Комунизам

СРПСКИ КОМУНИСТИ СУ БИЛИ СЛУГЕ ТИТА И ЗАПАДА на задатку разбијања српства

У овом контексту указали бисмо на антисрбску делатност тзв. „великих кадрова“ Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, који су били марионете Коминтерне, комунистичке интернационале чије се седиште налази у Њујорку од 1872. године (Види: Perre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28).

Полазећи од чињенице да се Коминтерна ухватила у коштац са српским народом између два светска рата, који се није мирио са коминтерновским намерама, да на подручју Краљевине Југославије створи нове нације и совјетске републике.

Подјармљени „српски“ комунисти- интернационалисти налазили су се у положају марионета коминтерновских антисрбских савезника фабијанаца, бољшевика и интермаријумаца. Све су то радили по плану и намерама Коминтерне и њихових буржоаских ментора и савезника европских и америчких империјалиста-тријалиста, који су предвиђали разбијање српске националне целине, јер им је српски народ био главна сметња за остварење мрачних планова и намера на Балканском полуострву.

Велики део чланова Покрајинског Комитета КПЈ за Србију представљали су у току Другог св. рата између осталих тзв. „велики кадрови“ др Јован Ђорђевић, др Синиша Станковић, др Јеврем Недељковић, др Драгољуб Кр. Јовановић, др Бора Стевановић, др Душан Недељковић, др Павле Савић, др Бранко Шљивић, др Александар Леко, др Петар Јовановић, др Младен Јосифовић, др Васо Чубриловић, др Баја Бајић, др Стеван Ђелинео, др Благоје Нешковић, др Олга Дедијер, Спасенија-Цана Бабовић, Божидарка-Кика Дамјановић, Даворјанка Пауновић, др Иван Рибар са синовима, др Фадил Маглајић, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Коча Поповић, Петар Стамболић, браћа Дедијери, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић, Данило Лекић, Милош Минић, Родољуб Чолаковић, Мирко Томић, Владислав Рибникар, Слободан Пенезић, Марко Ристић, Добривој Радосављевић, браћа Марковићи и браћа Јерковићи…

О животном србском питању, о питању целине, о питању Косова и Метохије тзв. „српски“ комунисти интернационалисти-рајетини, нису предузели ништа да се спрече паклени планови и намере њујоршке, лондонске и московске Коминтерне.

Што се тиче Косова и Метохије биће од интереса, да цитирамо извесне делове из књиге Милоша Аћина-Косте, коју је објавио под насловом „Браниоци Косова“, где између осталог стоји: „Сасвим је разумљиво да ‘југословенска секција Коминтерне’, тј. КПЈ, није могла да поступи друкчије него како Коминтерна наређује. Наређења Коминтерне је плаћени агент Москве Јосип Броз пренео делегатима КПЈ на Петој земаљској конференцији. Тако је у Загребу дошло до ‘осуде’ тобожњих колонијалних метода ‘српске буржоазије’ – читалац треба да уочи да и Хитлер и Ћано, и Стаљин и Броз са подједнаким бесом пуцају на Србе, јер природно претпостављају да ће се Срби борити против нацистичке Немачке и њених савезника – а да Косово и Метохија припадају Албанији.

Такође је поновљено Коминтернино решење, а то практично значи да је пренета Стаљинова жеља, о проглашењу македонске и црногорске нације, као и да Босна и Херцеговина треба да добију аутономију (Види: Владо Стругар, Комунистичка партија и решење националног питања у Југославији – Приоручник за историју Савеза комуниста Југославије, Београд, 1958, стр. 220-222). Да ово нису биле одлуке СССР, оне би изгледале сасвим донкихотске, јер се зна да је тада КПЈ бројала свега 6000 чланова.

Потврду одлуке из 1928 године на Петој земаљској конференцији КПЈ, баш зато што је ова конференција одржана у другој години другог светског рата, о припадању Косова и Метохије Албанији и образовању КП Албаније су Арнаути поздравили са задовољством (Види:Harry Hamm, Albania-China’s Beachhead in Europe, trans. V. Anderson, New York, Frederick A Praeger, 1963, стр. 84-85). Задовољство је недељу дана доцније, кад је Италија напала Грчку, букнуло одушевљење.

Зато се албански и југословенски комунисти слажу са оценом важности ових од Коминтерне наметнутих одлука. ‘Један од најзначајнијих догађаја у животу Партије’, тврде два истакнута комунистичка историчара, ‘била је Пета земаљска конференција КПЈ…(је била) пролетерска парија и највећи поборник интернационализма’ (Види: Јован Марјановић и Перо Морача, Наш ослободилачки рат и народна револувија 1941-1945, Београд, 1958, стр, 20). У име тог интернационализма она је издала Косово и Метохију, па је издвојила Обласни комитет Косова и Метохије, који је дотле био под Покрајинским комитетом КП за Црну Гору, у намери да га по образовању КП Албаније стави под арнаутску надлежност. Због оваквог изричито антисрпског рада ЦК КПЈ се налазио пре рата и све до касног пролећа 1941 године у Загребу, где је несметано радио и по доласку немачко-усташких трупа…
Најновија косовска драма је један од одблесака енглеске перфидности.

Черчилово издајство Равне Горе – он је послао свога сина Рандолфа и свог личног секретара Дикина код Броза – је пружило један од доказа да је већина људи грабежљивог британског друштва била неспособна да схвати значај и последице идеолошког рата. Темељи трагедије не само Бранилаца Косова него и свих осталих Срба и народа чија је судбина лежала у рукама оне моћне птице грабљивице што се звла Черчил леже у по слободу света кобном Техерану, чувеном по Техеранској конференцији 1943 године. У суштини, Техеранска конференција је била тајно опело не само за равногорцима већ и свим осталим демократама Источне Европе.

Од Техеранских одлука до данас Лондон дува у исти рог нечовештва удружујући британски капитал и Брозову диктатуру противу народа Југославије. Порартна Америка такође доларима одржава комунистичку диктатуру у Југославији, док западна Немачка користи обесправљену радничку класу Југославије као своју јефтину радну снагу…“ (Види: Милош Аћин-Коста, Браниоци Косова, Washington, DC, USA, 1973, стр. 13-14, 143-144).

Извор: vidovdan.org

Back to top button
Close
Close