Зорица Пелеш и Радмила Тонковић: Одлазак легендарног лекара-чаробњака
За сајт Српска историја говоре Зорица Пелеш и Радмила Тонковић: ИСКРЕНО И ИЗ ДУШЕ, О ПУТУ БЕЗ ПОВРАТКА РАТНOГ ХЕРОЈА У БЕЛОМ МАНТИЛУ, КОЈИ ЈЕ СПАСАВАО И У ЖИВОТ ВРАЋАО ХРАБРЕ СРПСКЕ РАТНИКЕ КРАЈИНЕ И САРАЈЕВА!
У предвечерје једног од највећих хришћанских празника – ВАСКРСА скоро нечујно, без великог шума, остављајући тек скромни запис о себи и своју танану жељу да га на путу до звезда испрате чаробни звуци “МАРША НА ДРИНУ”, настанила се у небеско плаветнило једна од најблиставијих звезда српске хирургије.
Звезда која ће остати упамћена не само по свом умилном лику и прекрасном имену , које означава и милост и драгост, већ и по свом ЈУНАЧНОМ срцу и најраскошнијем умећу својих чаробних руку.
А захваљујући неуморном Ђорђу Бојанићу сазнала сам и за дивног др Миодрага Лазића из текста, који је Ђорђе објавио на свом сјајном сајту “Српска историја.”
ДАНАС ЈЕ ДАН ЖАЛОСТИ У СРПСКОМ САРАЈЕВУ!
Физички нас је напустио дивни син српског народа др Миодраг Лазић, човек доследан и достојан Хипокритове заклетве, див и горостас и потомак јунака из свете земље Немањића – са јуначке планине Озрен, касније војног пилота Лазића.
Син елитног пилота, Миодраг Лазић је рођен у Земуну 31.маја 1955. године, где је и завршио основну школу, а затим је отац официр премештен у Ниш. У том граду Лазић завршава гимназију, а затим у Београду студије медицине. Као студент, активно се бави спортом – одбојком и фудбалом.
Специјализацију из хирургије завршава на ВМА у Београду, у својој тридесетој години, и постаје један од најмлађих наших хирурга. Потом, годину дана ради у Војној болници у Нишу, а онда прелази на нишку Хируршку клинику Клиничког центра.
Осећајући љубав према родној груди и љубав према коренима, притекао је у помоћ свом српском роду, када су почеле да крваре његове ране у страшном рату 90-их година прошлог века на Банији и Кордуну, а потом у Босни и Херцеговини, јер су га „болеле све ране његовог рода“, како је певао његов земљак чувени Алекса Шантић: „ Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца…». И патила је Лазићева душа, због чега 1991. године одлази да као хирург помогне Српском роду на Банију и Кордуну, где остаје целу годину дана, а после тога четири године лечи и оперише борце и становнике на Сарајевском ратишту.
У Српско Сарајево сам данас позвала телефоном моју колегиницу професора српског језика Гордану Елез, која ми је одмах са сузама рекла:»Познавала сам лично доктора Лазу и не могу да верујем да га је од нас отргао тај подмукли вирус…он је био заклетва нашег града, спас наше Српске државе, хиљаде људи је спасао и никада није био ни уморан, ни сетан, увек весео и спреман да помогне. Оперисао је рањенике на ливади, Јеремићу је руком ушао у груди и масирао мртво срце и оживео га, све је могао и чинио…он је био чаробњак и не могу и нећу да верујем да га више нема…» – заплакала је и даље није могла да говори…
Цела Република Српска тугује и плаче – његови вољени Крајишници, Срби Сарајлије, са којима је напустио овај град у страшној колони живих и мртвих, јер су сарајевски Срби понели са собом своје мртве ка Палама, Романији, Вишеграду, ка вољеној Србији…Ти храбри Срби су знали, да се никада неће вратити у свој херојски брањен град (отет у миру од светских србомрзаца)и одувек су знали, да их у свему може да спасе једино СРБИЈА, из чијег херојског и царског града Ниша је дошао и њихов спаситељ др Миодраг Лазић и удахњивао им живот пуне четири године, дубоко преживљавајући с њима ратне страхоте. Обавио је преко 3.500 тешких операција и хиљаде других хируршких интервенција у ратној приручној болници «Жица-Блажуј» на Илиџи, где је Међународни црвени крст задивљујуће констатовао «само» 5% смртност у паклу званом Сарајевско ратиште. И све је издржао др Лазић и вратио се у свој вољени Ниш на место директора Клиничког центра, али је од 1996. године могао да усни и спава само један сат, након чега се редовно будио, па опет спавао један сат…што је понео као последицу ратног сарајевског пакла, страшнијег од Дантеовог са девет кругова.
А онда…налете невидљиви непријатељ и однесе на вечни починак непобедивог доктора Лазу у вечност и легенду…И широм Републике Српске и Републике Србије ори се МАРШ НА ДРИНУ, по Лазиној последњој жељи, оплакују га обе Отаџбине као што се плакало за свим великим српским војсковођама.
А ја, ганута и потресена до срца, до мозга, питам – ЗАШТО о свим нашим најумнијим и најхрабријим и највеличанственијим људима-људинама сазнајемо тек када нас заувек напусте…Овај човек је био НАДчовек и бранио је своју Србију у наметнутом грађанском рату у Босни и Херцеговини, када су многи мислили да је то далеко од њих…када су бомбе падале само на Србе у Републици Српској, па онда од истих НАТО-непријатеља бомбе само на Србе у Србији…Знам, да је херојски Ниш добио још једног у низу својих славних јунака и да ће овог хуманисту и лекара прогласити за хероја и његово јуначко људско дело уврстити и у уџбенике историје, као и његов РАТНИ ДНЕВНИК, јер српска деца морају да памте своје најбоље сународнике – хероје. Орден «Светог Саве» је српски патријарх Павле уручио човеку и хуманисти, јер се он кретао и живео путевима СВЕТОСАВЉА!
Хвала Вам докторе Лазићу за људскост, за храброст, за величину и херојско дело у спасавању рода српског!
Клањам се пред Вашим ликом – ликом ХЕРОЈА и у рату и у миру!
Амин!
Пише, проф. Радмила Тонковић, прва жена – ваздухопловни новинар и прва жена-ваздухопловни уредник на Балкану у часописима – “Аеромагазин”, “Наша крила” и “Мома-Гласник”, а као списатељ, новинар, публициста и преводилац пише и објављује у многим часописима у земљи и иностранству и члан је “Удружења новинара Србије” и “Међународног Удружења словенских новинара” и добитник је Дипломе и Златне медаље Савеза новинара Русије.
Приредила, Српска историја