Бојанић: ДА ЛИ ЈЕ ВРЕМЕ ДА „КУЋА ЦВЕЋА“ ПОСТАНЕ КУЋА СЕЋАЊА НА СВЕ СТРАДАЛЕ СРБЕ

Можда је време да „Куће цвећа“ добије своју праву намену… и да буде место сабрања српског народа, јер народ који заборавља своје жртве полако заборавља и себе.

Можда је дошло време да Срби коначно поставе једно једноставно, али суштинско питање: шта ће бити са „Кућом цвећа“ и да ли је нормално да у срцу Београда, на најлепшем месту и даље стоји симбол једне пропале идеологије и једне државе која је, под паролом ,,братства и јединства”, годинама потискивала српско национално памћење, док су места страдања нашег народа остајала без достојног обележја, без државне бриге и без простора на којем би се Срби сабирали и помолили за своје мртве?

Ако је већ дошло време да се историја погледа трезвено и без идеолошких наочара, онда не би било нелогично да се посмртни остаци Јосипа Броза Тита преместе у Кумровец, ако тамо постоји воља да их прихвате, или да буду сахрањени на неком од београдских гробаља, јер је ред да један човек и једна епоха коначно престану да заузимају простор који би могао да постане нешто много важније за читав српски народ… и његове корене.

Тај простор је узурпиран и отет породици београдског индустријалца и политичара Милоша Савчића, чија је имовина после Другог светског рата национализована. Савчић је био један од најбогатијих и најзначајнијих предратних београдских привредника, а његова породица је после рата остала без великог дела имовине.

На месту „Куће цвећа“ могло би да буде подигнуто Место српског сећања, велики меморијални комплекс, маузолеј и духовно место сабрања посвећено свим српским жртвама двадесетог века, али и свим српским страдалницима кроз нашу новију историју, од Балканских ратова, Великог рата, преко Другог светског рата и страдања у НДХ, до погрома, ратова и прогона деведесетих година, као и до страдања наших јунака на Кошарама и Паштрику.

То не би био простор мржње према било ком народу, нити место на којем би се подизале нове поделе, већ место истине, молитве и памћења, јер човек који поштује своје жртве не мора због тога да мрзи туђе, али народ који не поштује своје мртве, који своју децу не учи ко су били њихови преци и кроз какве су муке, страдања и заблуде пролазили, оставља своју будућност без темеља.

Замислите да у самом срцу Београда постоји место на којем би човек могао да уђе у капелу, запали свећу и помоли се за све пострадале Србе чија имена никада нису добила достојан споменик, за оне који су побијени у Јасеновцу, Јадовну, Јастребарском, Велебитским јамама, на Пагу и у бројним логорима НДХ, за српску децу која су страдала само зато што су била српска, за породице које су нестале у пламену, јамама, кућним праговима и логорима, за наше претке страдале у Великом рату, за жртве Другог светског рата, за оне које су убиле Хрвати – усташе, жртве Бугарског зулума и терора у оба светска рата… али и за све Србе који су страдали од различитих војски и режима током бурног двадесетог века.

Ту би морало да постоји место и за жртве Косова и Метохије од шиптарског зулума, за страдалнике деведесетих година, за прогнане и протеране и отете… за жртве „Олује“, за страдале у Сарајеву, Подрињу, Крајини и на другим просторима на којима су Срби остављали своје домове, гробове и животе, али и за наше војнике који су на Кошарама и Паштрику бранили своју земљу, своје саборце и оно што су сматрали светињом.

А у том великом простору сећања морало би да буде места и за српске војсковође, официре који су обележили наше време, за људе попут генерала Ратка Младића, Радована Караџића, Небојше Павковића… Драже Михаиловића и других личности чија ће историјска улога, без обзира на савремене политичке и судске оцене, једнога дана морати да буде посматрана у целини, кроз време у којем су живели, ратове које су водили и историјске околности које су обликовале њихове одлуке.

Ту би морали да се нађу и споменици Стефана Немање,  Светог Саве,  Цара Душана, Кнеза Лазара, Деспота Стефана Лазаревића, Карађорђа, Милоша Обреновића, свих Српских војвода из Великог рата… и духовника светих Николаја Велимировића,  Аве Јустина и патријарха Павла…

Али најважније од свега било би да то место не буде само музеј, већ место молитве и сабрања.

Српски народ мора да добије простор у којем ће се сваке године окупљати на дане великог страдања, где ће деца долазити да уче историју кроз разне поставке и видео материјале, где ће школске генерације слушати сведочанства преживелих, где ће историчари говорити о чињеницама, свештеници служити парастосе, где ће се  долазити да се упале свеће за помен.

Наша култура сећања мора бити подигнута на много виши ниво.

Превише смо деценија живели у систему у којем се од Срба очекивало да заборављају своје жртве како би се сачувала политичка конструкција која је називана „братством и јединством“, а превише је наших мртвих остало без имена, без споменика и без места на којем ће њихови потомци моћи да кажу: овде се сећамо вас и нећемо вас заборавити.

Ми такво место немамо ни дан данас… сем обећања, тужно и трагично.

Време је да се трезнимо од заблуда које су нам годинама говориле да је заборав услов за мир, јер заборав није мир, заборав је само одлагање суочавања са сопственом историјом.

Светосавски народ не треба да гради будућност на мржњи, али мора да је гради на истини.

Свети Сава нас није учио да се одричемо себе да бисмо били прихваћени, већ да знамо ко смо, коме припадамо, шта је наше наслеђе и зашто су нам вера, језик, култура, памћење и жртва предака светиње које се не продају за политичке тренутне интересе.

Замислите, да ми у Србији немамо ни један споменик ни симболичан за жртве Јасеновца.

Зато би једно такво место у Београду могло да буде више од споменика.

Могло би да буде српско место сабрања, место где би се поклонили жртвама, запалила свећа, научила историја, изговорила молитва и пренела порука новим генерацијама да слобода коју данас имају није дошла сама од себе, већ да је плаћена животима многих који никада нису дочекали да виде данашњу Србију.

Не треба нам још једна идеолошка сулуда грађевина… као она када смо се одрекли Српства и постали ,,југословени”, да сопственог џелата не увредимо и ушли у сулудо ,,братство и јединство” које нам је корен разорило и поделило.

Не треба нам место које ће једног човека уздизати изнад милиона оних који су страдали.

Треба нам место које ће показати да је живот српског народа већи од једне идеологије, једне државе и једног политичког вође…. тог Јосипа Броза Тита, који Србин није.

Треба нам место где ће бити записано оно што су нам преци оставили у аманет.

Да се памти. Да се сведочи.

Да се опрости тамо где је могуће.

Да се помоли тамо где речи више нису довољне.

И да се никада више не дозволи да туђа идеологија буде важнија од наших мртвих.

Зато је можда заиста дошло време да се „Кућа цвећа“ претвори у нешто што ће припадати читавом српском народу.

Уместо једног гроба који симболизује једну прошлу епоху, добили бисмо место посвећено  милионима наших страдалника… а само у 20. веку страдало нас је преко три милиона.

Уместо култа личности, добили бисмо културу сећања.

И можда би то био један од најважнијих послова које можемо да урадимо за будуће генерације.

Јер народ који зна где су му гробови, зна и где су му корени.

А народ који зна где су му корени, много теже ће дозволити да му неко други одређује ко је, шта је и чега треба да се стиди.

Време је да се окренемо сопственим жртвама и интересима. Време је да их подигнемо из заборава. Време је да Срби добију своје место молитве, истине и сећања.

И време је да наша деца једнога дана уђу тамо, запале свећу и чују једноставну реченицу:

„Ово су ваши преци. Они су страдали. Ми их памтимо. И зато ви данас постојите.“

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта „Српска историја“