ТОШИН БУНАР, А БУНАРА НИГДЕ: Земунци, Новобеограђани, да ли знате одговор?

Док данас „јездите“ у свом аутомобилу или градском превозу кроз једну од најдужих улица у Земуну – Тошин бунар, која „одвајкада“ води до Бежаније, јединог узвишења на Новом Београду, запитате ли се како је некада било? Какву историју крије и зашто се зове баш Тошин бунар, кад од бунара ни трага ни гласа нема, а нисте сигурни ни ко је „тај“ Тоша био?

Пре више од два века, још пре давне 1800. године, улица Тошин бунар звала се „Пут за Бежанију“ која се даља настављала на „Бежанијски пут“ и водила је до тадашњег истоименог села.

Но, све се променило доласком богатог Грка Теодора Апостолоса на ово поднебље… Апостолас је заправо био Цинцар, имућни трговац са севера Грчке, који се у Србији обрео бежећи од турског зулума, попут многих његових сународника.

Грци су, прелазећи преко Саве, у Земуну наилазили на хришћански мир и православни дух, па су се многи ту и задржали. Како су били мањинско становништво, они су се сродили са Србима – неки уласком у брак са нашим девојкама, а неки једноставно узимањем српских имена… Баш то урадио је и Теодор Апостолас и дан данас запамћен као Тоша Апостоловић.

Постоје и неки подаци да је Тоша Апостоловић заправо стварно био Србин из Јужне Србије, али нико са сигурношћу не може рећи нешто више о његовом правом пореклу. Но, чињеница је да је рођен 1745. и преминуо 1810. године, те да је заиста он човек коме „Тошин бунар“ дугује име.

Тошине недаће са здрављем

Апостоловићу је досељење у Земун (између 1765. и 1770. године) донео само просперитет – он је захваљујући сапунџијском занату и трговачком умећу зарадио велико богатство, постао утицајни грађанин и добротвор, црквени одборник, а неки записи указују на то да је чак био и председник Земунске цркевне општине у време када је тамо живело око 6.000 становника.

Али, да све не буде идилично, побринуле су се Тошине недаће са здрављем – њега је „морила“ тешка очна болест и слепило је претило да га потпуно обузме.

У наставку приче историјске чињенице подлежу једној интересантној легенди која неретко интригира становнике Београда и Земуна. У истиност предања не можемо сасвим веровати, али у постојање бунара који је Апостоловић подигао нема места сумњи.

Наиме, легенда казује како је Тоша имао необично сновиђење – уснио је једне ноћи како испод његових винограда на Бежанијској коси протиче лековита вода. Глас у сну му поручи како би требало да се попне на узвишење и да с њега откотрља велико буре ка долини. Тамо где се буре заустави, Тоша би требало бунар да ископа, јер ту се налази лековити извор, а потом да се свакодневно умива водом из њега како би поправио вид.

Апостоловић, с вером у чудесно оздрављење и немавши другог избора сем да покуша, послуша задатак из сна. Буре се зауставило у близини данашњег Студентског града, те је ту и саградио бунар са ђермом. Легенда даље прича како је вода из бунара заиста била лековита и да је Тоша заиста залечио своју бољку.

Тошин бунар, а бунара нигде

Убрзо након што је бунар подгнут он је постао омиљено излетиште и место где су се Земунци често окупљали и из године у годину дочекивали уранак (прво ђурђевдански, а онда првомајски). У знак захвалности овом „неимару“ читаво подручје око бунара понело је име Тошин бунар, и то за његова живота, дакле пре 1810. године. Од тада па све до данас, током више од два века, ова улица само је једном променила име и то током Другог светског рата када су је Немци звали Герингова.

Упркос томе што је овом делу Београда враћен стари, свима драг назив, бунар није имао среће да опстане до данашњих дана. Затрпан је после Другог светског рата, јер је у плану била изградња Студентског града у близини, а таква архаична „грађевина“ није се уклапала у тада модерну и урбану концепцију.

Апостоловић је непосредно пред смрт земљиште на ком је имао винограде и на ком је никао сам бунар завештао цркви.

И тако Тоша постаде „легенда“ која живи, ево, већ два века!

Извор: dnevno.rs

Преузето СРБИН.ИНФО