Срби Црне Горе

Поп Максим Поповић-Лужац са 29 другова одбранио манастир Ђурђеви Ступови од Турака

Пише: Горан Киковић, професор историје из Берана

Међу познатим јунацима и свештеницима из Доњих Васојевића, високо мјесто припада и попу Максиму Поповићу из Лужца код Берана. Поред свештеничког позива бавио се и народним пословима борећи се против турског зулума, који је у овом крају Старе Србије у његово вријеме био на врхунцу.

О попу Максиму, у народу познатијем у надимку поп Лужац Батрић Маријановић је, поред осталог, записао: “Бију топови са Дврсника сипајући пустош по граховском пољу. Војници дољновасојевићке бригаде пали у камењар и отворили паљбу, да сво поље ври, а топови пуцају и ткају као какав велики разбој. Прска од куршума камење уз писку, док гранате парају ваздух уз језиво звиждање и сламају снагу у камењару. Прах је заподио поље. Један само витез – као из бајке – појахао ђогата и извадио сабљу, па подиграва пољем и зове на мегдан неке Швабе али нигдје никога.

-Ено га! Ено га! Вичу војници. – Поп Лужац! – Пази што се разпалио! – Сад ће га граната свалити!

Одвео га у поље епски занос. Досадило му је и презире ову борбу иза заклона: чини му се да се побједе краду кукавички. Најбоље: прса у прса, па тешко нејакоме! Заустави коња, скиде пушку и испали свих пет метака; опет је напуни. Зује куршуми око ушију, а граната цијепа ваздух, као да се цијепа како тврдо платно. Ускипјела му крв, играју очи од бијеса, а сигурно ни псовка не изостаје“.

Такав је био на Грахову, такав на Гласинцу. Такав свуда, гдје је требало водити борбу “за крст часни и слободу златну“.

Појаше ђогата и агитује по народу, да не иду на турски суд, већ да се суде код својих првака и главара, да не би задовољство причињавали Турцима; кад најтеже дође народу умио је да га разговори, охрабри, упути и да учи. И то се слушало као свето. Милисав М. Ралевић описујући ратовање свога оца Милована, између осталог, пише: “…добро се и сад сјећам када је неки Поп Максим с Лужца долазио код нас у Калудру и са мојим оцем Милованом некуд ишли по два дана не би долазили…они су ишли да свећају Србе што су их Турци убијали и пљачкали им стоку у Капама калударским…“ Батрић Маријановић о Попу Максиму пише и ово: “Кад год је силазио из Лужца у Беране увијек наоружан, или није ни силазио. Појаше коња, пусти му трк па и преко чаршије, све до пред кафану Живка Митровиће, сјаше и са пркосом улази у кафану, само за инат Турака. Сједне, наручи литерњачу и пита има ли што ново “одозгор“! (Из Црне Горе): распита се о ситуацији, показује и посједи, па натраг на исти начин као по пропису.

Једнога дана када су Турци клањали испред џамије, он појаше коња, стегне му узду да је, копитама разбацивао пијесак те по Турцима. Прије јахања је додао крстећи се: “Крст на себе, коња испод себе, па напријед у јуначко здравље!“ Оптужили су га кајмекану за овакав поступак и овај га позове. Поп Лужац неће да дође без оружја и кајмака му дозволи: – Шта је ово, Попе?- грми Мухамид-бег. – Какав је ово зулум? Па ће сјутра чути и ван Берана за ово, па резил! – Зар није зулум, беже, не дати човјеку да појаше свога коња: како није зулум? Шта ме давијају за ситнице.

-Нису то ситнице, Попе, но крупнице.

-Е, чујеш беже, оћу да јашем коња, у здравље царско (руско) па да ће се сви ископечити, који ме давијају.

-Таксирата!- слегне раменима Хамид-бег, и Поп Лужац из ућумата чаршијом прав као младић са муштиклом у устима иде и одваљује димове, а Турци га прате закрвављенин погледом са ћепенака“.

О овом великом јунаку писао је и Драгиша Н.Боричић, угледни професор из Берана. Поп Максим је био и међу групом од 30 заточеника када су се Срби побунили против Турака у беранској нахији 1898., када су хтјели Турци да запале манастир Ђурђеви Ступови код Берана. Поп Максим са 29 својих другова се затворио у манастир, изнутра блиндирао врата манастира и тако крвничка турска рука не таче цркву, док би боја, а послије настаде мир.

У манстиру су се затворили: Голуб Добрашиновић из Горњег Заостра, Поп Максим Поповић, из Лужца, Томаш Поповић из Лужца, Ђорђе Бојовић, учитељ из Буча, Марјан Вуковић, из Буча,  Анто Цемовић, из Буча,  Вукота Бојовић, из села Берана,Вукосав Јоксимовић, из Буча, Периша Миковић – Голубовић, из Буча,Вукајло Вуковић, из Буча,Тодор Саичић, из Виницке, Иван Премовић, из села Берана, Радош Пипер, из селa Берана, Јанићије Лончар- Симоновић, из Берана, Томо Дабетић, из Будимље,Мушо Бојичић, из Будимље, Периша Лабовић, из Будимље, Васо Дошљак, из Велиђа, Панто Дошљак, из Велиђа, Саво Дошљак, из Велиђа,  Радош Богавац, из Велиђа, Баћко Обрадовић, из Горњих села , Зарија Обрадовић, из Горњих села,  Богдан Раичевић– Шћекић, из Горњих села, Новак Раичевић -Шћекић, из Горњих села, Велиша Шћекић, из Горњих села,  Радомир Шћекић, из Горњих села, и Миљан Шћекић, из Горњих села, Зарија Весковић, из села Берана и  Иван Раичевић, из Трепче. Из свих ових примјера јасно се види личност и дјело Попа Максима Поповића-Лужца.

Back to top button
Close
Close