Интервју

Отац Исидор ,,Призренска богословија је достојанствени представник наших предака и богате српске историје и културе, којом обилује овај град“

Човек који је бар једном посетио Косово и Метохију, са собом је понио део Дечана, Пећке Патријаршије, Грачанице, Љевишке и осталих великих светиња

За сајт Српска историја, говори  јеромонах Исидор (Јагодић) замеником ректора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену.

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

– Оче Исидоре, реците нам нешто о себи, пре доласка у Призрен? 

                Пре свега, хвала Вам на пажњи и интересовању за живот и рад нашег свештеног училишта овде у Призрену. Што се тиче Вашег питања, рекао бих да нисам рођен на територији Косова и Метохије, као да нико од мојих најближих сродника није са ових простора, али се у мојој породици увек осећала нераскидива веза са ”Косовом равним” и јуначким. У овом кратком животу Бог ме је водио да се упознам и живим са људима у Републици Српској, где сам завршио средњу богословску школу у Фочи. Након тога одвео ме је да упознам топлину душе славне Русије и њене хладне зиме, као и несебичну љубав и себедавање њихових христољубивих монаха, свештеника и верног народа. Сваки човек којег сам сусретао на том путу био је од Бога послан да ме увери у Његову промисао и љубав. Тако ме је Он, по промислу, довео да служим на Косову и Метохији.

Отац Исидор и професори у наставничкој канцеларији

Ово је прави расадник образованих православних Срба и културни центар који је помагао и помаже народу да опстане и сачува своју историју, веру, језик и културу у нашој Метохији… на који начин ви то чините?

                Од свог оснивања богословија је била сабирно место где су се настајале, развијале се и даље преносиле богољубиве, човекољубиве и родољубиве идеје. Како сам оснивач и задужбинар каже у свом завештању, школа има велики задатак да однегује свештенике и народне учитеље Старе Србије. Од свог оснивања професори школе су предано и самопожртвовано вршила своју културно-просветну мисију. У свом раду, које траје готово 150 година, школа је изродила велики број заслужних делатника, а за њу су директно везана и четири српска патријарха. Оно што свако од нас данас има пред собом јесте да и ми, као и сви наши славни претходници, учинимо у нашем времену све да се завештање нашег оснивача испуни, да се име Христово прославља у овом граду, као и по целом Косову и Метохији, а у исто време да се покажемо као достојни призива и службе у Цркви на коју смо постављени.

– Отац Исидор нам говори како изгледа један радни дан у Богословији.

Где налазите мотивацују и из чега црпите снагу, да останете на овом месту, одакле су се давно Срби повукли… и да ли видите ове ђаке као 1300 каплара, као последњу линију Српства, заједно са вама професорима?

                Мотивацију и снагу црпимо из богослужења, а пре свега из Свете Евхаристије, као непресушног извора сваког надахнућа. ”Снага је наша Господ”, како се каже у молитви. Међутим, не бих се усуђивао да доносим било какве закључке или поређења, али оно што са сигурношћу могу да кажем је да су ученици и њихови родитељи прави хероји, који нису жалили оно најдраже, нити су се плашили за себе, већ су се несебично дали на служење Богу и народу. Они су ненаметљиви хероји нашега доба и нису усамљени, већ је таквих још много. Рекао бих, много више од 1300. Жив је наш народ, живљи него што се то можда споља види.

Ученици Богословије у Призрену

Подсетите нас, кад је страдала а када обновљена Богословија и ко је финансирао обнову и како је све то ишло?

                У последњим несрећним дешавањима на Косову и Метохији, школа је поделила судбину свога народа. Због неповољне безбедоносне ситуације, сви ученици и професори евакуисани су из Призрена 1999. године. Од тада се до 2014. године комплекс школе користио као колективни центар за расељена лица. У марту 2004. године, цео комплекс богословије, као и сви православни храмови  у Призрену, је спаљен. По благослову Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве, а посебним залагањем Епископа рашко-призренског Г. Теодосија, обновљен је рад богословије у септембру 2011. године. Услови за живот су били веома скромни, али како се повећавао број ученик и професора, тако се лагано обнављао и комплекс богословије. У обнови су помогли многобројни људи, који не би ни желели да их све набрајамо. Школа је обновљена по пројекту Европске Комисије, а уз огромну помоћ Српске и Руске Православне Цркве, као и Владе Републике Србије преко Канцеларије за Косово и Метохију.

Како видим ученици Богословије имају одличне услове за рад.

                Хвала Богу, ученици имају пристојне услове за успешан интелектуални и духовни развој. Све што је урађено, радило се са жељом да то буде наслеђе и неким будућим генерацијама.

Колико ученика има тренутно у Призренској Богословији и одакле долазе ученици из којих крајева највише?

            Јако је незахвално говорити о бројкама, јер људи нису бројеви, нити се под то икада могу подвести. У овој школској години богословију похађају 43 ученика. Већина њих су са простора Косова и Метохије, а остали ученици су из других делова централне Србије и Црне Горе. Као што рекох, бројеви не могу много да кажу, али ако узмемо у обзир да у овом граду данас живи јако мало Срба, овај број је итекако значајан и важан. Богословија је достојанствени представник наших предака и богате српске историје и културе, којом обилује овај град.

– Вечерња служба, ученици Богословије у Призрену

Богословију у Призрену су завршили или били њени професори многе знамените личности из црквеног живота. Међу њима су и 44. патријарх Павле и садашњи, Његова светост Иринеј. Ректор је био и Прота Стеван Димитријевић… зато је велика част и одговорност бити ученик, професор и ректор… да ли се слажете?

                У потпуности се слажем са Вашом констатацијом. Рекао бих и то да нас то обавезује да што боље и што квалитетније радимо са повереним нам ученицима, јер можда одгајамо неког будућег патријарха или значајног друштвеног делатника. Бог то зна, а наше је да дамо оно најбоље од себе и да им пренесемо љубав према Богу, Цркви и роду.

Какав је живот у Призрену и однос са околином, да ли имате проблем са данашњим становницима Призрена, како се опходе према вама и ученицима? Да ли постоји страх?

                Благодаримо Богу на томе што у ових девет година нисмо имали никаквих проблема са нашим данашњим комшијама. Наравно, морамо бити свесни одговорности пред Богом и родитељима, тако да смо увек опрезни када су ђаци у питању. Трудимо се да их научимо како поштовати другога, неважно којој вери и нацији припадао. Једна од специфичности ове школе је у томе што ученици пре свега науче како да се поштују туђу религију, језик и традицију. Надамо се да, уз Божију помоћ, неће ни бити никаквих проблема. Та нада је основ да  живимо без страха, јер је немогуће живети у сталном страху. Поред тога, као хришћани верујемо да је други човек добар и да нам није непријатељ. Таквој врсти вере смо научени, те таквој вери и односу према људима учимо и поверене нам ђаке.

Да ли сте задовољни посетама из Србије?

             Из године у годину све већи број нашег народа долази на Косово и Метохију, обилазе наше светиње и обогаћени за ново духовно искуство се враћају својим кућама. Свако од њих са собом понесе благодат Светог краља Стефана Дечанског, Светих архиепископа у Пећи, Светог краља Милутина, Мајке Божије Милостиве-Љевишке… Зато са одговорношћу тврдим да је жив народ наш, живљи него што се то споља види.

Какав вид помоћи из Србије вам је потребан и да ли се суочавате са неким проблемима?

                Благодаримо на Вашој љубави и жељи да помогнете. Нека Вам Господ узврати по срцу. Највећа нам је помоћ несебична подршка и ваши доласци. На такав начин се сви обогаћујемо. Човек који је бар једном посетио Косово и Метохију, са собом је понео део Дечана, Пећке Патријаршије, Грачанице, Љевишке и осталих великих светиња. Понео је са собом молитве мноштва наших предака, али је и себе уткао у те светиње, дао је и део себе за њих. Такав човек неће више бити равнодушан према нашем духовном благу, народу и светој Косовско-Метохијској земљи. То је оно што нам је најважније – да сачувамо ову свету земљу за генерације које долазе. На такав начин помажете и нама у опстајању на овом месту, али и себи уграђујући се у велику задужбину за будућа поколења.

Призренски богослови говоре песму Матије Бећковића ”Господе помилуј”, Никшић 2017.г.

”Славни граде” певају призренски богословци у српској цркви на Темпелхофу у Берлину

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја.

Back to top button
Close
Close