Срби Црне Горе

Сећање на Момира Војводића – професора, песника, преводиоца, сенатора Р. Српске и борца за очување српског језика и писма у Црној Гори

18. фебруара 1939. године у Поношевцу код Ђаковице рођен је Момир Војводић, професор књижевности, песник, писац приказа, есеја и полемика, преводилац са руског језика, члан Матице Српске, сенатор Републике српске, народни посланик у Савезној скупштини у сазиву од 1990. и посланик Народне странке из ЦГ. Поносио се својим Српским језиком, ћириличним писмом, Српском православном црквом, а од свих признања посебно је поносан био на Орден Светог Петра Цетињског.

Момир Војводић је потомак Војводе Мине Радулова Радовића (1778-1858), значајне личности у стицању црногорске државности, којег је војводом именовао Свети Петар Цетињски. Војвода Мина Морачки, сенатор црногорски и брдски, носилац je колајне руског Цара Павла првог Романова која се чува у братству Војводића. Према древном обичају, потомци Мине Војводе се по војводству претка презивају Војводићи.

МИНА ВОЈВОДА

Војвода Мина Радулов Радовић  (1778 – 1858)

Иако рођен у Метохији коју је целога живота носио у срцу и о којој је певао, Момир Војводић је у њој провео само прве две године свога живота. Његова породица је била принуђена да напусти Метохију и придружи се избегличкој колони 1941. године. О тим догађајима каже:

„Игром судбине рођен сам у Метохији 1939. године, из које су ме изгнали Арнаути, осокољени фашистима 1941. године, па сам на очевој руци од двије године избјегао уз Руговску клисуру, заштићен од арнаутских кољача њемачким оружјем све до врха Чакора, у Доњу и Горњу Морачу, донебесје мог дјетињства… У Метохију су ми 1946. године забранили повратак комунистички усрећитељи српског рода. У Метохији је и данас сва моја очевина, искон моја, велмошко и себарско моје постојанство.”

Хиљаду деветсто четрдесет прве
Бјежао сам, плачљив, на очевој руци
Са спаљеног прага, жељан хљебне мрве;
Урлале су воде и бијели вуци.

(Избеглички сонет, одломак)

Написао је и објавио преко 50 збирки песама. Најпознатије су: Светигора, Мирис мртвих трава, Староставник, Гробослови, Град над облаком, Глас вучје горе, Азбучна молитва… Многе од његових песама се и данас изводе уз гусле на разним приредбама. Подарио нам је најбољу епску песму о косовским боју новијег доба.

Познати су његови преводи са руског језика Пушкина, Љермонтова, Блока, Цветајеве, Пастернака, Ахматове, Мандељштама, Јесењина, Заболоцког, и многих других.

Поред књижевног стваралаштва и преводилачког рада, познат је као велики борац за очување српског језика и писма у Црној Гори. О одбрани и важности језика Момир Војводић је овако говорио:

„У Црној Гори све чине да не важи библијска тајна: У почетку бјеше Ријеч (1:1). Ако та тајна не важи за све људе, важи за пjеснике. Пjесник је слуга језика, јер језик ствара пjесника више него он језик. Пjеснику може све да се опрости, само не једно — издаја језика. Кад пjесник изда језик, издао је поезију. Српски језик спада међу свете језике. Бог је створио ријеч – језик, а језици су створили народ. Српски језик је створио српски народ. Челник српског језика и и српске поезије је Свети Сава. Српска књижевност има срећу да почне са највећим – Светим Савом. Безгрешна дјеца Светог Саве су највећи српски пјесници Доментијан, Теодосије, Јефимија, Стефан Лазаревић, Сима Сарајлија, Његош, Дучић, Ракић, Стеван Раичковић…“

ЈА ВЈEРУЈЕМ У БОГА И У СРПСТВО И СЛУГА САМ СРПСКОГА ЈЕЗИКА

Момир Вoјводић је био забрањени и прогоњени песник у комунистичкој Југославији. Његова поезија и његове мисли сметале су властодршцима. Пуних 18 година нису биле дозвољене за штампање. Он је, упркос свему, остао доследан својим патриотским принципима и родољубљу. Како ни један систем није зауставио било ког великог мислиоца, тако је било и у овом случају. Мoмир је стварао и записивао а његове мисли чекале прави тренутак да дођу до публике.

Picture1

Колико је свеобухватан његов процес стварања и колико је дубока и проживљена свака мисао може се закључити из његових речи: „У мојој поезији ја се непрестано питам о смислу самог бивствовања, о вриједностима доброг, истине, душе, о природи… Ја сам пјесник који воли тајне, љепоту, традицију, посебно српску и хришћанску. Пјесник сам од немира и мисли, од сјећања, од живота, од кајања и љубави. Ту се налазе моја осјећања и доживљаји свјета. Све о чему пишем, све сам то осјетио, доживио и промислио, и све се то у мени искристалисало. Мој стил је резултат дугогодишњег савјесног и упорног рада. Ја вјерујем у Бога и у српство и слуга сам српског језика.“

И заиста лепо је рекао свештеник Предраг Шћепановић: „Да може језик да говори, српски језик би рекао да му је част што на њему пише и ствара Момир Војводић.”

Хвала му. Оставио је дубок траг у српској књижевности и заслужио место уз своје велике узоре јер „ПЕСНИК ПЕСМУ ДОБИЈА ОД БОГА“.

________________

За СРБски ФБРепортер, Невена Татић Карајовић
18.2.2020.

Преузето СРБски ФБРепортер

ДОДАТАК

Back to top button
Close
Close