Срби Босне и Херцеговине

Србин муслиман штитио своје православне сународнике од усташа

Село Гаре налази се данас у општини Завидовићи у ентитету Федерација БиХ, држава Босна и Херцеговина. Гаре се налазе у близини Возуће која је позната по злочинима муџахедина над Србима на крају одбрамбено-отаџбинског рата. Тада је Возућу са околином, напустило 7 680 Срба.

Село је већински муслиманско. Током Другог свјетског рата из овога села усташе су регрутовали муслимане за своје јединице. Највише муслимана било је у локалној муслиманскј милицији. Неки су ишли добровољно а неки под присилом. Нажалост и у овом муслиманском селу било је оних који су чинили страшне злочине и пљачке над српским становништвом.

Према свједочењима преживјелих Срба након рата, ови милиционери припадали су Хаџиефендић лигији са сједиштем у Тузли. На челу ове легије био је Мухамед Хаџиефендић. Неки од познатих злочинаца из Гара су: Хусић Бего Хакија, Софтић Шахбаз Зајкин, Ђерзић Осман Брајкин, Ђерзић Ахмет Алијин, Ђувић Јусуф Брајкин, Халилчевић Ђулага Сулејманов. Неки од наведених ,илиционер су пред крај рата прешли у партизане или су били писари у локалним мјесним одборима. Према свједочењу Милеве Његомировић 1946. године, Халилчевић Ђулага Сулејманов јој је рекао да ће је убити зато што је препознала своју краву код њега. По њеним ријечима она је и те 1946. године живјела у страху од њега.

Ипак, у селу Гаре било је и часних муслимана. Један од њих Ђерзић Мустафа син Суљин, те 1946. године имао је 66 година. Једно вријеме био је начелник села. Након што се сазнало да помеже Србима и да их сакрива од усташких кољача, смијењен је са тога положаја. На његово мјесто изабран је Софтић Ахмет син Мујагин.

По ријечима Мустафе, усташе су се информисале о њему и сазнале да је „декларисан био као Србин и непријатељ усташтва“. Усташе су га опљачкале „и натовариле на два вагона разне робе у вриједности од око 700.000-800000 Дин“. Живот Мустафин је такође био у опасности и дознао је од једне жене да је чула од усташа „да се ја молим Богу што се не крстим са три прста, иначе би он мене ликвидирао а нато је Францетић рекао, да ће он мени брке почупати“.

Мустафа Ђерзић био је крив што је у својој кући сакрио „26 српских жена и дјеце… а такођер је било  жена и дјеце по осталим кућама у селу“. Живот му је спасио његов утицај међу муслиманима у селу. За њега се заузео и  римокатолички свештеник Владислав Буљан. Сам Буљан је био један од усташких предводника у томе крају.

Крајем јануара 1942. године, пред Мустафину кућу је дошао Јово Мркаљевић из села Вуковина. Почео је кукати и завапио је „Спашавај Мустафа!“. Јово је рекао да је Францетић са својим усташама упао на терен Возуће и околине и да убија Србе и пали српска села. Мустафа је саставио депутацију муслимана који су отишли да од Францетића траже да поштеди њихове комшије Србе: „Ја сам молио испред депутације за горе наведено.“

Францетић је наредио усташама да престану са убијањем Срба. За кратко Срби су били сигурни. У групи муслимана која је ишла да спашава Србе били су, поред Мустафе, још и „Хакија Хусић син Мехин из Гара, Мујчиновић Назиф Халилов из Гара, Шабан Софтић син Халимов“.

Францетићева ријеч о ненападању Срба била је само варка. Након неколико дана Францетићеве усташе крећу да хапсе Србе са подручја Возуће. Сточним вагонима у Сарајево транспортовано је око 360 Срба са овога краја.  То је било у првој половини фебруара 1942. године. Са овим Србима ухапшен је и до Сарајева превезен и Мустафа.

По доласку у Сарајево усташе Мустафу одводе у затвор, а Срби остају на перону у вагонима. Шта је са њима тачно било Мустафа није знао да каже, али је претпоставио да су одведени негдје на ликвидацију: „Каква је судбина задесила Србе мени је остало непознато, али је сигурно да су их усташе поубијале, јер се до данас нису повратили.“ (до 22. фебруара 1946. – Б.Р.)

Након 15 дана проведених у затвору, Мустафа је позван пред Францетића. Он му је саопштио „да је умро Спахо. На самрти је оставио опоруку да се интервенише за мене. Он је рекао да он поштива њега и зато да неће да распитује да ли сам крив или не и да ме ради тога пушта.“ Ријеч је о Фехиму Спахи, реис-ул-улеми муслимана од 1938-1942. године. Спахо је признао и благословио Независну државу Хрватску 1941. године.

Иако није успио да сачува све Србе из његовог краја, Мустафа Ђерзић је многе спасио и залагао се колико је могао за њих. Сјећање на овога човјека, муслимана, Србина, треба бити сачувано. Надамо се да ће овај текст допринијети томе.

АУТОР: Борис Радаковић

Преузето СРБИ У БиХ

Back to top button
Close
Close