УТИЦАЈ АУСТРОУГАРСКЕ

Између 17. новембра и 23. децембра 1896. у Бечу су одржана три тајна саветовања, којима је председавао тадашњи министар спољних послова, гроф Голуховски, а њихов циљ је био почетак једне енергичне аустроугарске интервенције у Албанији, чији би крајњи циљ био формирање незевисне албанске државе. Састанцима су такође присуствовали заједнички минастар финансија фон Калај, специјални изасланик и претходни министар барон Цвидинек, шеф одсека Фон Хоровиц, генерални конзул Шмукер и барон фон Баум у својству секретара.

Наравно, за овакву врсту деловања су потребни људи из редова локалног становништва. Неки од главних сарадника министарства спољних послова аустроугарске мохархије  били су опат Примо Доки, фамилија Фрашери и Фаик-бег Коница.

Ко је Примо Доки?  Рођен је у Орошију око 1849. у месту Стаме Булгари у околини Љеша. Био је ђак Collegium Urmanum-a при Пропаганди у Риму. У циљу ослобађања Албаније од Турака ступа у контакт са Гарибалдијем и лидером италијанско-албанског комитета Пјетром Кијаром у Месини, а с друге стране преко Црне Горе са комитетом јужних Словена и Словенским друштвом у Русији. У децембру 1876. сели се на Цетиње, у намери да за свој пројекат освоји симпатије и подршку кнеза Николе. Како учествује у побуни против Турака у насељу Мирдита 1877. хапсе га у близини Гусиња, док је бежао у Црну Гору, након чега га изручују  Цариграду. Папа шаље изасланика који га спасава и доводи у Рим. Затим проводи неко време у Канади и Грчкој. У септембру 1884. прати тадашњег кардинала Антонија Аљиардија, који је послат у Мумбај, као папски изасланик за источну Индију, и ту остаје све до 1887. године. На крају, ипак успева да добије дозволу  османских власти за повратак у Албанију, што и чини 1888. Због свега овога Беч га препознаје као идеалну особу за реализацију својих планова, такође видимо да је   био врло значајан и за Ватикан.

Доки ради на прибављању информација о Албанцима, њиховом карактеру и политичком размишљању, помаже у успостављању контаката између Беча и његових националистичких земљака, врши аустријску пропаганду међу становништвом, активно учествује у усвајању обједињеног албанског алфабета. У блиској сарадњи са Бечом успоставља албанско књижевно друштво и пише текстове националистичког карактера, ради на ширењу идеје о нацији међу Албанцима католичке вероисповести, покушавајући да помири различите гране албанског становништва и обезбеди мир и једнинство међу Албанцима различитих вероисповести.  Беч га финансира све до 1911. године.

Своје политичко мишљење Примо Доки је конкретизовао у Меморандуму о средствима која треба применити за развој аутономије у Албанији, заведеном 14. марта 1897. године у Бечу и написаном у Бечу током његовог боравка у том граду. Овај документ има два дела, први део се односи на неопходна средства за постизање самосталности, док се други део бави оснивањем албанске државе. Оно што је за нас овде значајно је идеја да  територију нове државе треба да чине четири вилајета: Скадар, Косово, Битољ и Јањина, и при том Доки инсистира да пре спајања у јединствену заједничку државу свака од ових области прво постане независна држава.

Није потребно да правим нека додатна поређања, аналогију са данашњим стањем (и до које мере је план реализован) можете и сами да успоставите. О свему овоме (о тзв. Тајним саветовањима) детаљно говори бугарска историчарка Теодора Толева, у свом делу Утицај аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908.

Што се тиче фамилије Фрашери, више њених чланова из различитих генерација је сарађивало са аустроугарском, на различитим пољима, а све у циљу реализације претходно поменутих тежњи, око којих су обе стране пронашле заједнички језик. Овде ћу поменути неке интересантне чињенице попут рада на креирању (кривотворењу) Скендербега као националног албанског јунака, где су се посебно истакли Наим и Семи-бег Фрашери. У недостатку средњевековног албанског краљевства, албански националисти су за свој симбол одабрали Скендербега, чија херојска трагедија има све елементе који су потребни за изградњу мита. Наим Фрашери је написао и једно дело под називом „Istori’e Skenderbeut„. Постоји и више него довољно доказа о српском пореклу Скендербега, али о томе детаљније неком другом приликом.

И наредна генерација чланова породице Фрашери је наставили сарадњу са неким западно-европским државама. Вехби Фрашери (син Махди Фрашерија који је био председник Престолонаследничког савета Албаније) је албански политичар из времена Другог светског рата. Херман Нојбахер га помиње у својим мемоарима, као неког ко је имао задатак да га уведе у политичку ситуацију у Албанији и буде му подршка. Иначе, Херман Нојбахер је био Хитлеров специјални изасланик за Балкан. Пре него што ће доћи у Београд, фирер га шаље у Албанију са циљем формирања независне албанске државе. Своја искуства о дешавањима на Балкану је по завршетку рата преточио у мемоаре. Ови мемоари за нас могу да буду врло значајан извор информација око расветљавањa наше историје, у вези наводне сарадње четника сa Немацима. Чак шта више, Нојбахер се нудио да буде сведок у процесу против генерала Михаиловића, и одбрани га, како сам каже. Наравно, комунисти га никада нису извели на суђење .

Фаик-бег Коница (псеудоним Транк Спиро-бег) је био уредник часописа ’’Албанија’’, који је неко време излазио у Бриселу. Беч ступа с њим у контакт преко грофа Кевенхилера, тамошњег аустроугарског представника. Фаик-бег се школавао на универзитетима у Тулузу и Лиону, идеал му је назависна Албанија, али не верује да је то могуће без подршке великих европских сила.

На крају, видимо да тежње Албанаца за независношћу никада нису долазиле искључиво од њих самих, већ су готово увек биле подржане од стране спољног фактора. Неретко су то чланови једних те истих породица, што би се рекло “с колена на колено“, тако да ме не би чудило да их има и данас. Рецимо, Теодора Толева наводи у поменутом делу, фамилије Вљора и Топтани као неке од утицајнијих породица у Албанији, са којима су тадашње аустроугарске дипломате покушавале да успоставе контакт. Име амбасадорке Косова у САД је Вљора Читаку, наравно можда је то само пука случајност, а можда и има неке везе са овим.  Такође, видимо да је кривотворење историје (које је још увек у току) било једно од примарних средстава за остваривање тих циљева.

На све ово морамо обратити изузетну пажњу, ако мислимо да сачувамо оно што је наше и опстанемо на овом простору. Наша одбрана пре свега треба да се темељи  на научној основи.

Прављење галаме на улицама и стадионима неће ништа постићи.

Пише Живковић Дражен

Српска историја