Лепоте Србије

Пештер, српски Сибир

Пештерска висораван: Од Гиљеве до Угла, од Сјенице до Карајукића Бунара

ЗОРАН ШАПОЊИЋ
датум: септембар 2004.

У рано септембарско јутро врхове планине Гиљеве попала магла. Она јутарња, више измаглица но магла, понегде прозирна па сунчеви зраци кроз њу праве велике, тешке, шарене завесе окачене по косама и клекама, понегде густа ко вуна вуче се доловима, закачи је јутарњи поветарац, подигне увис, заковитла, избаци јој праменове, изненада је пусти, а она се свали међу клеке, легне на беле стене разбацане по пустари около, угаси зрак сунца који се до тог трена весело вртео у капи росе на врху жуте травке.

Стојимо на планинском превоју, на широком каменом друму Ташо Хамидовић и ја. Он горштак, крупних костију, широк, распречио опанке на сред пута, стоји и ослушкује, “еда ли се ико иђе од чобана Рамиза Таића”, чији су торови горе у магли, чује. Или чобани или бронзе и звона на вратовима овнова.

Срели смо се два сата раније, у пространом пољу иза Сјенице, ударио он пешке низ поље, ја колима уз поље.
– Сабахајрула – поздравио ме у сред поља, у полумраку, кад сам стао на друму, док се сунчева румен, на другој страни Сјеничке котлине, далеко иза брда тек назирала, и развукао лице у широки осмех ко да се знамо 300 година.
– Добро јутро – узвратио сам му. Устукнуо је на трен. Направио израз лица као да се извињава. Оним завијеном крајем тојаге, који се држи у руци, почешао се по глави.
– Ја погреших, мислим, ти наш одавде…
– Јок, кажем му. – Ја кренуо на планину Гиљеву, па у Карајукића бунаре.
– Идем и ја са тобом, Алаха ми, ђе ћеш болан сам на Гиљеву, сагубићеш се… Само, прво на стан да свратимо, да доручкујемо и да се јавим жени…

Није имало смисла супротстављати му се. Возили смо се још мало уз поље, одмицали од Сјенице ка брдима, гледао сам около и тражио Ташов стан, он је већ заборавио куд је низ поље био кренуо, све док на једном малом превоју није наредио: – Овдекана ћемо лево…

Онда смо се возили ливадом. Преко складова, удољица и мравињака, густом травом низ брежуљак наднет над пространим пољем. Немало, изрони испод брега Ташов стан. Најпре пар кровова покривених мало белим, а мало зарђалим лимом, онда високо коље торова, па бели зид Ташове чатмаре, са два прозорчића на западној страни, па торови, сламнати кров мљекара, па под кровом Ташови унуци који су се зором са јарадима играли под ленкама пуним веша.
– Снао, ово је наш гост, ома изнеси пред њега јурдум, или млијеко, питај га шта оће – заповедио је Ташо чим је у дворишту угледао снаху која је занета јутарим пословима прашњавим, широким двориштем, журила од мљекара у надстрешницу покривену лимом.

Не прође много отуд се појави носећи у рукама сећију, уштављену овчију кожу и шарени јастук. Простре их по широкој клупи. – Дела, завали се… – вели ми Ташо.

Од његовог тора па све попреко низ брег, ка пољима која су се губила у измаглици, отезао се тог јутра светли траг, обијена роса, пут којим су његови чобани већ отерали стоку на испашу. – Изиђемо вако на стан око Ђурђева дана, останемо до краја октобра и снијега. Шућур Алаху, имам овдекана 96 оваца, 45 јагњади, седам крава, два телета и једну козу. Живимо у заједници, у гомилу, деветоро чељади у кућу, ја и жена, два сина, снаха, четверо унучади…

Кад је снаха изнела чашу јурдума, сланкастог, густог овчијег млека, које се соли и кува све док се не згусне, Ташо је заћутао. – Деде. Поједи то, па да доручкујемо. Снао, стављај доручак… Пуног стомака од јардума, једва сам се одбранио од доручка. – Добро – рекао је онда Ташо, сад да ми видиш стан…

Из пространог дворишта, из кога једне дрвене вратнице воде на исток, друге на запад, и које је од североистока заклоњено зидом и кровом мљекара, ушли смо најпре у тесну надстрешницу, испод које највећи простор заузима велики, гарави, стари шпорет, и на њему шерпе узвареног млека, по зидовима око шпорета окачене чобанске ветровке, прслуци, дечја одећа. Из надстрешнице, кроз дрвена, до тада замандаљена врата, која, док их Ташо отвара шкрипе, улази се у главну просторију Ташовог стана. Ниску собу, белих помало чађавих земљаних зидова, ниске неравне таванице. Готово читав под застрт ћилимима покривен је са четири кревета, уствари су то душеци стављени на даске или на широке клупе, преко душека су затегнуте поњаве, остала постељина, јоргани и ћебад сложени су у ћошку. Од намештаја у соби је још дрвена колевка офарбана у плаво, фуруна у углу… – Овдек спавамо сви док смо на стану. Једино, један од мушких спава у кућеру, код торова… – објаснио ми је Ташо и показао кућер на суседном брегу, дрвену кућицу покривену лимом, пространу тек толико да у њу одрастао мушкарац може ући четвороношке и опружити се да спава.

Кад смо који минут касније кренули на Гиљеву, и даље ка Карајукића бунарима, Ташо је наредио чељадима: – Деде, да се спреми вечера, ми ћемо доћи касно, ви жене нешта да скувате…

Одмицали смо после преко села Брезе и Раждагиње у којима су велике беле куће, ка планини Гиљеви. Целим тим путем на друму смо срели једино Хасима Цуцака, из Раждагиње, вози сламу са планине кући у село. У колима распричао се Ташо. Сав важан, мило му што сам му сликао унуке и “стан”. Мало објашава куда идемо и колико још до Гиљеве о Пештерског поља има, мало саветује: – Вијек је кратак, чини добро па се добру надај. Бог је један за свију, и за Србина и за муслимана, и за Циганина… Никад ми Хамидовићи нисмо злу ријеч имали са православнима, вуда, овим путем мој отац Ћазим и деда Медо спроводили су православне за време рата до Сјенице и враћали их кућама живе и здраве. То је за мене богатство… Има у Сјеници много нашија и православаца који су од једног племена и то се зна, Трипковићи и Нуховићи су једно племе некад били, Ђоковићи и Хаџиомеровићи, Лакоте и Каличани… Мало је у овом крају потомака правих Турака, већина осталих примили су веру…

Далеко горе, под планинским врховима Гиљеве, затекли смо тог јутра сточарске кућице, углавном дашчаре и чатмаре, “станове”, како их овде зову, поцрнеле од сунца и јутарње влаге, разбацане по бреговима и благим косама, између клека и белокаменице. Узалуд смо у магловитом јутру тражили чобане по брдима, једино смо код стана, катуна Рамиза Таића, на планинском превоју, небу под облацима, у кршу затекли вучјака везаног уз ограду и теле које се играло по пашњаку иза колибе од плетеног прућа, омалтане блатом и покривене сламом. – О Рамизе… Еда ли те иђе… – стављао је дланове испред уста Ташо, савијао их као левак и звао из све снаге, окретао се и ка истоку и ка западу. Ништа.

И таман смо се спремали да кренемо даље, кад се одозго, из магле зачула јасна и грлена песма чобанице. На трен се помешала са звуком бронзи и нестала. Нисмо разумели речи, али, бар онај део песме који је одозго донео ветар био и радостан и животан, неспутан, широк као планина која се расплећила на све стране.

И на другој страни каменог друма, изнад невеликог крашког поља, боље рећи удолине, видела се кућа. Бела чатмара, покривена лимом, са два мајушна прозора окренута истоку, поред куће колиба под сламом, испод седам-осам великих стогова сена, изнад, по кршу пасло је десетак крава, само, чудио се Ташо, нигде ни једног јединог “иксана”.

Километрима и километрима путовали смо после кроз крас, врло сличан оном херцеговачком, доле око Требиња. Само, овај гиљевски, мало је питомији, по њему је много више траве, више питомих увала са плодном земљом на дну, а и камен, као да је мање љут, мање оштар… Свуда је то висораван, углавном изнад 1.200 метара висине, само повремено испресецана благим долинама, странчицама обраслим закржљалим клекама.

pešter
И тек кад смо после 20 и више километара труцкања лошим макадамом, излоканим сеоским путевима, иза села Буђева, у које ћу свратити сутра, искочили на брег на коме су поред пута пасла два црна и један бели коњ, под нама је сасвим изненада, од подножја брега па све до хоризонта, далеко на другој страни пукао “српски Сибир”, велико и чудесно Пештерско поље. Равно ко тепсија, широко ко море, дуго као гладна година. Пожутело од траве испошћене дугом сушом, испресецано са тек три ко стрела права, широка, црвена, земљана друма који су се, гледали смо одозго, састајали у насељу у центру поља, и са два три далековода, оивичено са свих страна бреговима, не толико стрмим колико дугим и валовитим, такође жутим. У књигама пише да је то поље највеће у Србији, пространо више од 50 километара квадратних, 1.160 метара изнад мора, и да је оно у прадавном геолошком периоду било, уствари, море, које је после отекло и чији је остатак мало језеро у селу Тузињу.

Чинило се још са тог брега да се село у центру поља, Карајукића бунари, у коме је 1991. пописано 207 душа, руком може дохватити, да до тамо нема ни “фртаљ уре хода”, али, тек кад смо сишли са брега и утопили се у поље, међу пашњаке и стада оваца која су стала извирати са свих страна, видели смо да смо се преварили. Путовали смо пољем, гледали чађаве куће Карајукића бунара, а оне су се, што смо се ми више приближавали, све више измицале. Широко ли је, дугачко ли је, то Пештерско поље.

pešter

Доле под брегом, на ивици поља, налетели смо на буљук оваца. Искакале су из неке долине и претрчавале пут, нема стаду ни почетка ни краја. Нацрта се однекуд на путу, крај кола и чобанин, власник стада Драган Балшић, мештанин, некад радник “Магнохорма” из Краљева, сада сељак у родном Биоцу. – Доле сам радио за 4.000 динара, а овде имам 30 хектара земље. Чувам сада 80 оваца… – заусти Драган још нешто да каже, али угледа стадо које је у пуном трку замицало за оближњи брег, па и он скочи и све у пропац ођури за њима. На супротном брду, одоздо са пута, видело се десетак – дванаест Драганових великих стогова сена, и врх крова старе куће у којој Драган, стигао је још да нам довикне у трку, живи са старом мајком. Изби са друге стране пута и Драганов кошија Заим Куртановић, чувао каже овце испод брда Станишори, близу Малог Барновца, тера стадо до куће да напоји “мал”, извори по пашњацима давно пресушили.

На пола пута до села, док је Драганова силуета на брегу иза нас постала сићушна, као тачка на крају ове реченице, свратили смо у кућу сточара Хамда и Хивза Хасића.
Кућа Хасића је од тврдог материјала, бело окречена, а испод куће десет или петнаест колиба, све једна до друге, свака оплетена прућем, споља омалтана блатом, изнутра говеђом балегом. Већина тих колиба су, објашњавају, кошаре за стоку, за овце, говеда. Одмах иза колиба почиње сеоски јурт (пашњак). У једној од колиба покривених сламом је мљекар. Унутра барем двадесет великих каца пуних сира, ни једна није испод 35, а у некима има и по 70 кила. Домаћица Санија служи нас водом и ратлуком, а клупу испред њихове куће шиба као лед хладан ветар, који је тог јутра прочистио ваздух, па се испред куће Хасића сасвим лепо видело све до црногорске границе.

pešter

Испод планинског ланца чијим ободом иде граница, посматрали смо и сточарско село Угао, у које странци ретко свраћају и које је на самом крају Србије, до Угла има путева, даље је само дивљина и пусте планинчине.

Гледали смо после седећи на дрвеној клупи испод куће и како кроз Пештерско поље у пуном галопу трчи вранац. Поскочи, претрчи двадесетак метара, стане, па опет скочи. Сијају се сапи на сунцу, вијори грива за њим, лети бусење испод копита. Ваљда ни на једном другом месту у свету белом тај призор не изгледа тако умирујуће и оспокојавајуће, неспутано, толико величанствено. Около километрима и километрима нема никога. Само жута трава и равница, хладни јужни ветар који се игра са репом вранца, и невероватно пространство, као да је неко, велики комад руске, сибирске степе, или равница око Дона, ишчупао и пренео на Пештер. И село Карајукића бунари, у коме се сви Пештерски путеви укрштају, личи на једно просто, обично сибирско село. Барем на она каква сам на сликама виђао.

Стигли смо Ташо Хамидовић и ја у Карајукића бунаре у подне, док је ветар центром села дизао облаке црвенкасте прашине, ковитлао их, ситним прахом засипао дрвене бараке црних зидова. Широком земљаном улицом, боље рећи пролазом прошли смо до центра села, између углавном монтажних, приземних кућа, од којих су неке окречене у бело, неговане, поправљених кровова и окрпљених тараба, а неке црних дрвених зидова, под лимом, залегле по прашњавим двориштима, сакривене иза проломљених ограда. Једино што је за све те куће заједничко јесте да свака у дворишту има део у коме је врт, и у коме расту купус, репа, тиква, кромпири. Прошли смо кроз читаво село, и ни једне живе душе нисмо видели, нигде човека, нигде овце, краве… Остало ми је тог дана нејасно где су људи из Карајукића бунара, села са око 45 домова. Или су около по пашњацима, чувају стоку, или су се због ветра и прашине склонили у куће, или су неповерљиви према страницма, па се једноставно помере, сакрију, док непознати не прођу. Тек касније у једном од тих пролаза видео сам децу како се играју око бицикла.

Центар села је пространи трг, широк пар стотина метара, на коме се укрштају два пролаза кроз село и са кога се широки друм одваја ка селима Угао и Долиће. Сасвим лево је велика зграда школе, на спрат, зидана од тврдог материјала, испод школе су велике, оронуле бараке, ту су још и два пољска клозета склепана од дасака, две кафане, такође од дасака и брвана. Испод села, а на самој ивици великих пашњака који ту почињу и шире се километрима около, су штале мештана. Више су то колибе од прућа, покривене сламом, заграђене огромним стоговима сена, па све те штале ограђене љесковим прућем и сви ти стогови праве невероватан лавиринт из кога је неупућеном веома тешко изаћи. Иза штала по ободу пута је разбацано смеће, ветар около носи празне пластичне кесе.

Село садашњег изгледа, испричао ми 72-годишњи Хуснија Хасић, кога сам затекао у кафани испод центра, настало је педесетих година прошог века, одмах иза ослобођења, када је осниван Комбинат “Пештер” и када су сточари из околних села пресељавани у Карајукића бунаре, у новосаграђене куће и бараке. Хуснија је 28 година радио као спроводник стоке, утовљене по околним пашњацима, од Карајукића бунара до Сјенице:
– Гонили смо ођедном буљуке од 3.000 оваца, или хиљаду јагњади, на стотине коња и волова, крава. Зими пртили преко планине Гиљеве, напред пустимо волове да пробијају сметове…

pesterska visoravan

Сад Хуснија чува на пашњаку иза села осам крава, а у кафани је, док смо седели и пили сокове, дуго набрајао чувене домаћине из Пештерског поља, оне некадашње – Ходо и Ћамил Хасић држали су по 300 оваца и 50 говеди, газда је у то време био Ико Нушовић, а тек Фехо Турковић, па Ташо Турковић који је имао две жене…

Хасићи су, испричао ми је Хуснија кад сам га питао, родом од Колашина, и “још височије”, па их и дан данас зову Колашинци.

Нагиб Горчевић, који ради у Месној канцеларији, и његови комшије испричали су ми у кафани и да су становници околних села углавном досељеници, или из Црне Горе, или од Јуника, са Косова, питао сам их има ли међу њима и потомака Клименти, племена чудне историје са севера Албаније, нису знали да ми кажу.

Далеко иза села, чуо сам и ту причу у кафани, и дан данас постоје остаци језера у коме је некада, сигурни су мештани, живела троглава аждаја. И, не би она ни била толико опасна, да није сваке године излазила из језера и узимала најлепшу девојку из села коју су сељани морали оставити као жртву, да не дира остали народ ни марву. И тако је, причају у селу, било све док селом није наишао Алија Ђерзелез, затекао прелепу девојку док је седела крај језера и плакала чекајући да из дубина изрони аждаја и прогута је. Надаље, што би рекли, данашњим језиком, Алија се заинтересовао за случај, сачекао је аждају, одсекао јој једну од три главе, протерао је ка селу Расно, и даље, спасао и девојку и село настало на месту, где је, по Хуснијиној причи, у давна времена Кара Јука био ископао велики бунар… Тако причају у селу, а у књигама опет, нашао сам причу коју је записао Салих Селимовић из Кладнице, према којој је главу аждаји одсекао Свети Ђорђе, и да је он, у ствари Пештерце спасао од љуте невоље па су они извору близу језера, испод брда Тројан, дали име – Ђурђевача.

Поподне у празном селу, на једном пролазу срео сам Благоја Куча. Он у Карајукића бунарима држи кафану, у селу живи са супругом Ковиљком и две ћерке, Драганом која има 15 година и Милицом рођеном пре седам месеци, најстарија ћерка Данијела је на факултету, у Блацу, а син Милоје учи средњу школу у Краљеву. Кучи су се, прича Благоје, пре 300 година из Старог Медуна, Кучка Нахија, доселили у Долиће, село на крају Пештерског поља, а од Куча сада су у Долићима остали једино његов брат Радоје који има четворо деце, и брат од стрица Милутин са три сина. Благојева кућа укусно је намештена, и ни по чему се не разликује од кућа у Чачку, Ужицу, Крагујевцу…

Сат касније Ташо Хамидовић и ја били смо већ на путу ка селу Углу да тамо тражимо потомке племена Клименте, које је, бар тако пишу књиге, свој пут кроз историју започело у Горој Морачи, где су били српско племе …

Пут од Карајукића бунара ка Углу земљани, широк понегде и да се три шлепера могу мимоићи. Около поља испресецана, испрацелисана оградама од бодљикаве жице која је закована на коље. Дунуо југо, повија жуту траву по пашњацима, који се протежу све до насеља која су, подалеко, на самим ободима поља.

– Лево су села Суходо, Браћак, Лескова, Режевићи, десно Долиће – објашњава ми Ташо Хамидовић, док се возимо пољем. И са једне и са друге стране пута гледали смо на све стране стоку расуту по пољу, и овце и краве, и групице чобана око њих.

pesterska visoravan

Седам километара даље, на месту где се Пештерско поље већ сужава, где га са обе стране притискају високи брегови, са једне стране прошарани белим каменом, са друге нешто питомијим пашњацима, виде се прве куће села Угао у коме је 1991. године живело 839 житеља. Село је у малој долини, крашком пољу, притешњено бреговима, у центру је џамија, рекли су ми, најстарија у Санџаку. Прошли смо кроз село, у поподне скоро пусто.

Испред брвнаре, са десне стране пута, пред коју смо свратили, домаћин, Осман Хукић, сточар из Угла, нуди госте цигарама. Тек малим трзајем лица показа да му не би право кад одбих цигару. Осман има 77 година, а још је крепак, држи се као да му је педесет. Живи са “бабом (женом), сином и снахом”, још четворица синова су му у Немачкој, долазе, каже, “по хефту дана пред Нову годину”, у Новом Пазару саградио је четири куће. Све четири потпуно исте.

Пред госте износи мекане столице, седимо у кршу изнад саме куће, Осман седне на камен, а онда скочи, пита: – Да вам није тако ружно, да изнесем сећије, а…?

Његова кућа је брвнара, подигнута на каменом зиду, покривена салонитом, под стрехом види се окачено седло, испод шупе старо рало. Мљекар је у кршу, двадесетак метара изнад куће, од плетеног прућа, покривен сламом. У Османовом дворишту још је једна кућа, бела чатмара, мало даље штала од брвана под сламом.

– Ми овде пореклом смо од Плава и Гусиња, тамо иза Берана, нисмо ми Клименте. Они су тамо према Тутину, има их у Долову. Умијем ја и по албански зборити, то смо учили од предака, вероватно што смо и албанског порекла. После су се наши овде женили Бошњакињама, па се језик заборављао, млади га већ не знају – причао нам је Осман испред своје куће.

Село је вели, како је он чуо, добило име по неком “старостојном Угљанину који је ту живео”. Миле Недељковић, опет, записао је у једној књизи коју сам нашао пре пута на Пештер, да је Угао – насеље изникло поред “убла”, јаме са питком водом. Питам Османа има ли стару ношњу, каже, нема. Носио је некад бели шал и капу и беле чашкшире, али од ношње ништа није остало.

– Живимо по старом, чајлуци су нам већ зашли, пости се хефтично, за мање од три мјесеца нам је Рамазански Бајрам а два и по мјесеца после је и Курбан Бајрам. Тада кољемо курбана, овна, трећи део дајемо пријатељима и комшијама, трећину сиротињи, трећину оставимо за куће. Уочи Петровдана палимо лиле код торова, на Петровдан правимо цицвару у кући, на Ђурђевдан обавезно идемо на вашир у Брезу – причао је Осман испред куће.

Питао сам Османа откуд је то тако, откуд мешање обичаја, и да муслимани обележавају православне празнике, није умео да ми објасни.

Уто избила је са стадом оваца на појило и Османова снаха. Пред њом 150 оваца. Она, лице завила марамом, кроз прорезе виде се само очи, али, како сам схватио, не због неког посебног обичаја, него да лице заштити од ветра и прашине, од пештерског сунца…

Осман на сваком кораку показује гостопримство, нуди ручком, каже, сад ће наредити женама да изнесу што што има да се једе, дарива нас на поласку са по два кила лешника. Прошли смо после кроз Угао, ишли до Камба Хукића чија је кућа изнад џамије. Он у кући још има сабљу коју је његовом прадеди Смаилу Хуки лично поклонио краљ Александар.

Већина кућа у Углу су под шиндром, неке и под лимом, пар под црепом, помоћни објекти под сламом. Свраћамо до куће Хода Бибића која је под кршом који се зове Арнаутски мајавилит.
– Ми Бибићи смо од Плава и Гусиња, требало би да смо потомци племена Клименти – вели Ходо који у кући од тврдог материјала, једној од бољих у селу, живи са сином, снахом и четворо унучади. Други син који има петоро деце има велику нову кућу на суседном брегу са кога се види читаво Пештерско поље.

Ходо зна мало детаља приче о Климентама, која се још може прочитати по старим књигама и зборницима које сам два дана касније пронашао у Библиотеци у Сјеници. Салих Селимовић, наставник из села Кладнице, записао о Климентама, цитирајући Милића Ф. Петровића, да су они српско племе из Горње Мораче, да су били велики хајдуци, бунтовници, опасни анархисти. Из Мораче преселили су их у Епају, крајем 16. и почетком 17. века, да би били под сигурнијом контролом Скадра, ту су полако покатоличени и албанизирани, али су наставили по старом, са пљачкама и разбојништвима, па их је везир Худаверди ставио у строгу блокаду и тако држао шест месеци. Понестало им је и ране и џебане, посебно соли, записао је Селимовић, па су били присиљени да се предају, и уз војну пратњу пресељени су на сурову и празну Пештерску висораван.

Већ 1705. године на Пештеру је била 251 породица Клименти. Но и ту тешко су се одвикавали навика, није им одговарала клима па се 1707. године кроз бројне турске заседе у стари завичај вратило 147 климентских породица. Остали су наставили да живе на Пештеру, а њихова масовна исламизација почела је тек половином 18. века…

Иако је добар део ноћи над висоравни био ведар, наредно јутро освануло је кишовито. Планину Гиљеву притисла тешка маглуштина, из које сипи ситна киша, не види се около ни она ширина ни она лепота од јуче. У селу Буђеву, које је под Гиљевом, а надомак Пештерског поља, разбацано по брдима и ишарано ситним парцелама, где покошеног жита где вештачке траве, и честим складовима, праменови магле ударили уз долине, више крију но што откирвају пусте сеоске пејсаже.

– Празно село, по неки ђед и баба остали и нас неколико млађих који немамо куд, немаш ти овде шта виђети – вели ми готово равнодушно, резигнирано, Васо Ракочевић, момак из Буђева, на кога сам налетео док смо обојица лутали брежуљком изнад села. Васо је пре годину дана одслужио војску, вратио се у село, ради земљу, али, нема ту много живота. Џаба што је пред шталом његовог оца и стрица паркиран комбајн, што имају све могуће машине, добру земљу и још бољу стоку… – Товимо јунад а немаш коме да их продаш – каже Васо.

У кући Васовог стрица Мирослава Ракочевића који има 63 године, мукла тишина. Ко да унутра нема никога. Мирослав и његова супруга Станица пет дугих година оплакују сина Зорана који је 1999. као полицајац погинуо на Косову. Седе обоје крај шпорета, хукћу ишчупаних срца и ћуте.

– Нас двоје ко два трула дрвета. Живимо а нисмо ми живи од оног дана. Е, да бар могу да одем да видим мјесто ђе ми је јадни Зоран страдо – јекне собом Станица.
Отац Мирослав седи и ћути. Гута сузе. Дуго ћути а онда каже:
– Ето, после свих ратова у Србији су дизани споменици изгинулим јунацима. Дижу их и сада, али по Србији, питам ја и министра и остале у држави, што споменик јунацима не подгину у Сјеници, у Новом Пазару, јели разлог што су тамо– муслимани…

Њих двоје свили руке око двоје унучади, Зоранове деце – Радосава који је имао две и по године и Немање који је био у седмом месецу кад им је отац страдао. Не даде ми Станица из куће док ми не показа слику погинулог сина, у углу велике собе, брвнаре и поред ње фотографију Зорановог прадеде Васа који се са Солунског фронта вратио са 11 живих рана и Карађорђевом звездом.

Са Мирославом сам после пешке ишао кроз лепо али пусто село. Упремасе гледали смо старицу како се, сама, мучи, да прекорачи кућни праг, држећи се за вратне диреке. У кући стотињак метара узбрдо живи 65-годишња Љубинка Радетић, сама самцата. Кућа чатмара, омалтана блатом и окречена у бело, мали ходник и велика соба. У великој соби на греди, на чивији, још виси шајкача њеног мужа Крсмана који је умро има томе већ пет година. У њеној кући уши боле од тишине. Љубинка донесе воду и мед, онда седне за сто и гледа госте. Изговори пар речи па заћути.

– Фала Богу да и мене неко прекорачи праг, да са неким имам ријеч прозборити. Чоек ми је умро, деце нисмо имали, ја остала сама. Држим двије кравице, од тога живим, оне ме издржавају. Муж ми је био крвави радник, а и лијепо смо живели, док је он био, било ми је лакше. Викала сам ја њему да доведе другу са којом може имати ђеце, није стио, диван смо брак имали…

Изнад Љубинкине куће живи старица Гроздана Радетић стара 75 година. Има тројицу синова у Београду, и последње три године код њих иде зими, а чим гране пролеће врати се у Буђево. Купи краву, накупи помало сира, а кад дође јесен прода краву па у Београд. Остане кућа пуста. – Тежак је живот овде, вољела сам да макнем ђецу одавде и отишли су, не жалим због тога – каже.

У празном и тихом засеоку Буђева сем две старице живи још седморо – осморо чељади, а кад старији помру на село ће ставити катанац. Ни бешике ни пелене у Буђеву одавно нема.
Уторак је, са Мирославом поново путујем у Карајукића бунаре. Тамо је уторком пазарни дан. Возимо се низ село, поред дугог каменог зида, иза кога се назиру рушевине некада велике зграде.

– Читав овај камени зид, висок метар и дваес и широк 70 сантиметара који окружује три и по хектара земље за шест месеци изидала су шесторица жандара који су из Куршумлије по казни дошли у Буђево. Оно иза зида била је велика жандармеријска станица, једна од најлепших у старој Југославији – причао ми је Мирослав.

Прича Мирослав у колима, разговара се, утапа дубоку тугу из које излаза нема. – Тамо иза брегова, у Пештерском пољу је мало језеро, прича се код нас да је из тог језера у стара времена редовно излазио велики бик, и да од њега није било јачег. Било је то тако све док један добар домаћин из овог краја није одгајио бика, наоштрио му рогове, на врхове ставио игле, и тај ти бик надбоде овог из језера свога га искаиша. После, овај домаћин, причало се, никад ништа више није мого да заима, посто пука сиротиња, стиго га таксират… – причао ми је Мирослав и објашњавао како су они, сељаци одмах иза рата на кулук ишли и калдрмили пут којим се баш сада возимо, од Буђева до Карајукића бунара, шест и по километара у дужину и четри метра у ширину све камен по камен.

Стигли смо после до Карајукића бунара, пролазећи успут сточаре који су на пијац долазили углавном у истом поретку, широким пољем, напред муж, глава куће на коњу, двадесет, тридесет метара иза њега домаћица пешке…

Доле усред села, свом силом бујао је живот. На пространој сеоској утрини, одмах иза последњих кућа продавци који су, Бог те пита одакле дошли, поставили дрвене тезге, на тезге ставили паприке, парадаиза, купуса, разне одеће, неких мамипара, ексера, коњских налчи, и све то продају. У кафани Благоја Куча седе и Срби и муслимани. Једни кад уђу у кафану вичу “добар дан” и “помоз Бог”, други “сабахајрула”, или “мерхаба”, трећи отпоздрављају или са “добар дан” или са “мерхаба”, пију унутра сокове, кафе, пиво, или ракију, разговарају, једни кад крену да изађу вичу “довиђења”, други “алахиманет”, трећи “збогом”…

На ливади испод тезги повезани коњи, десетине њих. Једни под самарима, други под гиздавим седлима. На паркингу горе код тезги има и аутомобила, и то добрих лимузина, “аудија” и “мерцедеса”, понека “лада”, има и камиона којима су стигли накупци да пазаре јагњад што, збијена, преплашена стоје крај пута.

Није то неки велики пијац, десетак тезги, стотињак људи. Пазарни дан је за горштаке нека врста празника, па су углавном обукли најбоље што су код куће имали. Старије жене су редом у димијама, млађе у дугим сукњама или у фармеркама, мушкарци гологлави. Тек 85-годишњег Мурата Османлића из села Растеновића затекох са великим белим шалом, чалмом на глави. – Моји вршњаци давно су помрли па нема више ко да носи чалму, ови млађи неће – каже Мурат. – Вели, чува код куће 80 оваца и 80 јагњади, ноге га још држе, има сина, три унука и четири праунука. – Све сам прошо, много владара промијенио, али, најбоље је било код краља Александра. Била влас строга али праведна, он био добар за народ, а, и народ је тада био бољи и поштенији – каже. пестер
Упознах на пијацу и Рафа Маслака, Србина који на планини Гиљеви, на катуну има 300 оваца. Домаћинчина. Он жури послом у Крагујевац, нађе ми Вукмана Ђуровића из Црвског да ме води на катун, Вукману је успут, а и ја да видим то чудо, ту силу оваца и Рафове станове, његову фамилију.

Око подне поново удари киша, каљав пут пред нама, питам у колима Вукмана може ли се са нејаким “голфом” по блату на катун, на планину, може, вели он, “гарантовано”. Возимо се преко Пештерског поља, све до Долића, у Долићима, Вукман у сеоској продавници испред које су били повезани коњи, купи још 90 кила, два џака неке прекрупе, ко вели, да кола не иду за џабе у село, још кило кафе, уз џак паприке убацисмо то у гепек и право на катун. Не одмакосмо дуго ка планини, заглависмо се у блату. Шлајфао је претоварени “голф”, “дај му мало гаса болан, возио сам ја камион у војсци”, викао је Вукман, џаба. “Шта сад”, питао сам Вукмана, “ништа, немо да се врћеш назад нипошто, него, да ми оћераш ову прекрупу до куће Миладина Смоловића, то ти је само три километра одавде, пут је тврд и добар, а Миладин има 50 говеди, то треба да видиш“, искористи Вукман и последњи аргумент. Возили смо се после кроз љути крас, тврдим лошим путем, одскакао је “голф”, после шестог километра питао сам Вукмана, “еда ли иђе куће тог Миладина”, он вели, “немогуће да смо прешли шес километара, није ти тај сат добар”, а, додаде “и ова кола су мрцина, није ово за планине”. – Није, велим му и ја. Тек на седмом километру, док сам молио Бога да на колима по силним рупетинама не пукне гума или не отпадне картер, куд би у тој недођији, иза једне кривине налетели смо на кућу и колибе Миладина Смоловића. “Е, кад би сад продужили до моје куће, нема само пет-шес километара” мрмљао је Вукман у браду, док се “голф” мучио по каналима. “Не могу ђеде даље, свега ми” бранио сам се ја, “оћу да заноћим у планини”, а “видиш какав је пут, сломих кола начисто”. “Е, кад би ми ово одбацио до куће…”, настављао је Вукман и тек сад одавао разлог што му се, ођедном, не свраћа у Смоловиће. “Имо сам ономад по ријеч са Миладиновом женом, сад јој се морам покорити”… – сав тужан прозбори.

pesterska visoravan
Угледасмо утом и Миладинову жену Слободанку, она бог зна како поздрави Вукмана који је, чемерног лица већ помирен са судбином, упита може ли оставити прекрупу код њих у амбару, па тек онда истоварисмо џакове у једну од Миладинових колиба. Она, тек 40 и неку годину, а руке јој од рада огрубеле као хрстова кора, лице избраздано ветром, иде пољем испод куће, носи кофе пуне сурутке да да теладима. Кућа Смоловића брвнарица у пристранку, покривена лимом, испод куће десетак колиба, све под црном сламом, неке од брвана, неке од прућа, домаћин отерао стоку на планинске висове који су одмах изнад куће.

Слободанка, пошто је зором помузла 20 крава, остала да намири телад, да спреми ручак, почисти кућу, испече хлеба, а нема у кући ни струје ни воде. Родила је четворо деце и сва су у Крагујевцу, уче школу, доћи ће тек за зимски распуст, а она муж и свекар до тада ће живети у планинчини без струје и воде, хранити, мусти и чувати 50 говеди и 30–40 оваца.
Оставио сам их, Слободанку да намирује, Вукмана да иде по мотокултиватор да пребаци прекрупу до куће, и само што сам одмакао назад, би ми жао Вукмана и што му оне џакове не пребацих до куће. Ишао је он и раније пешке кући, пут је лош, брзо ће мрак, хоће вуци да ме поједу у планини, тешио сам себе, џаба. Би ми га жао.

У сумрак прошао сам још једном кроз Пештерско равно поље, од Долића, преко Карајукића бунара до Тузињских станова који су на другом крају поља. Срео у пољу чобане Цамовиће, Санела, Јасмину и Мирсада, а њихове овце попале пољем као да је пао снег, мало даље на брду и десетогодишњег Мирфата Цамовића који са псом који се зове Ђере чува 250 оваца.

Сишао сам после са Пештера, дошао у Ужице, нестало је оне ширине, оног планинског спокоја, високог неба над висоравни, оне лепоте од Буђева до Црвског и Крајукића бунара, доле је чекала само градска тескоба и свакодневни живот.

Преузето PUTNIČKA KUĆA

Back to top button
Close
Close