Бојанић: Војни савез који звони као опомена и као огледало… шта нам је чинити

Хрвати имају јасан национални програм који траје више од једног века, држава као врховни интерес, чланство у западним савезима као гаранција безбедности и јединствен наступ према питањима која сматрају виталним за своју државу и етнички чиста држава од Срба, вероватно и ширење територије.

Албански фактор, било у Тирани или у Приштини, годинама деценијама гради политичко, демографско и безбедносно повезивање и стварање Велике Албаније.

Та стратегија није импровизација… она је стрпљива од Призренске лиге (1878), постепена и усмерена ка заокруживању националног простора.

Зато, то све не треба да нас чуди као ни концерти Томпсона… сви они имају свој јасан национални циљ и оквир и у томе су јединствени, ту код њих нема подела, нема ни аутошовиниста.

Ми, Срби, с друге стране, често реагујемо… ретко предвиђамо и сагледавамо опасност као народ.

Поделе као историјска рана

Када се осврнемо на сопствену историју, видимо да су нас најтеже ране болеле изнутра. У Другом светском рату имали смо пет српских формација са различитим идеологијама и приступима: комунистичке партизане, ЈВуО (четнике), недићевце, љотићевце и четнике Косте Пећанца.

Различите идеологије, различити покровитељи, различите визије будућности… а један народ. Стварно незапамћена подела… која нас је дотукла, те последице осећамо и данас.

Брат је убијао брата.

Тај унутрашњи раскол оставио је дубље ожиљке од многих спољних непријатеља.

Данас, осам деценија касније, ми и даље расправљамо ко је био „у праву“, а ретко се питамо: како да нам се то више никада не понови?

О томе нема ни речи у српским уџбеницима..

Да ли су нам данас потребне нове поделе? Да ли нам требају табори, етикете и међусобна сатанизација… и патолошка мржња…  док се други (напи џелати)  уједињују око својих националних циљева?

Срби… народ пресечен границама

Срби су данас народ распоређен у више држава: у Србији, у Црној Гори, у Босни и Херцеговини (Република Српска) има нас и у Македонији…

Дрина је постала граница, иако је вековима била кичма истог братског народа.

О уједињењу са Републиком Српском готово да се и не говори, иако тамо у огромној већини живи српски народ.

Да ли је то питање табу тема?

Или смо, можда, навикли да сопствене националне теме склањамо у страну да не бисмо „узнемирили“ међународне факторе и сопствене вековне џелате?

Истовремено, Срби на Косову и Метохији, у Црној Гори и у Републици Српској често су први на удару политичких притисака.

У времену глобалних потреса… од рата у Украјини до нових геополитичких прекомпоновања, Балкан остаје простор потенцијалних варница.

Историја нас учи да велики сукоби често траже мање просторе као полигоне.

Али страх није стратегија.

Шта нам је чинити?

Одговор не лежи у позиву на сукоб, већ у позиву на саборност.

Светосавски дух нас учи да је народ јак онда када зна ко је, али и када уме да прашта, да гради и да ствара.

Свети Сава није градио мачевима, већ школама и црквама, дипломатијом и мудрошћу.

Он је поставио темељ духовног јединства које је преживело царства, окупације и идеолошке ломове.

Ако желимо да одговоримо на било који савез који нас забрињава, прво морамо изградити савез унутар себе:

Савез Београда и Бањалуке кроз економију, културу и образовање.

Савез Срба у Србији и Срба у Црној Гори кроз очување идентитета и језика.

Савез са Србима на Косову и Метохији кроз конкретну подршку, а не само декларативну бригу.

Најопаснија подела није она међу државама, већ она унутар истог народа.

Патриотизам без мржње

Родољубље није вика, и јунаптво у кафанском заносу, нити претња.

Оно је одговорност. Оно подразумева да чувамо своје, али да не призивамо туђу несрећу.

Србија и српски народ морају имати јасну националну стратегију… мирну, промишљену, дугорочну.

Ако други народи имају право да се повезују, планирају и штите своје интересе, имамо и ми право да размишљамо о свом јединству… у складу са међународним правом, у миру и кроз институције.

Без братомржње. Без унутрашњих ровова. Без нових идеолошких фронтова.

Јер ако нас историја нечему учи, онда је то да нас спољни савези не могу угрозити онолико колико нас могу угрозити наше сопствене поделе.

Завршна мисао

Савези ће се стварати и распадати. Геополитика ће се мењати. Али остаје питање… хоћемо ли коначно научити лекцију из прошлости?

Ако смо народ Светог Саве, онда нам је прва дужност да будемо народ саборности. Јер народ који је уједињен у вредностима, култури и циљевима… тај народ није лак плен ни за један савез.

Поделе су нас коштале превише. Слога нас још није изневерила.

Завршна опомена… без културе сећања нема националне снаге

Осам деценија након Другог светског рата, ми као народ још увек нисмо смогли снаге да изградимо заједнички Маузолеј свим српским жртвама 20. века. Немамо једно саборно место памћења које би обухватило страдале у ратовима, логорима, погромима и етничким чишћењима… од Балканских ратова, преко Првог и Другог светског рата, до страдања деведесетих.

Посебно остаје отворена рана страдања у време . Логор није само историјска чињеница… он је симбол страдања српског народа, али и обавеза да се истина истражује, научно утврђује и достојанствено памти. Око броја жртава постоје различите процене и научне расправе, али оно што не сме бити предмет релативизације јесте карактер злочина и систематски прогон Срба, Јевреја и Рома у том периоду.

Ако желимо национално јединство, морамо имати јединствен и одговоран однос према сопственим жртвама. То подразумева:

озбиљан, институционалан рад на култури сећања,

научна истраживања без политичких калкулација,

достојанствено обележавање стратишта,

јасне и уравнотежене резолуције које осуђују злочине и чувају историјску истину.

Ниједан народ не може бити сабран ако му је памћење расуто, ако се страдање релативизује или прећуткује.

Потреба за новим националним договором

Можда је време да, уместо импровизација и дневнополитичких подела и лакрдија створимо нови национални програм… не у духу конфронтације, већ у духу одговорности.

Данас нам не треба копија прошлости, већ савремена стратегија која ће:

јасно дефинисати националне интересе,

поставити институционалне „црвене линије“ које превазилазе смене власти и политичку буку…

обезбедити да образовни систем не буде простор стида, већ самопоштовања и дисциплине.

Уџбеници морају бити писани у духу истине, научне одговорности и родољубља… без мржње, али и без самопорицања.

Светосавски дух не подразумева искључивост, већ моралну чврстину.

Он нас учи да поштујемо друге, али да не заборављамо себе.

Саборност као услов опстанка и смер

Када будемо имали саборно место сећања, када будемо јасно и одговорно неговали културу памћења, када будемо имали национални договор који не зависи од изборних циклуса… тада ћемо можда бити спремнији да превазиђемо унутрашње поделе.

Наравно, никако не смемо заборавити нашу дијаспору, која мора да се покрене и помогне саборности… као и сви Срби у окружењу. Пример, као што раде Јевреји.

Јединство се не гради против некога, већ око нечега.

Око истине. Око достојанства жртава. Око заједничке будућности.

Без тога, свака спољна претња изгледаће већа него што јесте.

Са тим, и највећи изазови постају савладиви.

Сабраност није слабост… она је највиши облик националне зрелости.

То је само моја визија и смер за будућност, бољитак и смасење.

Живи били и памет у главу.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја