„ТАМО ДАЛЕКО“ ЗА НЕУСТРАШИВО СРЦЕ ПУКОВНИКА НИКОЛАЈА НИКОЛАЈЕВИЧА РАЈЕВСКОГ И ТРИ НЕЗАБОРАВНА ЧАСА ИСТОРИЈЕ

Чувени хор слависта „Лучинушка“ са београдског Филолошких факултета , кога је основао проф.Андреј Тарасјев пре 46 година ,у суботу, 16.јуна 2018.године очарао је својом песмом у преподневним часовима све присутне  у порти манастира Св.Романа, а у вечерњим часовима чаролију своје песме поделио је са Алексинчанима у Дому културе у Алексинцу.

     Била ми је велика част, радост и задовољство да члановима предивног хора „Лучинушка“, на путу према Алексинцу,  „одржим“ мали предчас из историје Алексинца, његове околине и укратко им дочарам лик знаменитог Алексинчанина проте др Стевана М. Димитријевића.

         Био је то дан за незаборав за све чланове хора „Лучинушка“, међу којима има 11 доктора наука,а које су љубазни домаћини из Алексинца, на челу са дивном директорком „Центра за културу и уметност Алексинац“ госпођом Мајом Радоман Цветићанин, дочекали код Ражња и повели пут Делиграда.Био је то први „час“ историје за београдске слависте, који је одржао на Делиграду сјајни проф.историје из Алексинца Зоран Стевановић.

     Други „час“ историје за  чланове хора „Лучинушка“ остаће упамћен за цео живот, јер био је то несвакидашњи „час“ над гробом легендарног пуковника Николаја Николајевића Рајевског у порти манастира Светог Романа код Ђуниса. И овај „час“ за памћење  одржао је  проф.историје из Алексинца Зоран Стевановић, после благослова игумана манастира. А након завршетка „часа“ чланови хора „Лучинушка“ , узбуђени и очарани причом о срцу пуковника Рајевског, које је оставио својој браћи Србима и које се брижно , као највећа светиња, чува у порти манастира Св.Романа, запевали су у част овог легендарног руског хероја „Тамо далеко“ на српском и руском језику. Певали су из срца за једно велико неустрашиво  руско срце и својом песмом дирнули срца свих присутних који су се затекли у порти манастира.

Трећи „час“ историје одржао је славистима проф.Зоран Стевановић на месту погибије храброг пуковника Рајевског,  на Голом брду код  Горњег Адровца , испред и у цркви Свете Тројице, познате у народу  као „Руска црква“ и „Шарена црква“ због њеног очаравајућег изгледа. Новац за куповину плаца, на коме је подигнута ова спомен црква у част сећања на руског хероја пуковника Николаја Николајевића Рајевског, који је Лаву Тослстоју послужио као протопип за лик незаборавног грофа Вронског из романа „Ана Карњеина“, дала је српска краљица Наталија Обреновић. А новац, 50 000 хиљада рубаља у злату, за градњу цркве донела је снаја пуковника Рајевског, Марија Рајевска.

   Испраћај посмртних остатака пуковника Рајевског био је у Београду и њему је присуствовала и његова неутешна мајка Ана, а опело је држао митрополит српски Михаило.

    Др Владан Ђорђевић који је био лекар у пољској болници у Алексинцу, коју су Руси подигли у време српско-турског рата, 1876.године, међу последњима је видео живог пуковника Рајевског. О том тужном догађају записао је:

„…Мало за тим зачу се, како наши напред вичу: Ура! Ура! И тај се радосни глас прилично разлегао.

Хвала ти, Боже, – рече Черњајев па се прекрсти.

У тај мах донеше ђенералу једну цедуљицу. Он је отвори, па видевши да је српски написана пружи је мени да је протумачим.

Погледам потпис.

„Командир батерије, поручник Шамановић.“

– Да, рече ђенерал, то је с Горњег Адровца. Читајте, читајте, докторе!

Ја стадох читати.

„Јављам покорно, да је пуковник Рајевски овога часа, код моје батерије погинуо од пушчаног зрна непријатељског.“

– Ох! – рече Черњајев ухвати се за главу и оде мало у страну.

Остатак је цедуљице гласио:

„Његову сабљу, ордене, сахат, кесу с новцима и џепну записницу ја сам узео на чување до даље наредбе.“

Тај глас нас порази. Мало час је био с нама, онако весо…а сад беше мртав.

Сиромах Рајевски! Нека Бог утеши његову мајку и његовог брата, јер их њихово силно богатство не може утешити за такав губитак.

Черњајев беше блед, али не говори ништа, него гледа преда се.“

Из Горњег Адровца чланови хора „Лучинушка“ кренули су у Алексинац, где су им домаћини спремили ручак за понети, па потом кренули у манастир Липовац. Стигавши у Липовац, били су очарани не само манастиром, већ и прекрасном околином у којој су боравили српски планинари.

По повратку у Алексинац из манастира Липовац, хор „Лучинушка“ одржао је краћу пробу и после мањег предаха наступио је у Дому културе, у оквиру АЛЕФ – а. И наравно, очарао домаћине својим чаробним гласовима, измамивши громке аплаузе публике и певање на „бис“.

И, после раскошне трпезе, праве српске , домаћинске, уследио је растанак са дивним домаћинима и нада госпође Маје Радоман Цветићанин да предивна „Лучинушка , негде на зиму, засветли новом радошћу у срцима Алексинчана.

Хвала , у име хора „Лучинушка“, дивним земљацима проте Стеве Димитријевића на величанственом гостопримству.

Зорица Пелеш