештаја о испуњености мерила за отварање поглавља од стране Савета ЕУ, прва поглавља отворена су децембра 2015. године.
До данас, децембра 2021. отворено је 18 од укупно 35 поглавља.
Два поглавља су привремено затворена, али забрињава да ниједно поглавље није коначно затворено.
После двогодишње паузе стекли су се услови за отварање нових поглавља која су ревидираном методологијом обједињена у 6 кластера, изузимајући поглавље 34. и поглавље 35. које се односи на тзв. Косово. Ова два поглавља остала су ван кластера.
У овом тренутку, отворена су сва поглавља у првом кластеру ОСНОВЕ, и испуњени су услови за отварање трећег кластера КОНКУРЕНТНОСТ и четвртог кластера ЗЕЛЕНА АГЕНДА.
Да подсетим, услови за отварање кластера су испуњени када су испуњени услови за отварање свих поглавља који му припадају.
Извештај Европске Комисије за Републику Србију за 2021. (заправо за извештајни период Јун 2020. – Јул 2021.) написан је коректним наративом. У одређеним областима констатује се и квантификује напредак Србије, у неким другим констатује недовољан напредак или изостанак напредовања и указује које промене треба направити. И поред тога што је овај извештај повољнији по нас од претходних, очигледна је уздржаност и шкртост у позитивном оцењивању напредовања Србије.
За отварање трећег и четвртог кластера, што се у извештају ЕУ препоручује, неопходна је сагласност свих држава чланица Европске Уније. Ово значи да преговарање може да заустави било која чланица ЕУ која има “нерешена” питања са државом која је кандидат за чланство или једноставно оцени да је приступање дате државе супротно њеном интересу. Ово процесу преговарања даје црту крајње неизвесности до самог завршетка.
С обзиром да се Извештај у неким деловима ослања и на мишљења ОЦД које делују у Србији, у тим деловима критика је пренаглашена и оцена стања пристрасна.
Захтев из Извештаја да “наратив о стратешком опредељењу Србије за прикључење ЕУ буде ПРОАКТИВНИЈИ И НЕДВОСМИСЛЕНИЈИ”, повод је за промишљање на ту тему.
Став ЕУ у вези прихватања Србије, и уопште земаља Западног Балкана, није конзистентан.
У самој ЕУ присуствовали смо полемици да ли прво преуредити и реформисати ЕУ па ићи на проширење, па чак и двоумљењу да ли је даље проширење уопште смислено с обзиром на унутрашње проблеме у самој ЕУ.
При овом, свака држава чланица је имала свој став о томе, а за сваку одлуку неопходан је концензус свих држава чланица којих је у овом тренутку 28.
Са Србијом је отворено 18 поглавља али ниједно није затворено. Којом динамиком ће се процес преговарања одвијати нико не може да гарантује па чак ни да предвиди.
У сред преговора ревидирана је методологија преговарања. Уместо испуњености услова за отварање појединачних поглавља неопходно је испунити услове за отварање свих поглавља из групе сродних поглавља која се назива кластер. Да ли ће се процес приступања окончати за 10, 20, 30 година или никад, то нико не зна.
Пријем у чланство не зависи само од испуњености услова већ и од политичке воље и концензуса држава постојећих чланица.
Присетимо се и да су неке државе (Румунија и Бугарска) “преко ноћи” примљене у ЕУ, без испуњености елементарних услова, али из јасних геополитичких разлога НАТО-а. Циљ је био територијално одсецање Русије од Балкана, Јадранског и Средоземног мора.
Осим тога, Хрватска је примљена у ЕУ и поред протеривања 250.000 етничких Срба са своје историјске земље и промене Устава у којем је српски народ избрисан као други равноправан и конститутиван народ. Хрватска је примљена и без јасног одређена власти и јавности према геноциду над српским народом у Другом светском рату, шта више, уз величање усташтва и актера геноцидне политике.
С друге стране, Србији се јасно саопштава , и кроз текући Извештај, да је услов за прихватање у чланство “СВЕОБУХВАТНИ И ПРАВНО ОБАВЕЗУЈУЋИ СПОРАЗУМ О НОРМАЛИЗАЦИЈИ” са тзв. Косовом.
Ако знамо да се Приштина у преговорима поставља крајње деструктивно, постављење горе наведеног услова Србији, само охрабрује Приштину да настави деструкцију у процесу нормализације односа са Београдом, рачунајући да ће Србија кад тад прихватити све њихове захтеве услед жеље да се што пре нађе међу чланицама ЕУ.
Брисање горе наведеног услова из поглавља 35. било би у функцији освешћивања Приштине – стране која испољава деструкцију и сигуран сам да би помогло процесу нормализације односа са Београдом.
У извештају се коректно наводе споразуми који су претходно договорени а Приштина их није испунила.
Оно што смета је “пацка” Србији “да уложи даље значајне напоре уздржавајући се од било каквих једностраних деловања и ….” Ако знамо да су једнострани потези навика и специјалност Приштине и да се Београд тиме није користио, те да сви проблеми потичу од једностраних поступака Приштине или неизвршавања преузетих обавеза, ово је не само сувишно у Извештају за Србију.
Када се све напред наведено узме у обзир, спољнополитичка позиција и наратив Србије примерени су реалној ситуацији. Србија и поред потпуне неизвесности процеса приступања ЕУ, при чему мало шта од ње зависи, истиче то као своје стратешко опредељење. Такође, односи Србије са Русијом и Кином недвосмислено се опредељују као стратешки из вишеструких разлога а не само зато што Србија не сме да игра на једну несигурну ЕУ карту.
Наше законе прилагођавамо европском законодавству пре свега због добробити наших грађана, јер закони европских држава у центру пажње и бриге постављају грађанина. ЕУ Србији у области унутрашњег друштвеног уређења треба да буде узор.
Критика у вези поглавља 31. Спољна, безбедоносна и одбрамбена политика, захтева посебан осврт.
Србији се замера не усклађивање са декларацијом ЕУ о Хонг Конгу, и санкцијама наметнутим Русији. Замера се и гласање против резолуције Генералне скупштине УН о милитаризацији Аутономне Републике Крим.
Наводе се посете Београду два висока руска званичника која се налазе на листи санкција ЕУ. Наводи се да је Србија истицала руску и кинеску помоћ на почетку пандемије Ковид 19.
Уз низ сличних детаља које треба схватити као критику, наводи се “да је председник Републике Србије у јулу 2021. дао изјаву на виртуелној свечаности поводом 100. годишњице Комунистичке партије Кине”.
Закључак поводом поглавља 31. да Србија у наредној години треба да:
- ПОБОЉША СВОЈЕ УСКЛАЂИВАЊЕ СА Заједничком спољном и БЕЗБЕДОНОСНОМ ПОЛИТИКОМ ЕУ…..
- усвоји акционе планове за примену НОВИХ СТРАТЕГИЈА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ И ОДБРАНЕ, НА НАЧИН КОЈИ У ПОТПУНОСТИ ОДРАЖАВА ЕУ ОРИЈЕНТАЦИЈУ СРБИЈЕ У ОВИМ ОБЛАСТИМА.
намеће став:
Европска Унија мора да уважава нашу ПОСЕБНОСТ У СМИСЛУ ВОЈНЕ НЕУТРАЛНОСТИ и не може од Србије да очекује усклађеност типичну за чланице ЕУ које припадају НАТО пакту.
Чињеница је да је безбедоносну политика ЕУ детерминише НАТО пакт, а то значи Вашингтон и Лондон који се налазе ван ЕУ.
Безбедоносна политика ЕУ против је стратешких и суштинских интереса великих земаља ЕУ јер је им је наметнута са циљем да спречи њихову економску сарадњу са Русијом, као својим природним партнером. Зато је упркос све оштријој реторици Вашингтона према Русији, све гласнији француски став да је Европи потребан сопствени систем безбедности и европска војска, и да Европа у Русији треба да види партнера а не противника. Ово је Макронов повратак политици чувеног генерала Де Гола, Европа са Русијом а не против Русије.
Све је већа раштимованост политике чланица ЕУ и уместо да се поради на успостављању стандардна унутар саме ЕУ, присутно је стално подизање лествице за приступање нових чланица. Пољски Уставни суд донео је одлуку да је домаће законодавство изнад европског. Зар та два законодавства нису усклађена? Упркос наметнутим санкцијама Русији од стране Вашингтона и Лондона, које ЕУ верно следи, свака чланица ЕУ има сарадњу са Русијом у оквиру својих интереса. Осим Италије и Мађарске добру сарадњу са Русијом има и Берлин у области гасног аранжмана са Москвом. Трећина европских потреба за гасом задовољава се из руских извора.
Недавно формирање “ужег НАТО савеза” В. Британија, САД и Аустралија издваја англосаксонско језгро алијансе које своју политику намеће осталима. Интерес Француске, савезника, велике државе и нуклеарне силе, језгро алијансе прегазило је преко ноћи.
Коментар заслужује дискусија угледне посланице СВМ која се ближе бави европским интеграцијама. Она се на пленарној седници Народне скупштине обратила два пута.
Навела је анкету која је урађена са српском омладином узраста 18-24 године, и резултат да највећи део младих Срба највише воли Русију, што је по њеном мишљењу поражавајуће, с обзиром на прокламовани циљ уласка Србије у ЕУ и улагања која ЕУ чини у Србији.
Е, сад!
Сматрам да љубав према Русији и поштовање правних тековина и достигнућа ЕУ нису у сукобу.
Имајући у виду чврсту генетску, верску, идентитетску, историјску и културну везу српског и руског народа сасвим је природно да српска омладина највише воли и поштује Русију. И то не повлачи по било каквом аутоматизму негативан став према другим народима и државама, а посебно не према Европској Унији.
Јавност је добро упозната да 62% робне размене остварује се са земљама ЕУ, и да две трећине директних страних улагања долази из ЕУ. И то је неспорно.
Истоврмено, јавност је добро обавештена о европској предприступној помоћи кроз ИПА фондове.
Али јавност памти да су земље запада подржали све сепаратисте који су разарали СФРЈ деведесетих година прошлог века, одневши са собом српске територије. На крају, јавност памти учешће земаља ЕУ у НАТО агресији на СРЈ и отимачини Косова и Метохије ратом и каснијим признањем тзв. државе Косово, од чега се уздржало свега 5 од 28 чланица ЕУ.
Супротно томе, Русија у свим међународним институцијама и Савету Безбедности УН заступа међународно право и интерсе Србије и српског народа у целини. Русија је 2015. у СБ УН спречила британску резолуцију којом би српски народ био обележен као геноцидан за сва времена.
Русија стоји на позицијама Резолуције 1244 по питању КиМ и недавно је у СБ УН спречила повлачење мисије УНМИКа са КиМ. Повлачење мисије УНМИКа била би крупна победа оних који заговарају косовску независност.
Русија и Кина нису верификовале у СБ УН мандат високог представника за БиХ. Русија није дозволила да се дотични недавно обрати СБ УН.
Тако да, није све у новцу тј новчаној помоћи и промоцији. Поштујемо помоћ ЕУ, али имамо у виду и да је противправна агресија на СРЈ нанела Србији несагледиву материјалну штету. Санкције запада које су претходиле томе ослабиле су нашу привреду и њену конкурентност.
Наша војна неутралност и стратешки односи са Русијом су нешто чега се Србија не може одрећи. Ако ЕУ то не може да прихвати, то значи само једно: говоре ЕУ, а заправо мисле НАТО пакт!
Проф. др Милош Банђур, народни посланик
Приредила, Српска историја