Бојанић: ЈАСЕНОВАЦ… ОПОМЕНА КОЈУ НЕ СМЕМО УТИШАТИ
Када се помене Јасеновац, не говоримо само о прошлости... већ о испиту савести у садашњости. То је место где истина није само историјска категорија, већ морална обавеза.
Неспорно је да је у оквиру Независна Држава Хрватска (НДХ) спроведен систематски злочин над Србима, Јеврејима и Ромима.
Јасеновац је био његов најмрачнији симбол. То није питање тумачења… већ чињеница.
Крај логора и почетак тишине
Април 1945. године означио је крај постојања логора. Усташе су се повукле, за собом остављајући разорен простор и уништене трагове злочина, као да им је то дозвољено.
Заточеници су кренули у очајнички пробој… у борбу за голи живот.
А онда је наступила тишина. Не потпуна, али довољна да ублажи, замагли и преобликује сећање. И то им се вешто дозволило од нове Комунистичке власти.
Симбол без имена
Године 1966. подигнут је „Камени цвет“, дело Богдан Богдановић… архитектонски снажан, али симболички недоречен, нејасан и без душе.
Без јасног именовања жртава.
Без јасног именовања злочина.
Без крста, без нације, без историјског контекста.
За једне, уметност. За друге, тишина у камену.
Да ли место сведочи истину?
Данас, када човек стане на простор Јасеновца, поставља се питање:
да ли овај простор јасно говори шта се ту догодило?
Нема снажне, недвосмислене поставке која би без дилеме указала да је ту извршен незапамћен геноцид над српским народом.
Нема упозорења које би сваког посетиоца суочило са размерама злочина… од минимум 700000 жртава и више од 500000 Срба.
А народ који памти… зна да је ту страдало преко 700000 хиљада људи.
Срамота која траје
И ту долазимо до најтежег питања… не шта су други радили, већ шта смо ми урадили.
Како је могуће да ни после пада комунизма Србија није донела јасну и недвосмислену резолуцију о геноциду над Србима у оквиру НДХ?
Како је могуће да и даље немамо централно место сабрања… национални меморијални центар за све српске жртве тог времена у НДХ?
Где је српски Јад Вашем? Где је институција која ће систематски чувати сећање?
И можда најболније питање:
како је могуће да ни после толико деценија немамо ни јединствен назив за сопствено страдање?
Јевреји имају Холокауст.
Роми имају свој назив… Порајмос.
А Срби?
Без имена, страдање лакше бледи. Без имена, историја постаје магловита. Без имена, жртве као да поново нестају.
Обавеза, не избор
Ово није питање политике. Ово је питање достојанства. Народ који не именује своју трагедију… препушта је другима да је тумаче. Народ који нема место сабрања… расипа своје сећање. Народ који нема јасну реч… ризикује да му историја буде прећутана.
Путоказ и завет
Јасеновац не сме остати место тишине.
Он мора постати место истине.
Место именовања.
Место сабрања.
Јер ако ми не будемо говорили… други ће ћутати.
А тамо где се о жртвама ћути, неправда никада не престаје.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
