Занимљивости

Српска историја Солуна

Целих седам векова Срби су присутни у Солуну, како српски владари и калуђери, тако српски трговци, књижари, ученици и студенти, а у време Солунског фронта (1916-1918) град је попримио српски карактер због огромног броја Срба и њихових државних институција

Српски краљ Милутин је у Солуну много градио у своје вријеме. Тако је подигао прије 1310. године, три нове цркве – Св. Тројице, Св. Николе „Орфана“ и Св. Ђурђа, а „обдарио даровима“ постојећи храм Св. Димитрија. У Солуну је изградио и „царски двор“ – своје палате гдје је много боравио.

Српски народ је опјевао средњевековног витеза српског „боланог“ Дојчила (Дојчина) из Солуна: „Разболе се војвода Дојчине/ У Солуну граду бијеломе/ Боловао за девет година/ По Солуна не зна за Дојчина…“ То је био војвода Војин Дојчиновић.

По извјештају француског генерала Мармона из 1807. године, наводи се за Солун (град у Турској царевини): „језик грчки и српски. У дистрикту је 200 села, 30.000 муслимана, 90.000 хришћана. У вароши је 60 хиљада становника; две трећине муслимани, једна трећина хришћани.“

У Солуну је до 1896. године српску књижару држао Пера Јовановић. Затим је отворио гостионицу „Велика Источна гостионица“ у којој се Срби приређивали друштвене забаве. Он је отворио још једну гостионицу на булевару Хамидије, под називом „Код Београда“. Српски календар „Голуб“ који је излазио у Цариграду, могао се добити 1899. године у српској књижарници у Солуну, за један грош.

У Солуну је од 1893. године радила српска школа „Дом науке“ у тзв. Куфаловској махали, да би 1896/1897. године ту под истим кровом била потпуна основна школа и три разреда гимназије. Укупно је 1897. године било 14 предавача, од којих 11 у гимназији а три у основној.

Почетком 1897. године добијена је дозвола за отварање још једне основне школе у насељу „Вардар капији“. Та школа је добила име „Дом просвете“, за разлику од оне друге са гимназијом, која се звала „Дом науке“.  Школа са интернатом је смјештена у три зграде.

Црквено-школски одбор српски у Солуну је 14/26. јануара 1897. године у просторијама хотела „Олимпије“ приредио Светосавску забаву са игранком, у корист сиромашних ученика.

Након затварања српске Више гимназије у Цариграду, школске 1899/1900. године, молили су Срби да се дозволи да у Солуну наша гимназија буде потпуна. Пред почетак школске 1901/1902. године то је одобрено, тако да је од тада седмогодишња српска гимназија.

Литерарна ђачка дружина „Дојчин“ основана у Солуну прије ослободилачких ратова.

Постојао је крајем 19. краљевски „генерални“ конзулат у Солуну, тада под Турцима. Ту су 1898. године радили за српске националне и државне интересе: Павле Денић конзул I класе и Иван Иванић писар I класе.

Срби су у 19. вијеку у Солуну „на најлепшем месту“ близу Беле куле, на тзв. „Хиподрому“ имали своју цркву. Тај српски храм посвећен Св. Сави почетком је 1897. године добио нови „диван и скупоцен“ иконостас. Био је то вредан поклон побожног братства из Скита, руског манастира Св. Јована Златоустог.

У Солуну је постојала организована српска црквена општина. Ту се налазио један полусрушен конак, у којем је била собица – капелица. Православни калуђер је ту боравио, молио се и читао молитве вернима. Сав прилог који би добио слат је манастиру Хиландару.

Почетком 1897. године формиран је црквени певачки хор при српском храму, састављен углавном од ученика српске школе „Дом и наука“ . Хор је савладао извођење цијеле литургије по Тихомиру Остојићу у четири гласа.

За вријеме Солунског фронта 1916-1918. године град је попримио српски карактер, због великог броја Срба и њихових државних институција. На западном дијелу града је српско војничко гробље Зејтинлик са православном капелом. Ту је сахрањено 7441 српски војник, који је погинуо и пренет са територије цијеле Грчке. По међународном уговору, дио солунске луке био је под српском – југословенском контролом и ту се извозила роба, за транспорт морским бродовима.

У Солуну је 1934. године освештана зграда нове српске основне школе. Претходна српска школа затворена је наводно 1910. године. У новој школи предавали су управитељ учитељ М. Даниловић и његова супруга учитељица.

Црква св. Ђурђа коју је подигао краљ Милутин

Преузето СЕДМИЦА

Back to top button
Close
Close