Занимљивости

О ЈЕРМЕНИМА: Народ који није обичан народ и није нам далек по духу и историји, колико је физички удаљен од нас

Ми, Срби, који се „мувамо“ по свету, често се изненадимо, разочарамо или, чак, наљутимо, када видимо да неки туђинац нема баш представу о томе ко смо ми и са каквим се аждајама боримо, кроз целу историју. („Србија – је ли то близу Косова? Косово – је ли то оно острво? Јесте ли ви Срби, исто католици – као Хрвати?“ – чуо сам, верујте, и таква питања…)

А шта ми знамо о другима? Знамо ли, на пример, шта је то, где је то и шта се догађа на Нагорно-Карабаху? Где се налази планина Арарат и шта је то „геноцид над Јерменима“, (који нисмо, бајдвеј, званично признали)? Разликујемо ли Јермене од Грузина, Осетина, Черкеза или Чечена?

А Јерменски народ није обичан народ… И није нам толико далек по духу и историји, колико нам се можда чини и колико је физички удаљен од нас…

Пробаћу да кажем пар речи о Јерменима, из мог искуства…

За презименима мојих пријатеља (мало чудним за наше уво – Мартиросјан, Погосјан, Акопјан, Симонјан…) крију се невероватно духовити, дружељубиви, вредни и радни људи – људи невероватне духовне културе – поносни, свесни своје историје, својих предака, инстиктивно осећајући ко су им пријатељи а ко непријатељи. И ако се макар површно упознате са њиховом историјом и културом видећете да то уопште није случајно. Оно чиме ће вам се сваки Јерменин, пре свега осталог, похвалити је то, што је по епско-библијској причи, Ноје зауставио своју лађу на „њиховој“ светој планини Арарат.

И наравно, неће пропустити да кажу, да су они, Јермени, један од најстаријих цивилизованих народа на свету и да су територију, на којој и данас живе, населили чак у 8. веку пре Христа.

Они су и први народ који, је као државну религију, примио хришћанство (301. године) и један од народа који је међу првима имао своју азбуку (још у IV веку).

Налазећи се стално између великих цивилизација и народа (арапског, персијског, римског, византијског, руског, монголског, отоманског – касније турског) њихова историја је уствари једна херојска али и трагична прича о сталној борби за очување своје државе, своје самобитности и слободе, каквих је мало у светској историји.

Тај трагизам је кулминирао једним од највећих геноцида у историји цивилизације, када је почетком XX века, за неколико месеци, од стране Турака побијено око милион и по Јермена.
Данашњи симбол њиховог страдања је и чињеница да се јерменска светиња (њихово Косово) – планина Арарат, данас налази у Турској мада се, као на длану, види из сваког угла јерменске престонице – Јеревана и сваког тренутка их подсећа на то.

Вихор историје је довео и до тога да данас две трећине од укупног броја Јермена живи расуто по свету, ван своје земље.

Али, за дивљење је чињеница да се (за разлику од нас Срба, а слично Јеврејима), Јермени никад потпуно не асимилују, ма где живели – памте, на генетском нивоу, кроз генерације, своју културу и традицију, препознају се и помажу на свим меридијанима…

Ми смо „мрежни“ народ! – рекао ми је једном наш пријатељ, бивши министар грађевинарства и потпредседник владе Гагик Амајакович Мартиросјан.
Јермени су, кад су вам пријатељи, изузетно привржени и одани, што ће вам и хиљаду пута вербално и буквално поновити, гледајући вас у очи, уз чашицу чувеног јерменског, „најбољег на свету“, коњака, у обавезним „тостовима“, за које су, као и Грузинци, велемајстори.

О Јерменима и њиховом трговачким вештинама круже легенде (које нису без основа) и у том погледу кажу да са њима могу да се мере само Јевреји… Они кажу да не могу, већ да „тамо где прођу Јермени – Јевреји немају шта да траже“!

Оно што ћете сигурно одмах код Јермена приметити је невероватан и стално присутан осећај за хумор. Слично као код Јевреја, али са много мање цинизма и сарказма, карактеристичним за јеврејски хумор.

Ради илустрације покушаћу да дочарам јерменски смисао за хумор кроз пример једне анегдоте, коју нам је из свог живота, испричао поменути господин Гагик Мартиросјан, бивши вице-премијер Јерменије а затим наш колега на послу неколико година. Мада је то препричавање његових анегдота мало узалудан покушај, јер нема речи којима се може дочарати гестикулација, сочност изражавања, мајсторство причања и онај, увек симпатични, карактеристичан изговор руских речи, којег се Јермени у Русији, безнадежно, никада не могу ослободити:

Елем…

Дошао неки јапански министар у Јереван и после састанка, домаћини га, као што је ред, поведу на ручак. Поред њега је сео његов непосредни домаћин, корпулентан, огроман чак, наизглед „суров“ министар, ког су колеге због свега тога звали Рамбо. Пред њима, на столу – цело печено јагње, на које је збуњени Јапанац већ гледао са знатижељом… Знатижеља се убрзо код јапанског госта претворила у чуђење, када је Рамбо почео рукама да черечи јадно јагње и његову главу, а мало касније вероватно и у запрепашћење, када му је извадио око, па мозак и понудио Јапанцу, који је жустро машући рукама испред себе одбијао.

И одједном, усред те хорор сцене, Рамбо је, занет печењем, случајно оборио чашу црног вина, која се пролила и Јапанцу на ногу. Вичући нешто и не дајући никоме да приђе, Рамбо, као што би сваки нормалан човек урадио, узима са стола со и соли, наравно, „да не остане флека“, ногу Јапанца! Јапанац је, прича Гагик зацењен од смеха, вриснуо као да га кољу, скочио са столице и почео да бежи, мислећи да је Рамбо прешао на последњу фазу – једење његове посољене ноге! Није, сиромах, могао да сања, да Јермени, као и ми Срби, тако чисте флеке!

Сутрадан су све сатиричне новине Јеревана писале да је Јапански министар једва спасио свој батак!

И није важно, колико је у томе баш све истина, док дођете од даха од смеха, ваш јерменски друг већ прича следећу сличну анегдоту! И тако може сатима! И тако може скоро сваки Јерменин.

Познавајући много Јермена из Москве, када сам 2011-те године први пут слетео у Јереван, као члан делегације БК Компаније и нафтне компаније Итера, са којом смо тесно сарађивали, нисам имао никакву дилему какви ће нас људи и са каквом топлином дочекати.

Са друге стране, нисам имао никакву мисао, ни представу како тај древни град – престоница Јерменије, стварно изгледа. И морам рећи да ме је Јереван својим изгледом и атмосфером доста изненадио, боље рећи збунио.

Са једне стране има нечег азијског у атмосфери града, а опет није Азија; осећаш да је наше, православно, а опет није ништа из твог искуства – ни српско, ни руско, ни грчко; учини ти се да има неку западну арому а Запад је ипак тако далеко…

На крају се манеш залудног посла и одустанеш да у својим старим сортираним искуствима и сећањима тражиш фасциклу где ћеш ставити овај нови фајл, већ отвараш нови регистратор и пишеш ЈЕРЕВАН, ЈЕРМЕНИЈА. Градом доминира и остаје као основна визуелна слика велики округли трг Републике – Храпарк, у, на први поглед, обичном соц-реалистичком стилу, али опет са специфичним шмеком, са фасадама у, карактеристичном за цео град, розе – смеђем ендемском камену. Ту се углавном, као на тргу неког римском града, све догађа… Ту се људи и скупљају, и шетају, ту су и главне административне тачке, хотели…

Град збуњује и контрастима. Поред старих, (боља је реч „древних“) и совјетских, соц – реалистичких квартова, наилазите на скоро нетакнуте, зарасле у траву и жбуње делове града, које вековима чекају људску руку… Тако и по току реке Храздан, чији су неки делови корита, чак и у граду, зарасли, нетакнути… Утицај источног, азијског менталитета, ипак… А град је једна од најстаријих људских насеобина на свету. Збуњујуће…

Тај утисак ће се само повећати када сазнате чињеницу са којом ће вам се сваки становник Јеревана похвалити – да је у њему саграђена једна од најстаријих хришћанских цркава на свету Погос-Петрос (светих Петра и Павла) – сазидана још у V (!) веку, (срушена, нажалост, варварски, од стране комуниста 1931. године).

Љубазни домаћини у Јеревану ће вас сигурно одвести у Музеј-институт геноцида над Јерменима, (нешто што ми Срби никако, као у инат себи, нећемо да саградимо), огромну Саборну цркву Светог Григорија Просветитеља, остатке зидина римског града и остатке древног града Урарту…

И сигурно ћете прошетати огромном променадом Месроп Маштоц (названом по свештенику Јерменске апостолске цркве, светом Месропу Маштоцу – творцу јерменског писма), на којој ће вам пажњу привући изузетно занимљива и маштовита изложба модерне скулптуре, која се завршава огромним степеништем на чијем се врху налази огромна, чудна кућа за коју ће вам домаћини сигурно напоменути да припада најпознатијем Јерменину Шарлу Азнавуру, и онако, успут, поменути и певачицу Шер, и Ким Кардашијан (искрено, ја не знам шта та жена ради, сем што је популарна!), и шахисту Тиграна Петросјана, композитора Арама Хачатуријана, тенисера Андре Агасија, писца Вилијама Саројана, сликара Ајвазовског, руског министра Сергеја Лаврова, такође… И још неког од светски познатих личности јерменског порекла…

На крају ћете сигурно завршити у неком од изузетних ресторана Јеревана (ако можете свратите у „ДОЛМАМА“), где ћете се сигурно одушевити „долмом“ – сармицама од винове лозе у киселом млеку (звучи познато, зар не?), „шашликом“ – ражњићем, разним врстама јела од теста – „скоро па гибаницама“ или неким сличним „нашим“ јелом… Јерменски коњак не одбијајте никако, мада они кажу: „Кад нема јерменског, добар је и француски!“

Овај мали запис није наравно неки покушај објективног описа овог изузетног народа већ мој мали, субјективни „кроки“… Никако не могу да се отргнем утиску колико су српска и јерменска историја сличне по свом трагизму и херојској борби за слободу и да можемо много да научимо од овог, једног од најдревнијих светских, народа.

О везама наша два народа, говори и овај мали исечак из текста који је написао један Јерменин, велики пријатељ и познавалац српског народа, песник, преводилац и почасни конзул Србије у Јерменији Бабкена Симонјан:

„После чувене Косовске битке 1389. године многи Јермени који су чинили део османлијске војске, сазнавши да морају да се боре против хришћана-Срба, напустили су војску и остали недалеко од Сокобање и на планини Озрен саградили манастир Јерменчић, у знак јерменско-српског братства и пријатељства. У 18. веку постојала је црква у Београду, а доласком Турака 1739. године срушили су је, а Јермене као и друге хришћане Турци су прогнали из српске престонице. Напуштајући Београд, Јермени су се населили у Новом Саду где су 1746. године саградили своју нову цркву, али је и она срушена у Титовој Југославији 1963. године. Дакле, где год има Јермена пре свега они морају да имају своју цркву и школу. Ту су најбоља сведочанства о постојању и опстанку народа.
Кроз векове у Србији су живели познати Јермени који су својим доприносом обогатили српску науку, културу, музику, уметност, а међу њима су били велики добротвор Сава Ђорђевић (Саак Геворкјан), академик Јаков Хлитчијев, чувени војни лекар Врамшапух Атаљанц (прадеда чувене балерине Ашхен Атаљанц), лекар Амајак Мурадијан, доктор економије Тиран Сукијасовић (Сукиасјан), врло познати у музичкој јавности композитори Петар Оскјан и Варткес Баронијан.“

Владан Јевтић

Nacionalist

Преузето ВИДОВДАН

Back to top button
Close
Close