Комунизам

СЛОВЕНАЧКО КРВАВО ПРОЛЕЋЕ 1945. (2): Суђено је и мртвима

Свједоци који о времену поратног зла на простору Словеније говоре за овај фељтон увелико се слажу у једном - масовне ликвидације су обављене без суђења. А суђења су била, бар усмено, обећана почетком маја за оне за које се сумњало да су “окрвавили руке”. Иако, бар засад, такав документ није изашао из архива, они који су преживјели словеначку драму вјерују да је такво обећање дао управо Јосип Броз, који га је тако брзо и погазио.

Неки историчари, нарочито они комунистичке провeнијенције, ту и тамо кажу да је било суђења.

Досадaшња истраживања открила су документе који говоре о суђењима учесницима Збјега који је стигао до Словеније. Она, међутим, показују да је суђено – мртвима! Тако је под бројем 2227 Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, заведена Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, на име Сава Вулетића. По овом документу он је крив за убиства “22 мирна сељанина” из Зете, зато што је био члан Националног одбора, који је у то вријеме постојао у Зети. Поменуте сељане су, иначе убили Италијани марта 1942. године. Потомци некадашњег црногорског министра су званично тражили од надлежних да им се достави и образложи одлука о томе због чега је Саво Вулетић проглашен за народног непријатеља, али одговор нису добили. Документ Земаљске комисије Народне Републике Црне Горе заведен под редним бројем 21619 у Архиву Југославије у Београду, добијен је од те установе.

Поменута одлука носи датум 24.08.1946. А Вулетић је стријељан у околини Аранђеловца јуна 1945. пошто је ту спроведен из Словеније заједно с митрополитом Јоаникијем Липовцем!?

И породица Никлановић посједује одлуку Народног среског суда у Бару, од 24. децембра 1945. У њој, између осталог, пише:

“Народни Срески суд у Бару на основу члана 27. Закона о конфискацији одређује поступак за спровођење конфискације цјелокупне покретне и непокретне имовине Никлановић Тома, Влада и браће му из Близкућа, који су рјешењем Среског Народног Одбора у Бару број 7921 од 31. јула 1945. године проглашени ратним злочинцима… А Томо и Митар Никлановић убијени су без суђења, доказивања кривице и права на одбрану, маја 1945. у Камничкој Бистрици!

Судећи према ондашњој штампи радили су, дијелом, и војни судови. “Побједа” од 10. јуна 1946. с наднасловом “Под ударом народне правде”, доноси Танјугов извјештај у којему стоји:

“Војни суд треће југословенске армије одржао је суђење групи ратних злочинаца који су похватани у Хрватској приликом паничног бјекства њихових окупаторских господара. Међу овим злочинцима налази се и неколико истакнутих четничких функционера, организатора сарадње с окупатором и крвавих четничких недјела. У групи ових четничких злочинаца одговарао је за почињена недјела и злогласни усташки пуковник Судар.

Пресудом Војног суда осуђени су на смрт стријељањем, губитак грађанске части и конфискацију имовине сљедећи злочинци и народни издајници:

Велимир Јојић, Васо Вукчевић, др Никола Јерговић, др Душан Кривокапић, Богдан Кривокапић, Милорад Јојић, др Вукота Дедовић.”

Уз најцрње квалификације наводе се њихове краће биографије и сарадња са окупаторима.

Нигдје нема ријечи о томе гдје су и када стријељани, да ли је неко ликвидиран прије суђења и слично. Иако је познато да су поменути прешли Словенију и стигли до Аустрије гдје су преговарали с Енглезима, а потом предати партизанима, нејасно је како су то онда ухваћени у Хрватској. Ту су и друга бројна питања и дилеме око ове штуре информације и њене прецизности. Очигледно је да је главни циљ био да се заплаши народ с једне стране, а с друге оправдају ликвидације у Словенији, о чијој масовности тада није било помена. Ни много, много касније.

Хрватски истраживачи се, међутим, не слажу, као уосталом и другдје широм екс-Југославије, око тога колико је Хрвата страдало на подручју Словеније, током прољећа и љета 1945. Та цифра је у распону од “неколико десетина тисућа до 200.000”, које помињу неки истраживачи. Према писању “Вјесника” од 27. маја 2003. бивши припадник Озне Зденко Завадлав, шокирао је јавност “изношењем чињеница о покољима које су Титове, комунистичке снаге починиле након завршетка Другог свјетског рата, над ратним противницима”. Покољи су се, према ријечима Завадлава, проводили органозовано и систематски, над свим ратним противницима, али и цивилима.

– Ми из словенске Озне и Корпуса народног ослобођења (Кноја) убијали смо словенске домобране, а када бисмо ухватили Хрвате, предавали смо их Трећој армији. Тада је баш у дворцу Бори било заповједништво Треће армије Југословенске војске, која је ондје дошла након ослобођења. У рововима око двора убијали су хрватске домобране, усташе и цивиле – жене, дјецу, старце… То су, углавном, били људи који су се пробијали према аустријској граници, а нису били укључени у Крижни пут. Ондје је убијено неколико тисућа људи.

То је само дио свједочења Зденка Завадлава, наводи “Вјесник”. Бивши замјеник начелника Озне за подручје Марибора, подуго је, прилично документовано, говорио о злочинима који су се догодили након свршетка рата, а које је, према његовим свједочењима, организовала и надзирала, управо Озна. “Заповијед за такве масовне ликвидације, стигла је изравно с врха. Тако се још једном потврдило да је Јосип Броз Тито, заједно са својим сурадницима стајао иза масовних смакнућа заробљених војника и цивила противничке стране у Другом свјетском рату. Вјеродостојност свједочењима посебице даје чињеница да су на свим локацијама на које је указао, откривени докази о смакнућима”.

Завадлав, како наводи хрватски лист, тврди да је на територији Словеније побијено највише до 100.000 Хрвата. Противи се, наводи даље лист, “напухивању” бројки, али је и против оних који их смањују.

– Ја сам данас члан словенског Одбора за откривање и обиљежавање гробишта, а исцрпним смо истраживањима дошли до тога да је у споменуто вријеме на територији Словеније поу- бијано највише до 100.000 Хрвата – рекао је Завадлав.

У Црној Гори, гдје се нарочито послије организовања јунског парастоса жртвама у Камнику 2005. и активности Удружења “Открићемо истину”, отвореније говори о до јуче забрањеној теми, још увијек је јерес помињати имена високих војних и партијских кадрова, који су или боравили тог прољећа 1945. у Словенији, или били везани на други начин за догађаје из маја, јуна и јула 1945.године. Појединци из редова НОР-а негодују што се о томе прича. И пише. Као да је све што је учињено било у складу са законима, војним, цивилним и међународним.

Дисидент сведочи

А мање се зна да се међу првима на тему словеначког крвавог пролећа 1945. године огласио управо Црногорац. Контроверзни Милован Ђилас. Истакнути револуционар, који је веома рано средином педесетих година пеошлог вјека имао “развод” са Јосипом Брозом и који је тако рано постао први и најпознатији дисидент друге Југославије.

Тито је ставио тачку

“Милован Ђилас је у то вријеме”, пише Николај Толстој у својој књизи “Министар и покољи”, “био рангом високи функционер у Титовом Политбироу и један од његових најдражих сарадника. Иако тада није имао директне везе с највећим масакрима, у више прилика је јасно дао до знања колико му се они гаде и колико је огорчен.”

Толстој наводи Ђиласове ријечи: “Наши непријатељи, који су сарађивали са завојевачем или су своје судбине повезали с фашистичким снагама – четници, усташе, домобрани и словенски домобранци – такође су заједно с Њемцима, положили оружје. Неке од тих група пробиле су се до Британаца у Аустрији, а ови су их пак предали натраг нама. Сви су били убијени осим жена и младих људи испод осамнаест година. Тако нам је, барем, у то вријеме било речено у Црној Гори, а исто сам чуо и од оних који су судјеловали у тим бесмисленим, гњевним одмаздама. Та су убијања била потпуно махнита. Колико је било жртава? Према ономе што сам ја у пролазу чуо од неколико функционера запослених у сређивању рачуна, број прелази двадесет хиљада – но врло вјероватно се радило од нешто мање од тридесет хиљада људи, укључујући све три наведене скупине. Били су убијани одвојено, свака скупина на оном терену гдје је била ухваћена. Годину или двије касније било је притужби из Централног комитета Словеније да имају проблема са сељацима из тих крајева јер су подземне ријеке на површину избацивале лешеве. Причали су такође да се хрпе лешева трулећи надимају у својим плитким масовним гробницама, тако да се чинило да тло дише.”

Осим што је признао да су се масакри несумњиво догодили, Ђиласа је, како наводи Толстој, бринуло и питање одговорности.

“Ко је издао наређење за то масовно уморство”, пита се Ђилас. Ко га је потписао? Не знам. Вјерујем да писмено наређење није ни постојало. С обзиром на структуру моћи и на хијерархијски начин издавања наредби, нико није могао спровести такао важан подухват без одобрења с врха. Превладавала је атмосфера освете. О томе није одлучивао Централни комитет. А што ако и јесте? Нема сумње да би Централни комитет слиједио одлуке оних на власти. Ионако никада није било гласања. И ја бих се сложио – вјероватно уз одређено сустезање, које, међутим, не би угрозило моју револуционарну постојаност, моју оданост Партији и моју солидарност с вођством. Као да и није постојала правда, истина и милост изван идеологије, Партије и покренутих маса, као ни изван нас вођа који смо представљали њихову бит! Никада о томе нисмо разговарали, ни у Централном комитету, ни приватно. Једном, док смо водили детаљни разговор – наравно, након сукоба са совјетским руководством 1948, споменуо сам како смо тада отишли предалеко, јер су се међу убијенима налазили људи који су бјежали из искључиво идеолошких разлога. Тито је одмах оштро одговорио, као да је већ одавно дошао до коначног, но ипак врло неугодног закључка: – Ставили смо на то тачку, једном заувијек! Уосталом уз онакве судове…

Милован Ђилас, као један од најближих сарадника Јосипа Броза и револуционар којега су оптуживали и за неке егзекуције које је лично извео током рата на подручју Црне Горе, покушавајући да објасни “словеначки феномен” у контексту “револуционарног времена”, не скрива да су побијени невини. Wartime наводи Ђиласове ријечи:

…”Сигурно је да је међу убијенима било и оних које би и најстрожи и најнеправеднији суд поштедио. Али ратови, а специјално револуције и контрареволуције се важу према догматским и идеолошким критеријумима. Критеријумима који у поступку истребљења постају страст и пракса, навика и врлина. Особа је крива не зато што је можда учинила нешто, него једноставно што је припадала нечему. Бијес и мржња су важни чиниоци у тим одлукама, али не и одлучујући. За те људе је правни поступак изгледао бесмислен, осим у спектакуларним процесима гдје се радило о вођама…”

У разговору 1979. године за Encounter о жртвама насилно враћеним у Југославију (Victims of Repatriation) на питање новинара Георгеа Урбана, који је желио да сазна судбину Југословена које су предали Енглези, Милован Ђилас је упорно понављао бројку од 20.000 до 40.000.

– Можда би било најприкладније – наводи Encounter – завршити овај разговор с темом која је узбуркала јавно мњење у Британији у задњих неколико година – присилна репатријација руских и југословенских избјеглица од стране британске власти у прољеће и љето 1945. Околности, боље речено чињенице, о присилној репатријацији први је изнио најаву Александар Солжењицин у свом дјелу Архипелаг Гулаг. До још већег публицитета и још упорнијег истраживања је дошло кад је Nicolas Bethell објавио књигу “Последња тајна”,. Још веће интересовање, на исту тему, изазвао је Николај Толстој објавивши књигу “Жртве Јалте”. Политичари и државни службеници који су направили одлуке у то вријеме остали су шутећи. Све до Солжењицинова открића јавност је била држана у мраку. Чињенице су сада већ толико познате да би их било сувишно понављати. Допустите да вас једноставно упитам да ли сада мислите да је присилна репатријација 20.000-40.000 Југословена била исправна.

Ђилас: – Не, није! Велика већина људи које су Британци присилно вратили из Аустрије, били су обични сељаци. Нису никог убили. Сав њихов злочин је био страх пред комунизмом и гласине о комунистима. Њихова једина мотивација да напусте земљу била је паника. Да су нам Британци предали “квислиншке” вође као Недића и полицијске агенте који су заједно с нацистима мучили и убијали људе, или су то сами радили, не би се постављало питање моралности британског поступка. Али то нису направили. Они су присилили на повратак сву силу људи, а то је било потпуно погрешно.

Њихов број се рачуна чак на 40.000?

– Не мислим да је био тако велик јер смо многе четнике и четничке симпатизере ухватили на тлу Југославије, прије него што су имали прилике избјећи у Аустрију. Али Британци су имали засигурно 20.000 до 30.000 у њиховим рукама. Велик број се односио на Русе-Козаке и Власовце, које су Британци такође репатрирали, неке у непосредну смрт, друге у споро умирање у совјетским логорима.

Морални пораз

У словеначким шумама партизани су одмах послије Другог свјетског рата убијали војнике њима непријатељских формација: српских, црногорских, словеначких, хрватских, али и цивиле. Од стратишта и масовних необиљежених гробница по словеначким шумама и јаругама у Црној Гори највише се чуло за Зидани Мост, у Хрватској за Блајбург, Србији и Словенији за Кочевски рог. А сви заједно су метафоре великог страдања, цивилних и невиних југословенских грађана, што представља морални пораз политике најужег руководства Народноослободилачког покрета, који никад није био признат и објелодањен.

Европа нас само гледа

Парламентарна скупштина Савјета Европе (ПССЕ) усвојила је још 1996. резолуцију 1096 о мјерама за демонтирање насљеђа бивших комунистичких тоталитарних система. Ова резолуција је значајна зато што је претеча свих осталих докумената. Па је тако ПССЕ, на засиједању одржаном 23-27. јануара 2006. године на предлог клуба Европске народне странке, осуђујући злочине тоталитарних комунистичких режима, чијим жртвама је исказано саучешће, разумијевање и признање, донијела Резолуцију 1481 о “потреби за међународном осудом злочина тоталитарних комунистичких режима”. Ова резолуција има 14 тачака.

Европски парламент је 2. априла 2009. године усвојио Резолуцију о европској савјести и тоталитаризму, којом је одао признање свим жртвама тоталитарних и недемократских режима Европе. Ево и једног од чланова ове Резолуције Европског парламента:

“Европа неће бити уједињена, осим ако је могуће да формира заједнички преглед историје, признајући нацизам, стаљинизам и фашистичке и комунистичке режиме као заједничко насљеђе и изнесе поштене и темељне расправе о тим злочинима у прошлом вијеку”.

Ова и друга документа, захтјеви историчара и других објективних истраживача и, наравно, оних који траже гробове својих, изазвали су бурне расправе у региону, како данас политичари популарно називају ексјугословенски простор. У Србији је, прије неколико година, увелико кренула прича, прво о једном гробу (Драгослава Драже Михаиловића), а потом о десетинама хиљада тајних и неоткривених гробова и гробница остатака четничких формација, али и цивила, антикомуниста, који су стријељани, као и они у Словенији, по свршетку Другог свјетског рата.

Но, разлог за песимизам бацају изјаве појединаца, високих функционера НОП-а, што живих што већ упокојених, који и за Дражу и за оне који су били његови саборци, али и симпатизери и даље имају, или су само имали једну ријеч – издајници. Тако, на примјер, усред приче о масовним гробницама у Србији, пред смрт, Јово Капичић, послијератни начелник београдске Удбе, замјеник Александра Ранковића на питање да ли је знао гдје је Дражин гроб, казао је:

– Не знам, а и да знам, не бих никада никоме то рекао!

Право на гроб увелико траже они мање познати, којима је једино суђено по кратком поступку, па је, тако, Србија, као и Словенија, једна од већих гробница послијератне, Титове Југославије.

А шта о том времену, ликвидацијма које су услиједиле послије окончања највећег рата у историји човјечанства, који је на нашим теренима имао изразито грађански карактер и братоубилачку димензију, тајним гробницама и праву на вјечно почивалиште, рекли су угледни историчари, писци, политичари, културни и јавни радници.

– Тачно је да је било тих злочина и да данас осјећамо њихове посљедице. Треба бити опрезан са бројем жртава са којима се свакодневно спекулише. То су озбиљне и осјетљиве ствари којима се наука суштински и није бавила. Али добро је да се покренула та тема у стручној и интелектуалној јавности – казао је историчар Никола Самарџић.

– Историја се не може промијенити – сматра професор Милан Божић. – Може се, међутим (неко ће патетично рећи у име достојанства, а ја бих рекао у име здравља нације) ствар изнијети на видјело, а да се људи достојанствено покопају. Све то треба да се обиљежи на начин да будуће генерације памте и да не понове, без обзира на то што историја има перверзну особину да се често понавља.

– Масовно зло је чињено 1944–1946. и 1948-1953. године, али је остало до наших дана – сматра Јовица Тркуља, професор Правног факултета у Београду. – Његови трагови су, између осталог, масовне гробнице у којима су тајно, без суђења ликвидиране десетине хиљада људи. Те тајне гробнице су својеврсни археолошки биљези времена зла. Чељуст тог зла зјапи над нашим судбинама и уколико се не затвори или бар не премости, пријети да постане провалија наше будућности. Објелодањивање недјела власти послије Другог свјетског рата је важна мисија у откопавању истине и откривању скривене историје… Ма колико то било болно, морамо се суочити са истином: колико је људи било ликвидирано, гдје су покопани, ко су виновници тих егзекуција. Ваља нам изаћи на крај са минулим мрачним временима, овладати прошлошћу која је господарила нама, а и даље би, уколико се не овлада њоме.

Портпарол тужилаштва за ратне злочине Србије Бруно Векарић сматра да “сваки злочин из прошлости треба потпуно да се расвијетли, и то је обавеза сваке, па и ове генерације. Држава мора да има пијетет према свим жртвама без обзира на њихове идеолошке ставове и политичку оријентацију које су имале за живота”.

Грађански рат од пре седам деценија не може се завршити без националног помирења, испричао је пред свој одлазак на онај свет, аутору овог фељтона, професор међународног права Радослав Стојановић.

– Истина о том грађанском рату је предуслов да би друштво могло нормално да настави да живи. Кад се заврше међународни ратови, војске се повуку свака у своју земљу, а кад се заврше грађански ратови, комшије остају да живе заједно. Објављивање свих чињеница из тог времена је добро јер је нужно да се открије све што је произвело грађански рат и сва зла до којих је тај рат довео – рекао је Стојановић.

Занимљиво је размишљање на ову тему једног историчара из такозване старије гарде. Венцеслав Глишић, подржавајући све напоре да се дође до истине, замјера младим историчарима што се темељније, озбиљније, студиозније не баве том темом. “Ваш задатак, поручује он колегама, није да утврдите научну истину, већ да изнесете тему на расправу, и то радите успјешно. Историчари морају да дају документовану надоградњу, да потпуно истраже то питање. Суштина је да се попишу имена жртава и тако да се дође до тачног броја, а не да се лицитира са бројем жртава.”

Умјетници, писци, сликари и други, неријетко су својим дјелом улазили у то зло вријеме, освјетљавајући фрагментарно “ријеке мука”, али и дајући универзалне поруке из братског страданија на просторима друге Југославије.

– Злочин је злочин – констатује драмски писац Синиша Ковачевић. – Али у хришћанском смислу, злочин је још тежи ако га почине побједници. Већа одговорност је пред онима који имају у руци сву моћ, и нож и погачу. На онима који пресуђују. Теже се прашта побједницима… Вријеме је да се подвуче црта. Да се отворено прича о свим четничким, али и партизанским злочинима. Да се жртве у гробу изједначе, да би њихови потомци могли у очи да се погледају и изљубе. Сва стратишта треба да се открију и обиљеже да би будућа дјеца расла без баласта који су им оставили очеви и дједови. Све оно што ми не урадимо сада, наша дјеца и унуци мораће сјутра…

“Ко може, уопште, да брани став да било ком човјеку не треба да се зна гдје је сахрањен”, пита се Драгослав Михаиловић, познати писац. “То није политичко већ људско и универзално питање. Откривање тих незнаних јама створило би невидљиву забрану да се сличне ствари било када у будућности понове. Без обзира на политичку боју покојних људи, достојно обиљежавање њихових гробова представљало би обећање ове генерације да се тако нешто више никада неће поновити.”

После Тита злочин

Славиша Губеринић, члан Управног удружења “Открићемо истину”, подсјећа да је “Црна Гора предала апликацију за чланство у ЕУ, зар не? Када се Црна Гора суочи са својом комунистичком прошлошћу, која је несумњиво дио наше прошлости, флоскулу и послије Тита Тито замијениће друга и послије Тита – злочин. И да додам како је то једном неко паметан рекао: Како то да се по Брозу не зове његово родно село, а звао се главни град Црне Горе?”

Преузето са ФБ странице Покрет обнове Краљевине Србије Пожаревац

Back to top button
Close
Close