Ђорђе БојанићИнтервју

Др Гаћиновић о кључним питањима из националне историје

За сајт Српска историја говори др Радослав Гаћиновић, научни саветник у Институту за политичке студије, председник Научног већа Института и главни и одговорни уредник часописа Политика националне безбедности. Аутор је великог броја студија о безбедности и тероризму и књига са историјском тематиком.

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

Бојанић: Поштовани Радославе, Ви сте потомак, зачетника и идеолога револуционарног покрета “Млада Босна”, Владимира Гаћиновића како ви сада видите тај револуционарни подухват тих тада младих омладинаца?

Гаћиновић: На почетку ХХ века, Срби су се морали организовати и јавно и тајно. Нису другог избора имали, јер им је опасност претила са свих страна, а искрени савезници су били у проблемима и територијално далеко. Политичка теорија је забележила да је  Млада Босна, омладински ослободилачки покрет са почетка XX века оставила незаобилазну историјску, политиколошку, филозовску и правну  тековину, која подсећа на слободу, храброст, достојанство, национализам у најпозитивнијем смислу речи и на све оне највеће европске вредности тога времена.

Бојанић: Написали сте и књигу Осветник. И ту сакупили и сабрали све познате и непознате чињенице из живота Владимира Гаћиновића, револуционара, оснивача, идејног вође и идеолога Младе Босне, шта би издвојили битно из његовог живота, што јавности није познато?

Гаћиновић: Нажалост, има тога много што можда никада неће бити доступно јавности. Многе тајне су младобосанци однели са собом у гроб. Међутим, ја сам темељито истраживао политичке прилике на Балкану на почетку XX века у којима је живео и деловао један од највећих српских револуционара. Има чињеница у монографији за које ће јавност први пут чути, попут оне да је Владимиров млађи брат Војислав велику Владимирову архиву предао Марку Андрејевичу Натансону у Женеви да је однесе у Русију како неби доспела у руке агенара ЕВИДЕНЦ бироа. Ја сам овој монографији просто начео неке историјске проблеме, неке сам разрадио а на кене сам са мог аспекта ставио тачку. У сваком случају, има много чињеница које ће бити од користи истраживачима и свим оним који трагају за истином о  овим великим и тешким данима наше историје

Бојанић: Како бисте оценили историјску улогу Младе Босне и револуционара?

Гаћиновић: Млада Босна је била једна велика идеја, коју су разумели, радници , сељаци, интелектуалци и сви они који су  се спремали  у БиХ за ослобођење БиХ и уједињење са Србијом. Иво Андрић је тада рекао: “Цијело друштво недостојно хрче, само су будни писци и револуционари“ Дакле, са данашње дистанце посматрано, Млада Босна је била револуционарна ослободилачка прво група, затим организација која је имала најјаснији и најкраћи  плани програм  и то:“ ослобођење – уједињење“ и  почетком 1914. године покрет. Младобосанци су кроз своје активности упорно пропагирали: филозофију национализма и демократских политичких доктрина,  изграђивање националне  свести, стварање култа  националне енергије, рад на стварању модерне националне културе на основу уверења да је национална култура немогућа без националног друштва, а национално друштво без националне државе.

Бојанић: Има много неистина о Младој Босни, шта би издвојили, што вам смета?

Гаћиновић: Сваком добронамерном човеку, посебно оним  ко се бави науком сметају неистине које настоје да замагле најсветлије примере српске историје са почетка 20. века. Уистину Млада Босна представља најсветлији пример борбе за слободу и ослобођење своје отаџбине. Посебно ми смета када се лансирају  коментари некомпетентних људи, који нису усмерени само против Младе Босне, већ против Србије и српског народа у целини.

Бојанић: Аутор сте више књига из различитих области, коју би издвојили?

Гаћиновић: Тешко је аутору посебно издвојити неку књигу, свака је настајала са пуно мотива, труда, научне компетентности а ако бих морао, најзначајнија моја монографија  је двотомна монографија НАСИЉЕ НАД СРБИЈА У XX ВЕКУ – узроци и последице, која је проглашена за капитално дело од стране Министарства за културу Републике Србије и награђена је наградом ПЕЧАТ ВРЕМЕНА, а најдража ми је засигурно  најновија монографија ОСВЕТНИК – Српски револуционар који је променио ток историје.

Бојанић: Ви сте и аутор капиталног историјског дела, двотомне монографије “Страдање Срба у 20. веку”, књиге које сваки Србин треба да има, то слободно могу да кажем. Како сте дошли на идеју да напишете ово вредно дело на коме сте дуго радили?

Гаћиновић: Од раних дана младости сам у мојој породици слушао приче о страдању   Срба у 20 веку. У мени се скупљала та горчина и туга за толиким жртвама мога народа. Одлучио сам пре можда више ое  петнаест година да кренем у ово велико научно истраживање. Давно сам схватио  да  нисам учио историју из оригинала, па сам одлучио да поред интерпретације објективне стварности  током стварања тога дела, дам  научно-критичко мишљење о догађајима који су обележили 20 век  и  предлоге шта је требало урадити с једне стране и и с друге стране апел на будуће генерације да се злочини никада не смеју заборавити, јер ако се забораве поновиће.

Бојанић: Наводите да је на Берлинском конгресу одлучено да Аустроугарска има право да окупира БиХ. Та одлука, чије је спровођење запалило Балкан, донета је и због страха од евентуалног уједињења Срба са две стране Дрине. Да ли сматрате да је ту прекретница и почетак српског страдалаштва?

Гаћиновић: Ту су биле велике геополитичке игре, с једне стране Немачка је планирала да се изградњом пруге до Багдада повеже са  Месопотамијом, а Аустрија је имала велике амбиције да изађе у Солун. Да би се се то остварило требало је Србе покорити и учинити их незначајним фактором на Балкану. Прво окупацијом БиХ спречити уједињење Српског народа а онда је следећи циљ био анексија Србије или њена подела између  Аустрије, Румуније и Бугарске на чему је стално инсистирао начелних генералштаба Аустроугарске војске Хецендорф. Пошто  то није успело, Немци су били главни иницијатори  заједно са Францом Фердинандом  да се Србија нападне и окупира.

Бојанић: Како видите Мајски преврат 1903. и убиство краља Александра и краљице Драге, и то је једна прекретница у историјским токовима?

Гаћиновић: У сваком случају без обзира на велике грешке које је чинила краљевска породица, сматрам да је овакав начин обрачуна био веома штетан и непотребан.

Бојанић: 27. март 1941. како видите овај датум и наметнути догађај?

Гаћиновић: Један од организатора  27. марта, генерал Боривоје Мирковић имао је тада значајне  везе са Британцима. Демонстрације су снимали београдски сниматељи Андра Глишић и Зарије Ђокић. Снимци показују да иза тих демонстрација није стајала КПЈ, такође,  да пароле “Боље рат него пакт,“ “Боље гроб него роб,“  или срп и чекић нису били основни симболи демонстрација. Напротив, демонстранти су скандирали  краљу Петру II, демократији, Русији, Британији. Снимци су шокирали цео свет, а тадашњи британски премијер Винстон Черчил је догађаје у Београду прокоментарисао следећим речима: “Југословенски народ је данас показао своју душу и изабрао свеопшту правду и царство небеско.“  Очигледно, британска обавештајна служба је организовала 27. март. Том приликом је у ту акцију уложила око 350 000 фунти.  Немачка је потписала пакт са тадашњом краљевином Југославијом о ненападању из интереса. Јер, је Немачка  у то време била  југославенски трговински партнер број један, а с друге стране Немачка је била свесна геополитичког значаја југословенског простора. Такође, није могла заборавити  јунаштво српске војске у Првом светском рату, и због тога јој је било стало да Југославија остане неутрална  бар на почетку рата. Вероватно је имала у плану да нападне Србију кад заврши са СССР-ом, а пошто није завршила никада са СССР-м велико је питање како би се ствари на Балкану одвијале. Двадесет седми март је још увек велика енигма, али се ипак  након  више од пола века мора проблемски приступити анализи тих драматичних догађаја. Сигурно је да Срби никада у својој историји нису подржавали нацизам нити фашизам. Исто тако, нису увек били на висини дипломатског изазова, па можда ни тада. Ja сматрам да је 27 март био једна велика антисрпска манифестација коју је организовала Британска обавештајна служба и која је условила муњевите нападе нацистичке  авијације као увод у крваву окупацију и распарчавање земље.

Бојанић: Југославија је убрзо после кобног и непромишљеног  27. марта распарчана, разорена и окупирана.

Гаћиновић: Југославија је врло брзо разбијена, а Србија и српски народ  изложени су  невиђеним страдањима. Требало је тада, присетити се страдања Срба у Првом светског рату и тада за тренутак стати. Стати само привремено, јер Српски народ у целини  се у датом тренутку морао укључити у борбу против нацистичко-фашистичке коалиције. Укључивање целокупног српског народа у ту борбу било би обавезно  нпр. у другој половини 1943. године. До тада би се српски борци прилично сачували, опоравили и спремили за борбу. Да није било 27. марта вероватно Хитлер  не би напао Србију одмах на почетку рата, а био би избегнут и братоубилачки  рат између четника и партизана и сигурно би се спасио страдања велики број Срба у целини. Поставља се и оправдано питање да ли би било Јасеновца и многих стратишта  у којима су страдали Срби на територији НДХ. С друге стране, изненадним укључивањем српских бораца  пред крај 1943. године у рат против нацистичко-фашистичке коалиције био би веома значајан за победу савезника.

Бојанић: У данашње време се сусрећемо са непрестаним смањивањем броја жртава у Јасеновцу? Шта је са злочинима над Србима? То никако да дође у први план. На другој страни смањује се број српских жртава. Ревизија броја жртава све чешће стиже из Хрватске. Шта ми радимо по том питању, сем појединаца?

Гаћиновић: Политичке и научне институције у другој половини 20 века су нажалост  потпуно затајиле. Још увек не знамо колико је страдало Срба 1915, не знамо колико је тачно страдало Срба у стратиштима широм Европе, и у ратовима током 20 века што представља велику неправду према онима који су за слободу дали све што један човек може дати, а то је свој живот. Надам се да ће Србија у наредном периоду уложити максималне напоре да се та неправда исправи.

Бојанић: Зашто Србија нема меморијални центар за све српске жртве, зашто нисмо успели да попишемо све српске жртве?

Гаћиновић: То питање није за мене, то треба питати власт, тј. политичке институције Србије које о свему одлучују .

Бојанић: Шта кажете о сулудој, гнусној југословенској авантури српске политичке елите? Рекли сте да се Српски идентитет топи откад је створена Југославија, шта тачно ту подразумевате?

Гаћиновић:  Срби су заиста били и остали велики народ, али скоро читави XX век, по мом мишљењу, нису имали политичко руководство  достојно њихове величине, јер владари српски нису увек размишљали дубински, већином су ослушкивали и прихватали спољне идеје а не идеје и жеље свога народа. О стварању краљевине СХС српски народ у Србији и Босни и Херцеговини није имао прилику да се о томе  изјасни. Срби  из Босне и Херцеговине су желели, првенствено, уједињење са Србијом а не директно утапање у краљевину СХС. Дакле, Србе о њиховој будућности нико није питао, већ им је силом наметнута  Југославија, коју су многи Срби видели као сопствену тамницу. Глас разума који долази изнутра многи српски владари су потцењивали, за то је  најочигледнији пример извештаја војводе Мишића регенту Александру након обиласка хрватских територија о стварању заједничке државе са Хрватима. У XX веку било је много грешака, које су скупо коштале српски народ у целини. Краљевина Србија је  примљена  у тадашње друштво народа, када је та светска организација имала само 28 држава. Регент Александар Карађорђевић и тадашња српска влада имали су шансу да коначно реше српско национално питање. Била је то, можда, јединствена прилика у историји да се под покровитељством међународне заједнице створи српска држава на етничким српским територијама. О устројству Краљевине СХС велике примедбе имале су силе Антанте, посебно  Француска и Русија. Председник француске владе Жорж Клеменсо  уместо честитке краљу у Београду шаље неку врсту саучешћа, а на мировној конференцији у Версају 1919. године, када је озваничен завршетак Првог светског рата, Клеменсо је  рекао: “Приликом закључења ове наше Конференције мира, ја морам, пре него што сиђем са овог подијума да изразим своје велико жаљење што са политичке позорнице света нестаје једно велико историјско име  а то је Србија.“  Дучић је након стварања Југославије био веома тужан и тада је рекао: “   Српкиње ће рађати Југословене, а  Хрватице Хрвате.“  Дакле, стварањем Југославије српски народ свој национални идентитет утапа у ту антисрпску творевину. Од тада, тј. стварања краљевине СХС – краљевине Југославије српски национални идентитет се губи драстично. Уведен је принцип, сто јача Србија то је слабија Југославија и обрнуте, а и тадашњем српском руководству из непознатих разлога је изгледа одговарало тада слаба Србија што се у наредним деценијама XX века осветило. После Првог светског рата према званичним подацима, у активну службу у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, поред 3500 официра српске војске, примљено је 2590 бивших аустроугарских официра, 469  црногорских, 12 из царске руске војске и тројица из албанских Есад-пашиних јединица. У овај број нису урачунати резервни хабсбуршки “причувни часници“, који су у међуратном периоду били југословенски резервни официри, а у априлу 1941. године су масовно приступили Павелићевом режиму. Велики број високих официра несрпске националности налазио се на кључним командним дужностима, што је код српских и про југословенских официра стварало незадовољство, сумњу и неповерење  у успешно вођење будућег рата. Национална структура официрског, посебно кључног командног кадра није била ни пропорционална ни уједначена. Нпр. од двадесет четири одсека у Генералштабу, само један је био под командом официра српске националности, а остали под командом Хрвата и бивших аустроугарских официра. Тада је краљевина била подељена у  шест административних зона, бановина, које су се поклапале са армијским областима. Једина национална бановина била је Хрватска, а само у једној армијској области командант је био српске националности. Мало су познати подаци да је у  априлу 1941. године у Павелићеву војску прешло: 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 245 мајора, 1005 капетана и 417 поручника Југословенске краљевске војске. Издаја је била идентична и деведесетих година XX века, када су припадници ЈНА хрватске националности масовно прешли у Туђманове пара војне оружане формације. Аустро-Угарска официрска каста у Хрватској је, кад је видела да монархија неумитно пропада, покушала да направи самосталну хрватску војску већ 1918. године паралелно с акцијом до јуче аустрофилских политичара у Загребу, који су прогласили уједињење Славоније, Далмације и Хрватске у Државу Словенаца, Хрвата и Срба. Народно веће те квази државе за начелника генералштаба поставило је Славка Кватерника, који је током Првог светског рата био ађутант фелдмаршала Светозара Боројевића и носилац Гвозденог крста 1 реда. Савезници нису признали те творевине и наредили су им да се потчине српској војсци. “Одани“ Кватерник убрзо је приступио Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца а одмах после немачког напада на Југославију, баш он је 10. априла 1941. године објавио успостављање Независне Државе Хрватске(НДХ), у којој је постао  маршал хрватских оружаних снага и министар домобранства.

Бојанић: Срби су тако постали највећи губитници стварањем нове Југославије.

Гаћиновић: Дакле, без обзира на почетни југословенски занос  и романтизам у том смислу, стварањем  Југославије Срби су постали највећи губитници у сваком смислу. Посебно, Југославија је највећи удар испољила на српски национални идентитет, културу и језик.

Бојанић: После 1918.год. како нам се поновила 1945. год? Поново смо отишли у загрљај џелату који нас је клао и децу нам убијао на најсуровије начине.

Гаћиновић: Да. У НДХ су били једини логори у Европи за децу и то у  У Горњој Ријеци код Крижеваца, Сиску и Јастребарском. Током Другог светског рата у усташкој држави животе је изгубило 74.762 деце, од којих 60.643 је убијено или на друге начине уморено, а злогласни концентрациони логор Јасеновац је гробница 19.432 девојчица и дечака”

Бојанић: Да ли се слажете да нам је југословенство уздрмало темељ нације?

Гаћиновић: Тако је !

Бојанић: Да ли је по Вама, добро да се у школске уџбенике за основну, средњу школу и факултет (катедра за историју) уведе поглавље Српско страдалништво? Мислим да, док не спознамо ту истину, не можемо да кренемо ка бољем сутра.

Гаћиновић: Има више начина да се у школама на свим нивоима изучава страдање Срба, а то што Ви предлажете је за мене потпуно прихватљиво. То је веома важно, јер се како сам већ рекао то несме заборавити. Ако се заборави, понови ће се.

Бојанић: Како видите решење косметског проблема?

Гаћиновић: Ја сам давно у својој монографији “ОТИМАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ дао одговор на то питање. Дакле, треба поделити КиМ на два ентитета уважавајући етничку структуру становништва пре агресије НАТО. Српски ентитет припојити Србији а Шиптарски  да буде република у саставу Србије са свим елементима државности  осим војске.

Бојанић: За крај, како заштитити српске интересе?

Гаћиновић: За одговор на ово питање треба пуно времена и простора. Међутим, треба прво дефинисати витални национални интерес изградити максимално јединство у држави за очување тог  интереса а он се чува непрекидним изграђивањем стратегије одвраћања и узвраћања.

Интервју водиo Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

Back to top button
Close
Close